THE BOYS FROM THE BAND (1970 American movie)

 

r.: Vilijem Fridkin, ul.: Kenet Nelson, Frederik Kombz, Leonard Frej, Klif Gorman, Lorens Lakinbil, Kejt Prentis, Piter Vajt

I ovaj je film nastao po brodvejskom komadu, omiljenoj Fridkinovoj pozorišnoj predstavi. Izgleda da je reditelja od samog početka karijere mučio strah da ne izgubi kontakt sa svojim vremenom. On je žarko želeo da svaki gorući problem svoga trenutka rasvetli, analizuje i usnimi na kvazidokumentaristički način. Ima nečeg od Žike Mitrovića u njemu, što će se sve više pokazivati u kasnijim filmovima, veoma oštro u filmu „Živeti i umreti u El-Ej-u“.

Priča je o gejevima iz više nevjorške klase u stančugi na gornjem Ist Sajdu. Fiskalne 1970. godine je situacija bila sasvim drugačija nego danas, pa se filmu iz današnje perspektive konstatuje zastarelost: previše cmoljenja i kukanja i opravdavanja; danas bi valjda tako kukali strejt plavušani, kojima je prostor sužen (najteže je danas biti beli heteroseksualac...). Osim toga, uloga Krisa Gormana s tim afektiranjem bi danas bila sasečena, pogotovo ako bi je igrao neki heteroseksualac, ali, da ne zaboravimo, ovo je film iz 1970, pa se sve uzima „zajedno s njegovim vremenom“.

U ono doba je okupljanje gej drugara bilo takoreći konspirativno, kao sastanak Politbiroa u kući Vladislava Ribnikara u Beogradu 1941. i dogovaranje ustanka naroda i narodnosti

Ima jedna činjenica koja baca sasvim posebno svetlo na film i proizvodi setu. Naime glumci su tada u punoj snazi, a samo 12-ak godina kasnije 80% posto kasta je pomrlo od ejdsa. To je kao da gledate onaj dokumentarac iz Černobila, one snimke iz helikoptera nad reaktorima, a zračenje je dok su snimali ubijalo i pilote i snimatelje...

Mnogo glumaca i mnogo priče u relativno malom prostoru (premda po svakim merilima – stančugi) znači da je to raspričana brodvejska predstava ideja. Tolika priča može i da dosadi.

Domaćin rođendanske zabave je Majkl (Kenet Nelson) koji ispočetka pije samo sodu i uzdržava se od nikotina, ali pri kraju I čina krene da purnja, loče i podjebava sve redom, navodeći ih na igru „pozovi svog dušmanina ili bivšeg ljubavnika“, bakelitnim telefonom, naravno. Ta se igra okrene protiv njega... Meni je malo žao što se lik Danijela (Frederik Koums), koji prvi dolazi u stan i valjda je Majklov trenutni dečko, posle prvih pola sata izgubio. Mislim da je bio zanimljiv tip. U komadu je džumbus napravio jedan padobranac, strejt lik koji se koleba, naime Alan u tumačenju Pitera Vajta. On je bio neka vrsta Ferlija Grendžera tj. Morgan u Hičkokovom „Konopcu“. Danas je demode prikazivati promiskuitetnost gej ljudi na taj način, naime da je dovoljno da si gej pa da se po’vataš sa svima. To kako se Alan nađe između sredovečnog neautovanog para koji čine Lari i Henk (Lorens Lakinbil odnosno Kejt Prentis) i izazove ljubomoru i snažne nesuglasice – izvanredno je izvedeno, glumci koji igraju te kasno osvešćene homoseskualce što ubrzano gube kosu doneli su veliku napetost: oni zaista mnogo rizikuju. Leonard Frej igra Harolda čiji rođendan svi slave i on je pokazao autoritet, tajanstvenost a ujedno i odmereni gej manirizam, koji bi, čini mi se, i danas dobro prošao. 

Kada Nelson opet počne da pije i uspe da nagovori goste na tu samodestruktivnu igru „pozovi svog dušmanina“, pokazuje se da on nije baš tako dobronameran domaćin.

Dijalozi su brzi i duhoviti, umiru u intelektualizmu i podrugivanju glupima i neobrazovanima, pa i muškoj striptizeti, lepom i nepismenom „Kauboju Teksu“, koji treba da imitira lika iz „Ponoćnog kauboja“... Danas bi od svega toga u vazduhu verovatno ostalo da visi samo pitanje: „Koliko bi sada koštala ta gajba? Ili barem kirija?“ Film je, dakle, za muzej u mnogom pogledu. 2020. g. je snimljen i rimejk za koji kažu da je odlično apdejtovan (nisam ga gledao, ali jamačno svi koriste mobače, tablete i objavljuju poruke na društvenim mrežama).

Ali – 80% ekipe iz filma da je oko 1982. bilo pokojno zbog ejdsa, ej, ljudi, pa to je tužno.