r.: Vilijem Fridkin; ul.: Brit Ekland, Džejson Robards, Norman Vizdom, Heri Endrjus, Denholm Eliot, Eliot Guld, Džozef Vajzman, Bert Lar
Ovo je jedan od nekoliko filmova koje je Fridkin snimio po romanima odnosno (brodvejskim) komadima; nekad su od knjige ostali samo dugmići a nekad je komad prepevan doslovno. Imam utisak da je on od ove burleske (koju je gledao mnogo puta) đuture preuzeo i njene mane. Mane: softpedalisanje producentske okrutnosti brodvejske scene, tipizirane junake, romantizovanu predstavu o devojci opčinjenoj svetlima velegradima i tako to. Teško je za Fridkina vezivati takav pojam – softpedalisanje – ali moram; brodvejsku je scenu prikazao da klišetiranije ne može. Upravnik pozorišta (Eliot Guld) je aseksualni čiraš, prstiju smeđih od nikotina, opsednut umetnošću, menadžer (Džozef Vajzman) jeste pičkolovac koji uzima harač u naturi od svake mlade piletine poput svodnika, a tu je i glumački par tipa Din Martin&Džeri Luis (Džejson Robards&Norman Vizdom) koji se istovremeno zaljubi u novu glumicu.
Usudio bih se reći da je ovaj film nadahnuo Boba Fosija za „Sav taj džez“ i Baza Lurmana za „Mulen Ruž“, a i niz filmova sa Silvijom Kristel u kojima ona glumi devojku koja se otima iz lanaca hrišćanskog vaspitanja i postaje žena koja se bez osećanja krivice pušta u promet. Ovde je to Rejčel Špitendavel (Brit Ekland) – nevina amiška đevojka opčinjena velegradom na način one seljanke iz znamenite Mopasanove pripovetke.
Ali ona izgleda tako moderno, tako hipi, ta Brit Ekland, naime, ona ima šezdestosmašku frizuru i kao da pošla na koncert Stounsa ili Enimalsa, sve je na njoj minisuknjasto i svingerajski. To je onaj tip devojaka koje se troše na tone na Hefnerovim zabavama, to su devojke koje se udaju za male, rutave, nosate, ružnjikave ali uspešne i talentovane muškarce, tipa Romana Polanski i Džeki Stjuart (pogledajte onaj izgubljen pa pronađen dokumentarac o Stjuartu u režiji Polanskog!; ja sam ga pogledao na Copenhagen Dox-u u danskoj Kinoteci) i Kejt Mun, to su visoke muze punih usana i pravilnih grudi i dugih nogu, to su verne supruge muževa provajderâ kod kojih valjaju samo kita, jahta, vila i buđelar. Rutava dupeta, dokolenice spale do pola lista, vire dlake, oseća se jaka muška kolonjska voda, zadah bazdi po marlboru i cigarilosima i viskiju „Vat 69“, to, brate, šezdesete vonjaju s velikog platna, iako se film odvija u fiskalnoj 1925.
Fridkin je kao pravi film-mejker pofilmio komad, on se dohvatio amerikanskih „Filmskih novosti“ iz toga doba i to počeo da filuje snimcima koji se sami od sebe kolorišu i taj efekt je bio kul u početku, ali moram da priznam da mi se to veoma brzo popelo na onu stvar. Reditelj nije mogao da se zasiti te dosetke, koja je služila kao vezivni element (tzv „fuga“) između scena. Da, neprestano nas je podsećao kako je ovo (mnooogo dobar) film.
Odnos između Rejmonda i Čika (Martina i Luisa, u tumačenju Robardsa odnosno Vizdoma) je odnos prividno nerazdovojnih prijatelja koji se ipak daju razdvojiti ako je iskušenje dovoljno jako. Oni grade odnos tipa Kihot-Sančo Pansa, Zagor-Čiko, Martin-Luis i slično, ali previše je jasno kako je Čiko prepametan da bi se zadovoljio da samo vodu nosi. Robards fizički ne izgleda dovoljno brodvejski, nekako je za nijansu prestar i onako prosed a sa šminkom izgleda kao leš pobegao sa sahrane. Vizdom je, pak, sav u ulozi, mogao bi ’ladno da igra u Garderoberu. Softpedalisanje odnosno romantizovanje primećujem u odsustvu žurbe kod Rejmonda da konzumira piletinu koja mu se nudi i u onom završnom vrtenju (ipak je tako pravilno, jebaj ga) glavom „no-no“ (dok Rejčel treba da se skine gola i izmisli striptiz) i u tome što se menadžer Luis Minski nije ozbiljno naljutio kada mu se piletina nije odmah dala.
Od klišea tu je i onaj da umetnici ne plaćaju klopu, već krkaju samo za džabe (ili nemaju pare ili ih muči čir).
Film je spoljnim sredstvima rekreirao sredinu 1920-ih (a tek će da im dođe slom berze!) u kojoj su uporedo išli prohibicija i raspojasanost u pozorištu. To se vika „brodvejska dekadencija“ i kao što su sifražretkinje demonstrirale protiv(u) saluna i alkohola, tako je Komisija za borbu protiv(u) poroka pažljivo gledala predstave i pisala prijave. Denholm Eliot igra jednog od glavnih faca te Komisije, i on je tu ponovio svoju grimasu kojom se proslavio u ratnim filmovima, kućnim dramama, komedijama itd. Heri Endrjus, prava Engleščina, koja je igrala Taranta u „Modesti Blejz“ Džozefa Louzija, ovde igra amiškog tatka koji traži svoju zabludelu šćer. Englezi su, kao i toliko puta, dušu dali da igraju naciste, degenerike, moralne policajce, amiše i ostale neameričke čudake. Amerikanci padaju na foliranja u umetnosti, tako su se i Beketom zaludeli, tako su im i Erland Jozefson i Fernando Rej dobri glumci samo zato što su stranjski.
Nevjorški su policajci u to vreme nosili baterijske lampe, vatrogasne šlemove a pištolje nisu imali. U filmu se pojavljuju još neki policajci, kao ispali iz nekog vodvilja, i oni nose sive i nelepe uniforme i mnogo liče na istočnoevropske milicionere iz 1970-ih...
Film je zapravo jedna muška masturbacija, što je poprilično dobra oznaka za vodvilj toga doba a napose meki pornić šezdesetih i sedamdesetih. Muškarci se foliraju da su umetnici da bi, onako rutavi i neoprani, namirisani kolonjskom vodom i sa cigarilosom u krivim zubima, maznuli pičke i uz to dobili lovu od ulaznica.
Ponavljam se, ali zato glumci nikako ne vole da im ćerke budu glumice.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment