Advokat i kukavičluk

 

 

Pravnik, advokatska kancelarija, sve čisto, a tematika – kao kod jednog vremešnog para koji je stigao pre mene – tako bliska: komšija metnuo svoj broj na tuđa vrata.Obligacioni odnosi, znači.

Elem, po zakonu ja sam bezbedan. Niko ne može da mi zapečati stan, proglasi ludim, uhapsi i osudi na zatvorsku kaznu. Komšije mogu da se žale na „štetnu emisiju“ (pravnički izraz) a gradske,/komunalne itd. vlasti na osnovu toga mogu da mi izdaju upit. „Možete vi da imate i milion kesa, to samo po sebi nije razlog da vas proglase za opasnost od požara,,,“, kaže advokat. „Jedino ako kažu da su vam loše električne instalacije... Za to treba neka osnovana sumnja. Pozovite veštaka da uradi analizu istih i imaćemo kompletan podnesak! A imaćemo podnesak i bez toga.“ „A slike vašeg stana ako postoje, protivzakonito su načinjene i to je krivično delo!“

 

To je što se tiče pravne nauke i prakse.

Podstanarka, čiji visokotonski glas često čujem (antipatično vojvođansko otezanje jedne prosvetarke), međutim, i dalje pokušava da napakuje neku moralnu paniku oko mene. Srećom nije Srednji vek, inače bih goreo na lomači kao veštac. (Vlasnici stana treba da platim štetu od vode, a podstanarki valjda što sam zagađivač i veštac. Razočaraću se ako saznam da su u talu njih dve. Čini mi se da ću i vlasnici prepustiti da me tuži.)

 

Mislim da znam zašto me podstanarka toliko mrzi. Zaljubiška se u mene. Ali razočarao sam je, jer nisam bio muško usred poplave. Mislim da je izgubila nadu da će naći pravu ljubav. Trebalo je da reagujem kao kapetan Kuka, a ja sam postupio kao Gordon Pim. Ona inače izgleda kao lik iz filma „The Beguiled“ (Opčinjen) Dona Zigela, kao ona likica koja je dala da se Istvudu odseče noga. (Otud meni Debejki u pesmi, koja je to podsvest, bogte vidô.) Sigurno je mesecima maštala o meni, a onda je videla kukavicu koji se usrô od poplave. Mene ne vole sede žene, osobito prosvetarke. Ni debele crnkinje. Ni zagorele udovice. Ni dizelašice iz Žarkova.

 

Posle posete advokatu (a kao pička sam se izvukao iz solitera /ne, ne kaže se soliter za običnu višespratnicu, korigovao me jednom Jovica Aćin/), pogledao sam u nekom baru na Dorćolu polufinale protiv Kanade, Uz koktu i koka-kolu. Učinilo mi se da sam u bašti kafea video Rašu, ali nisam siguran. Možda je bio reditelj Aleksandar Mandić. Razumljivo je što sam mu se smučio; zovem samo kada mi nešto treba.

Posle se šetam po pripeci. Odlažem povratak. Vraćen na podešavanja iz 2000, podlegao masovnoj histeriji. a moram da radim za kompjuterom, Umesto toga ubijam vreme, a zapravo vreme ubija mene, Sedim na klupi kalemegdanskog parka pa na klupi u Studentskom parku. Neki čiča igra cuger za 200 rsd. Sto posto mu je sat nabaždaren. On uvek igra crnim figurama, znači protivnik kao beli mora da pobedi. S neke bine na Kalemegdanu gruva tehno. Koliko ljudi razgovara sa sobom u tom parku, jebote. 

U Studentskom parku zadremam na klupi. Iz sna me prene neki potres. Neka budaletina se strovalila na drugi kraj klupe.Ubrzo se nađem okružen gomilom matoraca, turista nekih s vodičem koji objašnjava na --> turskom, koliko mogu da razaznam. Svi se okupili kao besni golubovi oko mene. Jedna ženetina pokazuje rukom drugoj ženetini da sedne između mene i onog slona. Umalo mi ne izbi oko tom rukom. Ustanem i pronađem drugu praznu klupu. Koja su stoka ti turski turisti. 

 

Sednem na klupu i izvadim knjigu Carske mrvice Zlatka Crnkovića s njegovom posvetom. 

Ne znam zašto sam tu knjigu poneo. Poneo sam preobuku i toaletni pribor, kao da ću morati u zatvor ili možda na noćenje u neki hotel. Čitam uspomene prevodioca. Kada je bio na studijskom boravku u SAD, disident Bogdan Radica ga je pozvao na večeru a onda mu namestio susret sa cvećem hrvatske emigracije. Crnkoviću je bilo neugodno, a emigrantima je valjda ubrzo postalo jasno da imaju posla s apolitičnim literatom. Sto posto je među tim vajnim emigrantima bio barem jedan doušnik, otud prevodioca nisu ni morali pozovati na "obavijesni razgovor". Znali su da se dobro poneo. Kao kada su Vlajkoviću nudili da ostane u Parizu "imaš pravni fakultet, evo ti kancelarija, budi advokat!", ili kada su Vladeti Jerotiću nudili da se ne vrati sa specijalizacije u Švajcarskoj. 

 

I lunjam ja i cunjam kao poslednja pička. Dokle god budem stanovao na toj adresi, osuđen sam na pušenje kurčeva. Gledam jednu mladu majku u Studentskom parku. Dete ide boso po onom betonu, prohodalo je nedavno ali gazi samopouzdano, okruženo nekakvim kerovima. Koje vodi jal brat jal muž, ne znam. Ali dete se ne plaši. A ni majka ga ne zaštićuje previše. Čak ga gura i glumi da ga juri, ali klinja se ne štreca. E to je majka. Tako se deca vaspitavaju. Ubijam vreme dok ne počnu projekcije u Kinoteci. A vreme kolje mene. Šta ja zamišljam? Da će problemi nestati sami od sebe?

 

U povratku siđem na Krstu da bih u "Kolini" kupio pohovane palačinke. Dok čekam da se zgotove, prošetam se do obližnjeg bara da vidim šta radi Novak u polufinalu protiv Bena Šeltona. Uverljivo vodi sa 2-0 u setovima i velikom prednošću u trećem setu. 

Vraćam se u kuću kao kriminalac.