r.: Parker Fin; ul.: Sosi Bejkon, Džesi Ašer, Kajl Galner, Kejtlin Stejsi, Kal Pen, Rob Morgan.
* * *
Ovo je pametan horor, zameraju mu što nije originalan, ali meni to ne smeta. Ima nečeg istočnoevropskog u njemu, nadam se da to ne mislim zbog toga što je snimljen za male pare, možda u Rumuniji i/ili Bugarskoj (iako se puvaju da je snimljen u Nju Žersiju).
Film varira onu žvaku o prokletstvu koje se prenosi sa žrtve na svedoka više psihološkim sredstvima nego efektima, retko se nađe horor u kome su i epizodni likovi uverljivi a ne samo kulisa od stiropora. I moram da priznam da sam se dobro secnuo bar tri-četiri puta, tako da mi se želudac okrenuo. I ne smeta mi što sam pogodio da će u kutiji s poklonom za sestrića umesto vozića da bude Brkica, jadni mačor, jednako neuverljiv kao kučence u filmu »Bledi jahač« Klinta Istvuda. »U ovom filmu nijedna pristojna igračka nije povređena, samo one loše napravljene«, valjda tako glasi disklejmer u odjavnoj špici.
Izbor glumaca odražava taj naglasak na psihologiji i visceralnom strahu, da tako kažem, Sosi Bejkon koja glumi doktorku Rouz Koter ima gadan mladež, kao Agadmator, i od samog početka je izmučena i na kraju dostiže neverovatne razmere izmoždenosti, nesipavanosti i raspamaćenosti. Epizoda doktorke Medlin Nortkot (Robin Vajgert, upadljivo postarana za ulogu) veoma je efektna i ona navodi gledaoca da sumnja u ono što Koterova tvrdi, dok se lik bivšeg dečka, detektiva Trevora (Džesi Ašer), trudi da je podrži.
Na kraju se može pohvaliti ono »kako«, i ja biram taj put, umesto da zakeram »nešto novo«. Ovo je bugarski horor za sirotinju, ima tu i zrnca prave psihologije, promil kolektivnog nesvesnog, kao što se britanski SF razlikuje od amerikanskog.
Dobro štrecanje, koje ne vređa inteligenciju.
No comments:
Post a Comment