Umro je Bjern Andresen

Björn Johan Andrésen (1955-2025) preminuo je 25. oktobra. Kristina Heselhold u romanu U ritmu vlastitog bubnja, u izdanju paraćinskee "Nove Artije" (2024) pominje "Tađa" i imbecilnog reditelja u ovom pasusu.

 

Moju sestru ste retko mogli videti nasmešenu. Smešila se bez radosti. „Sada se opet smešiš, a da se zapravo ne smešiš”, govorila je majka. Mislim da je osmehom želela da iz begne da joj neko dosađuje ili joj se suviše približi. Čuo sam da osmeh pominju kao lažan. „Prestani lažno da se smešiš”, govorili su joj u školi. Pravilnije je reći da je to bio osmeh iz neugodnosti. Lice bez pokreta na kome se krajevi usana kreću nagore kao da ih neko povlači kanapom. Njen osmeh mi je pao na pamet kada sam video dokumentarac Najlepši de čak na svetu o glumcu Bjernu Andresenu, koji je igrao Tađa u Smrti u Veneciji. Viskonti je došao u Stokholm da nađe pravog Tađa. Kada je video petnaestogodišnjeg Bjerna – a koji je na nagovor bake po majci, što je želela slavnog unuka, došao na audiciju u nekom hotelu – nije se više dvoumio. Evo ga najlepši dečak na svetu. Ašenbahov anđeo smrti, tako Viskonti vidi Tađa, „Gledati lepotu je gledati u smrt”, kaže on. Ja se držim poslednjih rečenica u romanu, gde se Tađo zove psihagogom, vođom dušâ. On je vodio Ašenbaha samom svojom pojavom; posle prepoznavanja sledi smrt. Kratko pre toga Ašenbah je sanjao da je najpre bio gledalac a onda i učesnik divlje bahanalije u koju su bili uključeni ubistva i snošaj. I onda je želeo da kolera opustoši Veneciju, da svi umru ili pobegnu a samo on i Tađo ostanu, tako da može da ima svog voljenog samo za sebe u tom zaraženom gradu, u smradu dezinfekcionih sredstava. Bjern Andresen je čak imao i sive oči, koje su kod Mana boja vode. Viskonti moli Bjerna da skine pulover i on to čini, u vidljivoj nelagodi, pošto se umalo nije nasmejao; misli da nije u redu što ga je čekalo takvo poniženje u tom stokholmskom hotelu. A onda i pantalone. On se sada smeši zato što treba. Spreda, i u profilu. On je anđeo smrti, u gaćama, nestao iza osmeha. Taj osmeh je veoma daleko od osmeha koji Tađo šalje napaljenom Ašenbahu u romanu i koji ga izbezumljuje: „Ne smeš tako da se smešiš! Čuješ li, niko ne sme nekome tako da se smeši!” Teško je ne poželeti zgrabiti Viskontija za kragnu i ne prodrmati ga (svinjo glupa, pomislio sam iskreno rečeno) kada je na konferenciji za novinare u Kanu dve godine kasnije – Bjern posađen pored njega, njegov nedostatak prisustva je sada eklatantan, on sedi za stolom, ali on tamo nije – pošto je rekao da Bjern baš ne razume francuski, kaže da sada sedamnaestogodišnji Bjern nije više tako divan, on nije više najlepši dečak na svetu, sedamnaest je nesrećan uzrast, ali jednom će postati lep muškarac. Najčuveniji režiser na svetu je zabavan. Smeh se prolomi salom.