Oprosti, Fridkine, oprosti druga Srbijo, oprostite pederi, oprosti prva Srbijo. 

 

U stvari, ko vas jebe, ionako je to bila prokrastinacija s moje strane (i bežanija od komšija)...

 

Krenuo ja u Kinoteku da gledam double feature, ciklus friško upokojenog Fridkina, „Francuska veza“ pa „Gluvarenje“. Kad ono, blokada, brate. Policija već kod trga Slavija. „Koja li je to utakmica?“, pitam se ja, blaženo neznaven. Na cisterni ispred „Mitićeve rupe“ napunim flašu vodom. Kad, preko puta SKC-a, sve zabarikadirano, kralja Milana i Masarikova i Nemanjina i one gornje ulice i one donje, takođe.

 

Jao, setih se: šetnje za spas Srbije U zemlju da propadnem. Koji sam ja konformista. Izdadoh drugu Srbiju. Jer ja mislim na komšije, advokata, komunalnu inspekciju, dugove koje moram pod pretnjom prinudnog izvršenja da vratim, na moj roman, antologiju danske poezije, na smrt i umor. A potpuno sam zaboravio na drugu Srbiju. 

 

Ček, čak... A oni avioni i helići gore na nebu, a to? Le-leee, zaboravio sam na promidžbu novih podoficira koji će umesto mene da ginu na Kosovu. Izdadoh tako i prvu Srbiju, koja bdije i brani se uprkos neodgovornim, ambicioznim umetnicima koji su pukom greškom njeni graždani. 

 

A možda je i parada ponosa na programu, to je vazda bilo u septembru. Ja ovakva pička i izjeban u dupe od tolikih izdavača to da propustim, kuku meni! 

 

Iz one uličice kod bivše poslastičarnice u Mišarskoj takođe neima prolaza. Jedna devojka se vraća odande i sikće u telefeon. „Ma ne mogu da prođem nigde, čekaj! Polako. Zbog pederâ“, kaže ona i tu se definitvno obavestih da ima i parade ponosa danas. (Ali, kada su najavili?!) Možda devojka nije mislila na njih, već na pedere koji blokiraju ulice. I tu je opet dilema, algoritam se račva, jal demonstranti za spas Srbije, jal specijalci. A šta ako je mislila na jedninu, na onog jednog pederā, neakcentovana dužina dakle, ha? Po građi i obleki deluje drugosrbijanski ta besna cura, ali ne bih je volio za taštu ni za žemsku.

 

A oprosti i Fridkine, jebajga, Kinoteka je opasana mišićavim momcima na koje bi se likovi iz tvoga jučerašnjeg filma „The Boys in the Band“ oblizivali. Tužan je to film bio, g. 1970. bili su glumci ti u naponu snage a 12-godina kasnije 80% ekipe je pomrlo od ejdsa. Plus što je pristup malo demode, Danas bi tako kukali strejt 

plavušani kojima ne daju da prismrde u sve te oblasti koje su okupirale trandže i ostali ultra-manjinci .

 

I tako, vratim se pišem i prevodim. Dok mi ne zalupaju na vrata,