Ponekad ljudi biraju svoj grob. Grade i kapelu zadužbinu, biraju čak i „pogled“ i „'ladovinu“. To nije pomirenje sa smrću. To je umor od straha. Kao kada čovek klekne na streljanju ili zove majku na samrti. To je iluzija pomirenja i sabranosti. Tu rade geni kišne gliste (ponekad žamor unučića ili zao pogled premlade žene), onaj miris trulog lišća po pripeci, odvratno zujanje muva, gamizanje bubica. Lepljivi znoj. Čovek tada zna da će biti hrana za crve, ali opet i ne zna. Ne želi da zna. Pre nego što zamisli kašu belih crva (Malarme, Gilgameš itd.), on se baci u te tlapnje o „smirenju“. Otud je bela smrt, ta diznijevska kriogenizacija – jedna zgodna prevara. Indijci kremiraju, Hiperborejci zamrzavaju. Ali to smirenje, rekoh, lažno je. Čovek se ipak usere na kraju.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment