r.: Eva Vitija; ul.: Gvendolin Kristi, Anina Batervort, Monik Bafet (Bifé), Tabea Blumenšajn, Marijana Miker
Vendersov film „Prijatelj iz Amerike“ sam gledao davno, davno, zbog Vendersa, jer sam tada mislio da će mu svaki film biti kao „Alisa u gradovima“, pa sam se zdravo razočarao. (Pogodio sam da će Bruno Ganc da umre u kolima, kao i Džef Bridžis u „Kalibru 20 za specijalistu“ Majkla Ćimina. I kao fudbalski sudija u jednom mađarskom arthaus filmu iz 1970-ih...)
Sol se Belou narugao i filmu i Hajsmitovoj (tek tada sam saznao po kojoj knjizi je Venders snimio ono sranje) u svom poslednjem velikom američkom romanu „Više se mre od slomljena srca“.
Potpuno sam smetnuo s uma da je ona napisala roman koji se dopao Hičkoku pa je snimio „Nepoznatog iz Nord ekspresa“.
Tako da ovaj dokumentarac počinje odlomcima iz tog filma. Hajsmitova kaže kako joj je ideja pala slučajno, a „ideje najbolje padaju kada ne radite ništa i kada se ne trudite da radite kada nemate inspiraciju“ (ilustracija: ona meša kompost i vilama nabada lišće koje spaljuje).
Onda vidimo matoru Hajsmitovu, koja puši kao Turčin, odlično tipka po električnoj IBM mašini (posle ćemo je videti i za mehaničkom Olympia mašinom) i, nemarno odevena kao džangrizavi vlasnik vile s vilama i motikom, šeta svojim imanjem i obavlja one posliće kojima kraja nema kao i u svakoj kući. Matora Hajsmitova liči na Džejmsa Mejsona s perikom bolesnika na hemoterapiji. Puši bez prestanka cigarete bez filtera.
A bila je zgodna nekada. Gle, bila je lezba. Volela je mnogo i mnoge, ali voleli su i nju, da parafraziram jedan omiljeni stih Mire Radojčića. Dve njene partnerke, jedna amerikanska spisateljica nalik osedelom, pokislom gačcu (Meridžejn Riker; iz amerikanske nevjorške faze) i jedna nemačka art-umetnica, Tabea Blumenšajn (gornja slika; iz berlinske, evropske faze) govorile su tako lepo o njoj kako niko nije. Teksaška rodbina je, na primer, o njoj govorila kao o nameštaju.
Film liči na ono „U potrazi za...“, jer Hajsmitovu kao da traže: ona se oglašava samo kao ton iz nekolikih intervjuâ, ne vidimo ni ispitivača ni nju (pitanja su inače konvencionalna, a odgovori iznenađujuće otvoreni), već je taj ton podloga za „super 8“ filmove snimljene u njenoj bašti, kući (autorka kuca na mašini ili zapisuje ideje u beležnicu)... Najčešće je na tim filmovima snimana – s leđa.
Na samom početku naratorka čita njene dnevnike: „Znala sam još kao mlada da će mi život biti putovanje i da ću vazda želeti da upoznajem nove gradove, voleću brodove...“ I ta rečenica me je dirnula, to je žal za životom, tuga zbog prekida života, želja da se vazda mrda i živi i kreće, to je potreba za još... Razumeo sam njeno stanje tinjajućeg nezadovoljstva i zatomljivanja tog nezadovoljstva radostima koje pruža trema putovanja i otkrivanje mesta i gradova. [U ovom trenutnom stanju, pak, kada komšije vode tihi rat protiv mene i kada nemam mira, ja želim da se ubijem. Tačno mi se sve smučilo.]
Novac pruža priliku introvertnim i ljudima koji se izdvajaju iz okoline da se osame, opašu zidovima i nađu mir. Najpre je živela u toploj južnoj Francuskoj. Onda joj je u kuću banula poreska policija, pa se naljutila i preselila u Švajcarsku. Kao što je Nabokov odmah uradio, čim je namlatio lovu od „Lolite“. I Ričard Barton se preselio u Švajcarsku zbog poreza, kada mu je od honorara za jednu ulogu od više miliona funti ostalo samo za jedan pulover i karton cigareta. Onda je konsultovao advokata kako da se to više nikada ne ponovi, a ovaj mu je rekao. „Seli se, bre, u Švajcarsku!“
Nije dugo tamo uživala. Taman kada su joj završili kuću a ona počela opet da piše, javili su se napadi kašlja i njeno čejn smouking je došlo na naplatu u vidu raka pluća.
Patriša Hajsmit je rođena u Teksasu – ko bi rekao – i svoja lezbejska nagnuća je mogla da realizuje tek kada se zadevojčila u Nevjorku. Majka je pokušala da je se reši pijenjem terpentina a posle i na još jedan način. Spisateljičin glas to referiše kao spisak namirnica s pijace. Kao osoba je bila fina, kaže Rikerova. „Spisateljice, naročito slavne, vazda su nadrkane i nezgodne [dobro, rekla je seedy], kao ja na primer, ali ona je bila fina, nije se ponašala kao da ima prava na nešto od vas...“ A tek Blumešajnova kako je lepo govorila, pa ona je još bila zaljubljena u nju tada. Blumenšajnova, buckasta ženica, nafrakana kao za Noć veštica, oblači se kao naše bake kojima je idol Ruška Jakić pa idu na Adu u helankama i košarkaškim svetlećim patikama da pecaju izbacivače sa splavova. Ona živi u tim zlatnim berlinskim godinama kada si u gej barovima mogao da sretneš Dejvida Bouvija. Žal za mladost.
Hajsmitova je u intervjuima umela da se otvori (bez ikakve potrebe), kao da je previše verovala pitanjima intervjuista. A nije trebalo. Bila je nepoverljiva u svim situacijama (potpuno opravdano), ali je sujeta slave delovala na nju pred kamerama i tu je pokušavala da bude iskrena. Očigledno je uživala u uspehu serijala o Ripliju, govorila je o njemu kao Velikić o Puli ili Vlajsa o pisanju „Kloake“. Srećom, imala je para, pa je svoju paranoju mogla da poleči zidovima kojima se opasala. Možda je ipak trebalo da neku od ovih lezbi koje su je iskreno volele i čak obožavale – pripusti u kuću, da ima nekog s kime bi uz džin gledala filmove Roka Hadsona i Ketrin Hepbern pred spavanje...
Prošle godine sam u nekoj staretinarnici na Malti kupio raskupusani primerak „The Talented Mr. Ripley“. U januaru opet na Malti kupio sam „Stranger on a Train“ i „The Blunderer“. Naravno da sam morao pred očima da vidim Ferlija Grendžera i Mata Dejmona...
.jpeg)
No comments:
Post a Comment