COMEDY QUEEN (2022 Swedish film)

r.: Lana Senken; ul.: Sigrid Junson, Sofija Kambon, Elen Teure, Oskar Teringe, Igi Malmborg, 

 *  *  *

Pedagoški film na osnovu pedagoškog romana psihološkinje Jeni Jegerfelt, namenjen klincima u odrastanju koji se nose s tugom zbog smrti bliskog srodnika. Saša (Sigrid Junson) ostala je bez majke, koja se ubila zbog depresije. Njen otac (Oskar Teringe), inače pljunuti Stiven Ria, dobar je čova, na 'lebac da ga mažeš, popustljiv, ali podlegao je tuzi i plače toliko glasno u kupatilu da ga ćerka čuje. Saša ima samo jednu blisku (najbolju) drugaricu, Mertu (Elen Teure).

Ćerka s ocem posećuje psihoterapeuta dvaput nedeljno, samo da bi se s ocem svađala pred tolerantnom psihologinjom (da li je to kameo autorke romana?).

Saša odlučuje da potisne tugu tako što donosi rezoluciju od 4 člana. (Treba li reći da su članovi te rezolucije dati animiranim slovcima, kao u filmu Leto kada am naučila da letim?)

Rezolucija

Broj 1: ošišaću se na kratko

Broj 2: prestaću da čitam knjige

Broj 3: nikada se neću brinuti o drugom živom biću i

Broj 4: postaću kraljica stendap komedije.

Jer, majke se sećam s kosom (slika ide sa zida od plute u fioku), knjige su majci samo škodile, ja sam se brinula o majci pa vidi šta joj se dogodilo i – moram da nasmejem ćaleta.  Svaki sledeći član ove rezolucije je sve teži. Ćaletov aparat za šišanje se zaglavi od njene duge kose. Saša pokupi sve knjige u torbetinu i odnese ih u opštinski centar za davanje starih stvari, a veoma je teško odbiti dugo žuđeni poklon u vidu slatkog kučenceta. Otac i baka su strašno razočarani što je ona odbila poklon, misle da je nezahvalna, ali ona ne može da im kaže razlog.

Poslednji član rezolucije – da  postane ubedljiva komičarka – delovao je kao nemoguća misija do samog kraja. Jer, sve vreme nam se predočava da ona ama ič nema smisla za humor. 

Film je poučan i trudi se da nezaslađeno kaže stvari o okrutnosti dece u tim godinama, o fatalnom manjku komunikacije među ljudima, o tome kako je lako povrediti tuđa osećanja i onda kada to nemaš na umu (a kamoli kada imaš), o težini reči i o tuposti okoline. Velikim delom je ovo i reklama za Švedsku kao takvu, za njenu toleranciju, životni standard i pedagošku praksu. Diverzitet frca na sve strane, Indijka je nastavnica geografije, crnkinja je zvezda stendap komedije, a problem imigranata, obaška muslimanskih, ne vidi se. 

Saša ima priliku da proluftira svoju traumu, da realizuje svoje mušice zahvaljujući nesebičnoj ljubavi oca i bake po ocu. I zahvaljujući ljubavi Merte, najbolje drugarice.

Nemoguće je zamisliti srbijanskog roditelja sa svojom omiljenom tezom: „ja sam te rodio, ja ću te i ubiti!“ u ovom okruženju, osim u ludari, što je inače bilo rešenje za gastarbajtere koji su 1960-ih tukli svoje žene. Takođe je lako zamisliti batice u audijima s tamnim („ministarskim“) staklima kako dolaze u školu da pitaju „slušaj, momci, ko mi dirô dete?!“ 

Ishrana Šveđana je vrlo jednolična, sve neke kaše s jogurtom. Sve kašikom, ništa viljuškom.

Eh, da – hepiend na kraju, da li je moglo bez njega? Možda i nije, mada imam neke ideje... Ljudi su se kikotali Sašinom nastupu i njen ćale se, napokon, posle ko zna koliko vremena, iskreno nasmejao. A Saša, koja je donela i jedan nenapisani član Rezolucije – da nikada ne plače, proplakala je. I na kraju uzela kučence. To se kliče katarza...

Zanimljiva su uputstva one zvezde stendapa za uspešne viceve: „budi samokritičan, niko ne voli uspešne ljude, budi nemilosrdna!“

I Saša je smislila ovo za nastup: „Znate li kada ljudi najviše mrze da češete ekseme? Kada češete tuđe ekceme!“ (smeh) „Vi, tamo, vi baš imate mnogo ekcema...!“

Teško da bi naše kolmovane prosvetarke i tetke sa hladnim trajnama što bleje u rijalitije i besne zbog latiničnih grafita preko Konja imale strpljenja za ovaj film. Mislim da bi preko njega 'ladno presnimile neku staru epizodu „Ljiovisne“ ili „Kasandre“.

Ali, film je melem za šačicu preživelih liberala na planeti majmuna.

Ipak, nije imao kome od roditelja i dece da bude melem, jer i ovaj sam film – kao i Malu bandu dan ranije – odgledah sâm u sali. Manifestacija „Kid fest“ je lepo zamišljena, ima plemenitu ideju, onaj Uroš je sve to lepo razradio, ali kamo deca kamo roditelji?! Šta je ovo, ljudi? Praznina. Da li su sva deca ili prepuštena dilerima ili u limuzinama s tamnim staklima koje ih voze tih 149 m do škole? Nije valjda kriva ova apokaliptična atmosfera?