RULES OF ENGAGEMENT (2000 American movie)

 

 r.: Vilijem Fridkin; ul.: Semjuel L. Džekson, Tomi Li Džons, Gaj Pirs, Ben Kingsli, Filip Bejker Hol, Brus Grinvud

 * * *

„Nekoliko dobrih ljudi“ – ali s obrnutim predznakom, što ne bi bilo loše samo po sebi da scenario ne pati od mnogih manjkavosti.

Scenariju ovog filma zameram što je kilav i nedosledan. Mnoge stvari se kazuju iz takozvanog objektivnog ugla. Sveznajući pripovedač ih prikazuje – na primer kada savetnik za bezbednost baca u kamin VHS kasetu koja je ključni dokaz, pa scena u kojoj se vidi da su ljudi oko ambasade zapravo bili i te kako naoružani – a važne stvari kao što su spasavanje američke zastave s krova ambasade i ubacivanje Njegove Ekselencije u helikopter jesu prepričane u dva polurašomonska navrata umesto da budu možda i akcioni vrhunci filma. Otud čitav uradak deluje kao TV indoors-drama, a mogao je to da bude akcioni spektakl. Previše priče dok se ne dođe do sudnice. U proceduralu mora da bude priče, olrajt, ali priprema za procedural je prepuna izveštačenih dijaloga. Da li je to sve zbog malog budžeta?

Film govori o suđenju pukovniku Čildersu bez mane i straha (Samuel L. Džekson), koji je poslat u Jemen da evakuiše ambasadora Murena (Ben Kingsli). Zadatak je obavljen, ali je poginulo 83 civila (?!), barem tako tvrde u Jemenu. Ni jedan jedini komad oružja nije pronađen među mrtvim ljudima oko ambasade. Čilders je optužen i on za advokata bira bivšeg saborca Hodžisa (Tomi Li Džons) koji je zbog lošeg kolena morao da napusti bojno polje, pa je diplomirao prava sa ocenom 6 i sada brani one koji ga hoće. Treba li reći da se njih dvojica ne podnose i da će se mlatiti dobrih četvrt sata pre suđenja? Advokat Hodžis na svoju ruku otputuje u Jemen da obiđe sada spaljenu ambasadu i bolnicu u kojoj se leče ranjenici. On vidi sasvim očuvane nadzorne kamere ali snimaka nema. On vidi ranjenike a naročito ga se dojmi jedna devojčica bez noge...

Sekretar za nacionalnu bezbednost Sokal (Brus Grinvud) pozove ambasadora spasenog u Jemenu, Murena (Ben Kingsli kako rekoh) i upozori ga da ne svedoči kako je zaista bilo „jer to ne odgovara sadašnjem političkom trenutku“. Tu je već jedna od falinki filma, jer mi pola sata na znamo zašto je pukovnik Čilders optužen. Ni iz razgovora sekretara za bezbednost i ambasadora to ne možemo nedvosmisleno da saznamo. Možemo tek na osnovu scene iz koje se vidi da oni ljudi oko ambasade pucaju, ali ne znamo da li je to (nepouzdano) sećanje samog pukovnika ili s nekog snimka. Sekretar tek posle sat filma baci kasetu u kamin. Kao da je montažer pomešao kolutove trake. Uloga ambasadora kao da je isečena, a šteta, Kingsli je tu imao prilike da se naglumi i pokaže moralne dileme i posrnuća. Tužioca igra upeglani Gaj Pirs, profesionalac koji ima poštovanja za pukovnika zbog zasluga na terenu, ali pre svega želi da dobije slučaj. Ima još protraćenih uloga, na primer filmski otac Tomija Li Džonsa (Filip Bejker Hol) koji za porodičnim roštiljem u bašti odgovara sina da preuzme slučaj, da bi posle bio ponosan kako se potomak poneo na sudu.

Uostalom, i sáma uvodna reč advokata Hodžisa „Usrao sam se, ne znam kako ću...“ totalno je neverovatna i nikako nije preporučljiva za odvjetnika. Sve te neplauzbilnosti i falinke scenarija što preskaču i prepričavaju događaje stvaraju nepodnošljivu atmosferu TV sudskog filma za Halmark.

Film odjavnom špicom laže da je reč o istinitom događaju. Zabavno mi je što se film napada tamo gde je najjači, naime u nesmiljenom prikazu mastiljarskog kalkulisanja a što se osuđuje kao „islamofobičan“ i primer „džingoizma“.