r.: Kim Ki-duk; ul.: Ma Dong-seok, Kim Jang-min, Li Ju-kjung, Jo Dong-in, An Dži-hje
Južnokorejska kinematografija proizvodi filmove koji se ič ne trude da se objasne (a kamoli opravdavaju) zapadnom gledaocu; to su filmovi kao španski radovi Alekse de la Iglesije, kao uostalom i čitava latinoamerička produkcija. Istočnoevropski film, naprotiv, uvek jednim okom bolećivo (i molećivo) gleda prema Holivudu, čak je i Andžej Vajda svoja angažovana dela (Mramor, Železo itd...) filovao objašnjavanjima zašto se tamo toliko čeka na novi auto i zašto nema lepih marki četvorotočkaša, kod nas inspektori MUP-a često za doručak piju sveže iseceđeni sok od pomorandže (a zna se da jedu burek) dok šefovi policije nose leptir mašne i sakoe od tvida (Nikola Milić, na primer) i razgovaraju s kaktusima u svojim kancelarijama, jer tako su videli u stranjskim filmovima, ali Južnokorejci jok, nisu to murakamijevski sanitizovani i autorizovani prevodi na engleski s daškom Beketa i Nj. V. apsurda, kod Južnokorejanaca je sve autentično, ali apsurda ima, valjda je to deo mentaliteta, šta ga znaš… A možda je u ovom slučaju ipak samo deo režiserovog „provokatorskog stila“, kako vele festivalski kritičari. Jer on, znate, voli scene s plastičnim opisima krvavog nasilja i štaviše mučenja.
Ovaj film, znači, govori o nasilju i osveti. Za razliku od amerikanskih i uopšte anglosaksonskih filmova o viđilantima, gde se zna da su pomlaćeni zaslužili da budu pomlaćeni i gde usamljeni junak na kraju reši problem, pravda pobedi i usamljeni kauboj u sumrak odjaše dalje uz odjavnu špicu The End, odjaše dakle u drugi grad, i dalje singl, i dalje čio i bodar, e, ovde je sve ipak zamumuljeno i s otvorenim krajem, sto posto nerazumljivim američkom gledaocu. Ali zato festivalski žiriji ovo obožavaju pa su filmač pozvali u Veneciju na festival.
Priča zaista kreće na gorepomenuti način: vidimo jedan nikad neobjašnjeni zločin: školska učenica je oteta, vezana, silovana i brutalno ubijena, a ima (unajmljenih, to se naglašava, valjda da bi se utvrdila teza o sistemskom nasilju po vertikali) sedam počinilaca, koji su se izvukli. To je sve. Početak je antički, da tako kažem, big beng scenarija i daljeg filma kao traktata o etici i smislu osvete i ubijanja kao takvog. Jer, ovde nema jasnog krivca kao u američkom slučaju, nije tako da se nađe određeni korupmpirani elemenat – ma koliko on bio povezan s uticajnim mestima u sistemu – i da se on ukloni i stvar dovede u ispravno stanje, ne, ovde je zlo uraslo u meso južnokorejskog sistema veoma visoko. Rekoh li ja pre nekoliko rečenica – traktat? Pa, možda ovo i nije traktat već samo self-indulgence reditelja koji voli da snima šokantne filmove na jedan šabrolovski produktivan nain, kao da žuri da snimi 1 film godišnje. A inače je umro od kovida, jebote, u cvetu mladosti i to u inostranstvu. Bemti život i kineski virus.
Budući da nema hepienda i pobede pravde, već se stvar završava takoreći naručenim samoubistvom glavnog osvetnika, nisam odmah stavio podnaslov, koji bi inače išao na početku:
SUDDEN IMPACT NA JUŽNOKOREJSKI NAČIN
Elem, posle okrutnog ubistva devojčice odmah kreće osveta organizacije koja se zove „Senka“ i za koju isprva verujemo da je čak neki dark department organa reda ili barem da su to aktuelni ili bivši profesionalci, jer vlada hijerarhija, „Senka“ ima tajne prostorije, činove, isledničke prostorije. Ovi osvetnici redom kidnapuju počinioce, sve situirane ljude, uspešne biznismene sa svojim luksuznim životima, vežu ih za stolicu, zaslepe lampom i brutalnom silom iznude pisano priznanje i otisak dlana u sopstvenoj krvi. Ima tu čekićanja po glavi, zabijanja čavala pod nokte, katode i anode za jajca, počinioci u potocima krvi na kraju priznaju i potpišu samo da odu (kao pičkasti ja u sredu u opštinskoj stanici), i posle ne smeju ni da zucnu, već lažu svoje najbliže da moraju na službeni put dok im ne zacele gadne rane (ili izmišljaju da su se opekli na roštilju i pali niz podrumske stepenice).
Motiv za najam sedmorice počinilaca, šta je skrivila devojčica – to se ne obrazlaže. Nasilje prožima čitav film, što se naglašava time što s televizijskih ekrana cure isključivo vesti o nasilju, i iz zemlje i iz sveta, nešto kao u Kaufmanovoj „Invaziji trećih bića“, južnokorejsko društvo je bolesno, ali brate bolestan je i svet. Uskoro jedan od nepoplašenih mučenika koji počne da prati svoje tabadžije otkrije da „Senku“ čine civili, da su sve one žice i lampe i kancelarijski stolovi samo fundus i blef, da neima nikakvog snimanja, da to nije bio bunker neke tajne službe ili slično.
Devijacija u odnosu na onaj Sudden Impact obrazac se vidi ne samo u tome da se taj jedan od mučenih ne uplaši kao ostali, već počne da prati „Senku“. Ona se vidi i u tome da jedan mladić, dušu dao da bude južnokorejski taksista, slučajno naleti na podrum u kome se vršilo krvavo isleđivanje, pa i on počne da prati šta se dešava. On prati mučenika koji prati mučitelje. Isto tako, kohezija članova „Senke“ počne da slabi. Pojedinci počinju da osećaju krivicu i da se kolebaju. Jedna devojka na primer (An Dži-hje kao „Senka No 4“) ne može da se natera da vezanog ubojicu pendreči po jajcima. Vođa „Senke“ (Ma Dong-seok) je bucko, ali nikome ne bi palo na pamet da mu se ruga zbog toga. On ima lice čoveka koga nešto strahovito izjeda iznutra, ali uspeva autoritetom da održi disciplinu kod svojih „saradnika“, međutim i njega skoli osećanje uzaludnosti tog njihovog preduzeća, što verovatno izazivaju razmene mračnih filozofskih teza o nasilju s kidnapovanim počiniocima na višoj lestvici moći . Oni, naime, imaju attitude kao naši udbaši, kao Jovo Kapičić, koji znaju ali neće da kažu i koji svisoka razgovaraju sa civilima i oni znaju zašto je devojčica ubijena ali: „Hej, vođo ’Senke’, mali si ti da bi ti to razumeo i bolje da me oslobodiš!“
Ona jedina devojka u grupi osvetnika prva daje otkaz. Ali „Senka“ se raspada zato što se njen vođa slomi i prestane da dalje juri osvetu, jer tu kraja nema.
Vođi „Senke“ će glave doći ne onaj otkaz devojke, niti mučenik koji ih je dugo pratio i ukapirao da su oni civili, već onaj tempirani taksista koji bi da se „učlani“, a onda se vođi za brutalno odbijanje osveti tako što mu smrska glavu. Ovaj sedi na kamenu u budističkoj odori, moli se i gorko plače, grca u suzama. Sigurni smo da on čuje kako mu se neko šunja s leđa, ali sigurni smo i u to da on želi da ga neko ubije. Čitavo to viđilantsko preduzeće nije dovelo do saznanja šta je devojčica skrivila, već do udbaških upozorenja „kako sve to ima svoje“. Osveta nije donela olakšanje, već je pojačala egzistencijalno gađenje do nepodnošljivosti.
Treba li u ovom filmu da tražimo uzore iz antičke tragedije, da filozofiramo na temu nasilja i osvete, da „uvidimo kako je današnji svet mnogo nasilan“, ili je ovo ipak privatna zanimacija režisera, koji je, rekoh, umro od kovida u Letoniji dok je bio na službenom putu. Stigli su ga visoka temperatura i zapaljenje pluća u letonskoj bolnici, ali barem je imao najbolju negu. Ima nečeg ledeno hladnog u smrti u inostranstvu, a istovremeno i utešnog: patolozi koji ti čereče leš nisu zemljaci i diskrecija je zagarantovana, troškove prenosa tela u kovčegu ne plaćaš ti (ako te zbog skupoće kremiraju, nije ti bitno), tvoj mozak i još neki organi završiće u formalinu neke nepoznate, apotekarski čiste laboratorije, u svakom pogledu imaćeš lepši pokop nego kod kuće.
A šta ja ono rekoh, ovo je 100% južnokorejski film, tako da je informativan u pogledu svakodnevice, životnog standarda i pravnog sistema, premda je uglavnom noar i ne vidi se mnogo toga.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment