Vesterni (uvod u teoriju)

 

PROLEGOMENA ZA JEDNU TEORIJU VESTERNA

Vesterni se dele na klasične, revizionističke i postrevizionističke. U klasičnim vesternima Indijanci su glavni neprijatelji i njima iz glave raste perje. Takođe, revolveri imaju kapacitet za između 120 i 1400 metaka. (Otud postoji i manje priznata balistička podela, na vesterne u kojima se meci broje i one u kojima se ne broje /pobornik koje podele je Rožer Iber/.) Likovi su čisti, ispeglani i nose šešire velike kao tende i noge su im po pravilu u obliku slova "O". U revizionističkim, pak, vesternima - a termin zapravo znači suprotno od uobičajenog, naime revidira se nešto što je već revizionizam (otud je revizionistički vestern zapravo ortodoksan) - Indijanaca u njima, dakle, po pravilu neima, a likovi su prljavi, smrdljivi i musavi, i kupaju se samo jednom tokom 90 minuta. Scene ubijanja su date na usporenom filmu, a krv lipti ili u vidu gejzira ili u vidu fontane. Postrevizionistički vestern je Beket/Jonesko u kaubojskim kostimima. Po pravilu kiša pada tokom celog filma, a stolica za ljuljanje ima veliku ulogu. Često uopšte nema pucanja.

Vesterni se mogu podeliti i na one s tužnim i one sa srećnim krajem. To je naivna podela, koja se još uvek rabi na postsovjetskim filmskim akademijama.

Vestern promoviše sliku žene koja jamačno ne može biti draga oku današnjeg kritičara. Čak i u klasičnim uratcima, a obaška u one druge dve vrste, žena je marginalizovana i svedena na jednu od dve nelepe uloge: 1)  žrtva silovanja i kidnapovanja (u prvim decenijama od Indijanaca, kasnije od belih negativaca), ili da: 2) radi u bordelu s punim radnim vremenom. Ljubav u bilo kom obliku, naročito romantičnom, ne postoji u vesternu. Natali Vud i Klaudija Kardinale ovaploćuju ovakav pogled na ženu ("položaj žene na Divljem zapadu", kako se uči na katedri ua istoriju na Lomonosovu i na filmskoj akademiji u Sankt Peterburgu) u filmovima koje verovatno zna svaki ljubitelj sedme umetnosti. 

Vestern afirmiše luteranski pogled na svet, što se najviše poklapa s američkim mentalitetom i shvatanjem prava čoveka i demokratije. Pojedinac je prepušten sam sebi i - u okviru škrto postavljenih pravila igre (u, kao i uvek  u amerikanskom ustavnom stilu, samo ovlaš naznačenim pravnim okvirima) - on može da se izbori čak i sa korumpiranim delovima sistema, koji je "uprkos subjektivnim slabostima" neupitno prikazan kao okean vaskolike slobode i neiscrpni majdan mogućnosti za samoostvarenje sposobnog i nemlitavog pojedinca. 

Kao što je rečeno, klasični je vestern samim sobom jedna mitologizacija, postkosovski ciklus takoreći, revizija istorije, koja u istinitom obliku nikako ne bi bila primamljiva roba u vidu šećerne vune i lažnih elkisra pod šatorskim krilima kinematografa. Klasični je vestern mađioničarski trik, kao naučno-fantastični film koji prenebregava problem defekacije i tuširanja i efekata kriogenizacije na dugim putovanjima. Klasični vestern je bajka za odrasle.

Revizionistički vestern pokušava da ispriča pravu priču, što se može učiniti samo do izvesne mere a da se ne pređe u rijaliti šou odnosno otužnu igranu ilustraciju u stilu Vrdoljaka kada zlobno snima persiflaže u budoaru para Broz-Budisavljević. (Jedan je takav pokušaj stajao karijere odličnog reditelja...) Revizionistički vestern je stoga ubrzo upao u kliše, iscrpljujući se u dostojevskijevskijem opisima bede, krezubih i musavih žena, stočara i kvazinaturalističkih scena ranjavanja i ubijanja, koje nisu imale (tada prezrenu) koreografisanu lepotu kao kod Pekinpa, niti su, pak, nudile neku forenzičko-filozofsku dubinu kao u seriji "Opstanak". 

Post-postrevizionisitčki vestern je mutljaga, koja likovima koji pate od kvazisartrovske mučnine dodeljuje kaubojske kostime iz fundusa filmskog studija i tera ih da okreću koltove oko kažiprsta i glume egzistencijalistički splin u očima. Ponekad se ubaci i SF momenat u vidu "putovanja kroz vreme". Zamislite Direnmatovu "Posetu stare dame" u kostimima iz "Ratova zvezda" u izvedbi nevjorškog pozorišnog reditelja koji je uveren da su Beket i Jonesko najveće face nasvijet, i to je to.

Vestern, kao propaganda amerikanskih vrednosti i stila života (infantilno shvaćene slobode u vidu šenlučenja i kabadahisanja po salunima (po čemu je svaki Srbenda koji puca iz topa na svadbi ili pose rođenja unuka -> kauboj Džimi na svinji) --->, naravno da je pružio priliku i džabalebarošima u vidu filmologa, filmskih kritičara i teoretičara, kao i u vidu sociologa opšte prakse da lopatama istovare svoja mnenija o žanru kao takvom i o "porukama" pojedinih "signaturnih" filmova. Tako da se ustalila podela na levičarske i desničarske vesterne.

Jedan od uistinu liberalnih vesterna jeste "Incident kod Oks Boua" Vilijema Velmana, s Henrijem Fondom  i Dejnom Endrjus. Fonda, kao liberal u krvi, s guštom je odigrao ovu ulogu (kao što je uostalom i u Lumetovom filmu "Dvanaest gnevnih ljudi" sve pevajući bio liberal protiv zadribande Li Džija Koba), koja zbori protiv zakona linča, iliti zakona palanke. U našoj kinematografiji to je najbolje opisao Aleksandar Petrović u filmu "Tri" u ovoj antologijskoj sceni:

Vesternu ideologija nije "imanentnija" nego drugim žanrovima (ima je i u melodrami), ali su pokušaji da se ideologija tabiri na sitna crevca posebno iritantni na primerima filmova "Rio Bravo" i "Tačno u podne". Tirnanić je ukazao da se filmovi u Holivudu snimaju "pre svega zato da bi nešto kazali /poručili, i to ne brzojavom/", a ne (samo) da se namlate pare ("jer, ima toliko lakših načina da se namlate pare")... 

Hauard Hoks, koji inače deli Godarovo gledište "svaka montaža je laž", pa montažere smatra levim smetalima i dužim kadrovima "nastoji da izbegne rezove" [sic!], beskrajno je iritantan u intervjuu koji je dao Piteru Bogdanoviću (jedna od retkih knjiga koje sam mogao da priuštim iz nekadašnje knjižare u podrumu Kinoteke u Kosovskoj /dok sam s čežnjom gledao biografiju Kerija Granta.../ Bilo je to u jeku sankcija.)  Hoks je ostavio dojam nadrndanog starkelje, čiče koji snima filmove iz inata, ili ih snima ko zna zašto, na primer "pojma nije imao" o starom Egiptu, a ipak je snimio "Zemlju faraona". A "Rio Bravo" je snimio jer ga je iznervirao "Tačno u podne". Pa nabijem ga na kurac. A onda badavadžije, ljubimci Milijusa i Krakova uz pelinkovec i vekiju u dorćolskim visokoplafonskim stančugama krenu da razvijaju tezu da je "Rio Bravo" republikanski desničarski četnički ljotićevski film, a da je "Tačno u podne" komunjarski filmač po scenariju Radomira Konstantinovića & Koče Popovića. 

Nastranu to što je snimanje filmova "iz inata" jedna palanačka rabota, ali šta je to komunističko u ponašanju Vila Kejna (Garija Kupera), ako bi neko izvoleo da mi objasni? Neamerički su se ponšalie građani sela Hedlivila, podlegli su ultimatumu NATO pakta. Čak i Helen Ramirez, tipična kaubojska profuknjača, daje dobar savet namirisanoj Grejs Keli: "da ga voliš, čepo jedna, ostala bi uz svoga čo'eka!" Maršal Kejn neće da ode iz grada, jer bi na otvorenom bio laka meta. (U jednom je filmu Klint Istvud tako napustio utočište u senkama uskih ulica i uzjahao motocikl i pustio da ga banda juri helikopterima na radost montažera ali na golemu tugu logičara!!) Osim toga, luteranski je pomoći usamljenom čoveku kada mu preti banda negativaca. Žitelji palanke Hedlivila se ponašaju kao provincijalni Srbi 1940. koji "u osvit rata" rezonuju "ne može šut s rogatim", pa biraju kolaboraciju bilo s kim ko promaršira njihovim ulicama, "samo da su nam smočnice pune". Izgleda da je je Aleksandar Popović u "Beloj kafi" ulovio tu kvaku naše šumarske istorije, premda je bio pakostan -->: "samo je gologuza sirotinja otišla u šumu (plus, dodajem ja zlurado: Ribnikar, Nazor, Ribar, Koča...)". Scena u kojoj Kejn baca maršalsku značku je tipično amerikanska osuda korumpiranog sistema.

Teško je na ovom mestu doći do reči od liberalnih filmologa koji uvek ubace "tužnu sudbu" Karla Formana, scenariste filma "Tačno u podne", kao "teške" žrtve Lova na crvene veštice. Ako bi svaka žrtva tog Lova jednako prošla kao Forman, to bi bila banja od paranoje. Forman je prvo, plaćen, a drugo, za života je dobio i satisfakciju da ga priznaju kao scenaristu. Kao gej čova dobio je priliku da se iseli u Veliku Britaniju gde je uspešno stvarao i nije bio naivan kao Alan Tjuring. Lov na crvene veštice je bila amerikanska Sablja, koja je uspešno pohvatala mnoge prave sovjetske špijune i spavače što su želeli da upropaste američki ostvareni san, bazene, korn flejks, hamburgere, kajganu na masti, Holivud, automobile... Čak je i Ebert ubô da --> "...nije tačno da je baš svaki privedeni na informativni razgovor nevinašce i žrtva paranoje". Bilo je korisnih idiota, kao na primer Edvard Džej Robinson, bilo je pravih špijuna, bilo je simpatizera kao pomenuti Forman, a bilo je, dakako, i nevinih žrtava i nepravedno optuženih, ali daleko manje nego u Staljinovim montiranim procesima. (Jedna posebna priča bi se mogla razviti o tome zašto su čelni ljudi u ovakvim kampanjama uvek dubiozni i nenamerno komični karakteri tipa Mekarti i Roj Kon, ali komedijaše su imenovali i da vode istragu o samoubistvu Hitlera ili da ispituju nemačke fizičare posle II svetskog rata, očigledno sa ciljem da se rezultati friziraju kako oni gore ocene...)

/:  :  :/