15-godišnjica predstave „Krčmarica Mirandolina“ (14. mart 2022)

Krčmarica Mirandolina (snimak jednog izvođenja)

*  *  *

Kupio sam karte za obe martovske predstave, za osmomartovsku i onu od 14. marta, ali prva je otkazana. To mi nije prijalo, jer za onu otkazanu predstavu sam imao mesto u I redu desno, a za ovu drugu u I redu levo, a tu polivaju publiku. Pa sam zato poneo pola starog „Blica“ da se zaštitim. 

Ali, najpre je trebalo ući u salu Ustanove kulture „Vuk“. Uskoro o tome. Poneo sam ruksak, ne samo da bih negde smestio kišobranske novine, već i da bih usput u Bulevaru kupio kolače na dva mesta, „figaro“ u „Bombaju“ i baklave u „Koštani“ (koja se dobro razradila, a mislio sam da neće potrajati), pa sam, kao seljak, po ko zna koji put, u hram kulture uneo klopu, kojom bih, pošto nahranim dušu i um, posle nahranio i telo. Bruka. S ruksakom sam se našao ispred pozorišta pola sata pre početka, a tada videh nekoliko kolona ljudskih bića koje se približavahu pozorištu. Oh, Belzebube, pa to će biti gledanje sa školom! Ali, to se nije ispostavilo kao neki problem, već nešto drugo ("deca" su bila virilna ali kulturna). 

Moje mesto je bilo LEVO, ali, budući da su se tamo natrtili svi đaci, pokušao sam na šarm (nekoliko puta mi je to uspevalo) da uđem na ulaz DESNO. Kao i uvek, vrata se otvaraju prekasno za dojam ljudi koji ne idu baš mnogo u pozorište, trebalo je stajati u zadimljenom kafeu... Evo još smrdim na duvan! Ispred mene se probiše 4 (četiri) žene. Jedna od njih je radio novinarka, koja se poslednjih godina pravi da me ne prepoznaje kada se slučajno sretnemo u gradu (iako sam gostovao u njenoj emisiji 2-3 puta). Nema veze. Trebalo je biti oprezan kad stojiš pored te četvorke, jer je jedna od njih – nimalo ne pazeći ko je iza nje u onoj gužvi – skinula svoju torbicu, a zatim je zavitlala i torbicom dugom kosom nekoliko puta kao bičem. Sačuvao sam očinji vid zahvaljujući preživelim refleksima sa časova mačevanja i aikida. Kada su počeli da puštaju unervožene gledaoce, pokazao sam isprintanu kartu simpatičnoj devojčici na ulazu i pokušao, kako rekoh, šarmantno u stilu „znam da je LEVO ali tamo je gužva zbog škole, a ionako sam u I redu, pa ako može...“ – ona je zavrtela glavom: „Moraćete ipak tamo!“ Okej, odem ja tamo. A tamo, taman kada sam ja došao na red, pita me jedna gospođa iz organizacije: „Oprostite, da li ste vi zajedno?“ (Misli da li sam zajedno s ovim srećnicima koji se provukoše ispred mene.) Rekoh pošteno da nisam, a ona: „Molim vas da sečkate, da prvo uđe škola, samo dva minuta, oprostite!“ Okej, čekam ja, šta ću. Pored  mene se probiju neki ljudi, šta sad, neka idu, a onda se ispred mene naguzi neka oštrokonđa, koja nosi pederušu torbičuljak preko kaputa, očigledno čuva taj dragoceni torbičuljak, ali ga napadno zabacuje i izbacuje, kao policajka koja hvata manijaka u parku. Ona mene zakači torbicom po ruksaku koga držim u ruci ispred sebe (uviđavno, da nikog ne maltretiram njime u gužvi, naravno, nikad u gužvi ne nosim ruksak na leđima) pa se okrene i pogleda me kao da sam džeparoš! I onda samo malkice pomeri taj torbičuljak prema trbuhu. Čekanje se oteglo, a to je najviše smetalo nekima koji su se u međuvremenu provukli ispred mene, pa su oni počeli da se bune kod cepača karata i oni im valjda rekoše da odu desno. Jedna nezadovoljna se odvažila i skoknula do tog desnog ulaza i u odrazu zidnih panela sam joj video kosu dok je diskutovala s onom devojčicom. Onda je mahnula poznanicima da dođu, a i ja pođoh za njima... „Evo mene opet, tamo je gužva“, rekoh ja, a devojčica: „Moraćete kroz zadnji red!“ Što ipak nisam učinio, jer je bilo besmisleno, sišao sam dole do bine i lepo seo u I red na svoje mesto. Uh. Konačno. Uslikao sam scenografiju i pripremio novine za polivanje, stavio sam vatu u uši, prekrstio ruke i sačekao početak predstave... 

Na mesto koje je ostalo slobodno do mene, doveli su novinarku, koja je držala nekakav čunj na čijem vrhu je bio beli sunđer kao mali tata brada i s natpisom Prva 1.

*   *   *

Predstava živi 15 godina i imala se rašta i roditi. Postojao je takoreći klub predstava iz prve decenije ovog milenijuma, koje su dočekane ili na nož ili mlako kod najuglednijih kritičara tog doba (tada je žario i palio Ivan Medenicam), ali one su poživele dok im glumci nisu umrli ili se osetili prestari, dugo, dugo su poživele, jer ih je (predstave) volela publika, ne dajući ni pet para za brehtovsko pozorište, misaono uzdizanje i katarzu koja će nas uvesti u Europu. „Krčmarica Mirandolina“ je jedna od njih. Kao i u „Ljubavnom pismu“, nije sve počelo onako kako se tek posle 7-8 godina uhodalo u ovo što danas predstavlja zadovoljtsvo i za glumce i za publiku. 

U početnoj podeli, markiza od Forlipolija igrao je Ivan Jevtović (danas Goran Jevtić), malog od kužine igrao je Milan Vasić (danas Uroš Jovčić), glumice a lažne aristokratkinje su u početku igrale Ana Zdravković i Marijana Mićić (danas Andrijana Oliverić i Jelena Trkulja). Nenada Nenadovića je iz poznatih razloga zamenio Miloš Vlalukin, Jug Radivojević je režiji prišao kao da je dohvatio knjigu snimanja iz nemog holivudskog perioda, znači kao da danas režira mjuzikle na Terazijama, i u toj pučkoj komediji sve je na preterivanju, na glumcima, koji – pre svega Katarina Žutić i Andrija Milošević – publicu drže u šaci od početka i u poslednjim godinama im se može da sve češće lome četvrti zid na opšte oduševljenje.

Ali nije tako bilo u početku. Iako je predstava reklamirana kao kuvanje, prženje i mirisanje jela u realnom vremenu, pokazalo se da je to em nepraktično, em preskupo, em zbunjuje glumce. Naime, u početku su sponzori predstave - Centroprom, Začin C i RTS sa serijalom „Kuvati srcem“ - u svaku predstavu ubacivali po nekog poznatog „gosta iznenađenja“, koji je prpremao svoj recept. Tada se onaj „smederevac“ zaista koristio, i svih šest ringli su gorele punom parom, pa i rerna. Velimir Dejanović je upadao na scenu i smetao kuvaru Dejanu Markusu, a kada je Vuk Krnjević, kao gost iznenađenja, pripremao svoj legendarni raštan, predstava je trajala 6 sati, jer tom crnogorskom kupusu treba 3 dana da se skuva. Šutanovac je, kao i mnoge pevačice, pripremao ziher jelo „tortilje s piletinom, šampinjonima i pavlakom za kuvanje“ i to niko od glumaca nije hteo da jede, jer je zaboravio da posoli. Uglavnom, ta se hrana bacala i to je bilo bogu plakati pored tolike gladi u svetu. Dejanovićev ego je uništavao predstavu, a lepo vaspitani Markus je to sve pitomo trpeo, čak i surova podjebavanja Andrije Miloševića, koja (podjebavanja) su podsećala na ono što je Minimaks priređivao Minji Suboti u serijalu „Od glave do pete“.

I onda se prešlo na ovaj format: „smederevac“ služi samo za ukras, jedino se unapred skuva i na njega metne turska kafa za 6 osoba u ogromnoj džezvi, a klopa se kupuje u pekari i delikatesu: kroasani, stišnjena šunka,  pokoja banana i to je to. Glavna jela koja čalabrcnu – pile u umokcu i supa – takođe se skuvaju ranije i samo se posluže, ali se poslednjih godina sve više prosipa na binu, kao da su glumci siti došli da igraju predstavu.

Večerašnja predstava je bila još improvizovanija i luđa od običnih, glumci su sebi dali za pravo da tako rade, jer – jubilej. U repertoarskim pozorištima predstave i treba da se prave da traju, ako nemaju za cilj barem 50 izvođenja, ne treba ni da se rade. Poslednjih godina je bilo mnogo predstava koje su umrle takoreći na porođaju posle manje od 5 izvođenja. Dugovečne predstave su kao Sai Baba, imaju lekovitu moć da poleče i glumce i publiku. Kada dugovečna predstava umre, to je kao kada se poseče staro drvo. Za jednu takvu se osećam odgovornim što se samougasila, imam fiks ideju da sam ja do toga doveo. Napisao sam na blogu prikaz „Trsta“ Miloša Radovića i zamijetio kako je Klanšček (dete), mnogo porastao tako da je njegov gabarit obesmislio deo teksta. Umesto da samo nađu novo dete, ukinuše predstavu... Zlokobna najava toga je bilo zajedničko gostovanje Dare Džokić i Isidore Minić u noćnom kulturnom programu „Studija B“, gde je ova druga rekla: „Pa ne mogu ja doveka da igram ćerku...!?“ Ali može, kao što je i Dara mogla doveka da igra majku... Najstrašnije je bilo u poslednjim danima „Skakavaca“, još jedne čudesne predstave koja se, posle mnogih umiranja i krpljenja, sama obnavljala kao svemirski brod u SF seriji „Blejkova sedmorka“. Naime, bolest Nikole Simića je poprilično oštetila predstavu, naši onkolozi su lagali i Nikolu i gledaoce, samo je blagajnikovo lice nagovestilo mračan ishod kada sam ga pitao: „Vraća li se Simić?“. „A, ne, neeee!“ i lice mu se izobličilo. Znao sam šta to znači, ali sam "odbijao da poverujem", a onda, na jednom izvođenju, Voja Brajović kaže poznatu repliku: „Onaj mršavi, penzioner...“ Pa stane i ispravi se: „To jest nekada je bio mršav, sada se ugojio...!“ (Jer tu ulogu je sada glumio bumbar Branko Cvejić). Presekao sam se. Znao sam da je jedina osoba koja ne zna da je mrtva – Nikola Simić... To me podsetilo na nešto iz mog života. Nekakav poručnik JNA me je početkom 1980-ih pred moj odlazak iz kasarne „izokola“ tešio za babu „stari ljudi biološki odlaze...“. Deset godina kasnije, kada je majka ležala u bolnici, te iste reči mi je rekla jedna porodična prijateljica, udata za vojno lice, isti rečnik i isto trapavo tešenje u stilu „baba se popela na krov da opravlja antenu“: „to je biološki odlazak, moraš da budeš spreman...“

*   *   *

I šta beše večeras u „Buhinom“ privremenom domu, u „Vuku“? Znači, improvizacija do daske. Goran Jevtić je ovog puta imao drugačiju frizuru, koju je Andrija Milošević višekratno komentarisao: „Zašto imate frizuru kao Bajaga?“ i „Imate frizuru kao Slobodan Milošević“. To je zasmejalo Jevtića, koji se inače ne smeje na sceni. Jevtić i Milošević su nekad imali jaku "hemiju", i u predstavi "39 stepenika" i u ovoj, komentarisali su, na primer, tada aktuelnu aferu koja je Jevtića dovela na naslovne stranice, Milošević ga je zvao "tetka" i slično, a Jevtić je dok je "čitao novine" u "39 stepenika" govorio "ovo je neki seks skandal", ali onda se to utišalo. 

U sceni u kojoj je Mirandolina (Katarina Žutić) pala u nesvest pa je Andrija (vitez od Ripafrate) osvešćuje, ekstemporiralo se do besvesti, isprobani su mnogi strani jezici, sada prvi put i italijanski, a imitacija pravoslavnog opela je trajala kao prenos RTS-a iz Saborne crkve za Božić. Publika je umirala od smeha, njome je Andrija vladao kao dreser drogiranim tigrovima. Igor Damnjanović (vitezov posilni) je malo manje prosipao dragocenu hranu nego inače. Meni je stari „Blic“ dobro došao da se pokrijem kada je Andrija dvaput polivao levu (nama levu njemu desnu) stranu publike u prvom redu. Katarina je uživala u lomljenju četvrtog zida: „Istu haljinu nosim evo već 6 sezona“, „Izađi, Uroše, imaš neku predstavu!“ itd.

Na kraju je na binu izašao i vidno dirnuti upravnik Igor Bojović. 

Sačekao sam da škola napusti salu i uputio se kući.

 Sutra „39 stepenika“, opet I red (nema polivanja, ali ko zna?).  

E, da: bio sam jedini gledalac s maskom u sali.