r.: Nenad Pavlović; ul.: Radivoje Bukvić, Miki Manojlović, Jovo Maksić, Milena Pavlović, Nada Šargin, Miloš Timotijević, Milan Čučilović, Petar Zekavica, Filip Šovagović.
TETKICE U BOROSANAMA IGRAJU KOLCE, OPSA-SAA!
Prijateljsko upozorenje svim ljudima iz sveta književnosti i filma a pogotovo onima koji bi da prodaju neki scenario ---> nemojte razgovarati s Mitom, niti mu slati tekstove za časopis FCS ---> on će maznuti sve što mu učini korisnim, evo i Čarapanke sa Zvezdare i jedan tekst za časopis FCS (koji mi je uz smajli odbio) i razne druge stvari, i objavljene i neobjavljene, prepoznajem u onoj mistifikaciji da je Tito podmetnuo Bregu i rokenrol jugo-omladini, kao i ovom filmu, i u ranijim filmovima, pretvorene u paštetu.
Bjelogrlićev produkcioni tim iz Tome je na početku izradio kompjutersku animaciju sa zelenim trolama ispred zgrade Politike i Cetinjskom i Svetogorskom je prošlo milion trabanata, fića i folksvagena i stojadina. Statisti su obučeni u živopisne krpice i pod mišku su im stavljene šahovske table. Ali najbolje su posao uradile borosane preko najlonskih hulahopki i cigareta u svakoj ruci (i to "57"!). Ispekao se zanat. Bjela je čitao moje gurmanske putopise i sklopio jelovnik za scene u kojima je slatko kusao roštilj s kajmakom, dok su buckaste lepinjice mamile uzdahe.
Recept za film iz 1970-ih: zulufi, frizure kao Braća Bajić i Duško Lokin, zvoncare i mnogo duvanjenja, i to da se vidi kako žar pada sa cigarete posle prvog, slasnog, uvlačenja dima, pada žar i progoreva kockasti stolnjak, ih...!
U ovom filmu je glavni junak – epoha, scenario se ne trudi da komplikuje ali ni da bude razumljiv, ovo je Veliki san Negotinske krajine, film bestidno računa da će dosijeiksovski (videti Tirnanićeve eseje o ovoj seriji) otvoreni kraj – "hobotnica je večna, nikad nećete videti vanzemaljca i Prvog udbaša" – spasiti film od kučina u koje će se neminovno uplesti posle prve polovine, pa se ide na opšta mesta „1968. je bila farsa“ i „svi smo mi ozna“, s tim da je ubačena popularna žvaka o zaklanim domaćinima. Iako se na špici veli da je film rađen po „motivima proze Živojina Pavlovića“ (piščev sin je reditelj, ćerka ima finu epizodu, zet takođe), to je u stvari lažno obaveštenje. Živojin Pavlović nije pisao udbaške travestije, a ne verujem ni da bi prihvatio ovo zezanje s milionima zaklanih domaćina. Motiv lapota, pak, o čemu Pavlović senior jeste pisao, ovde je nakalemljen, da bi valjda simbolizovao gerontokratiju Titovog dvorskog perioda u SFRJ, šta li, fantazmagorične scene koje (navodno) progone bolesnog Blagoja Jotića (Miki Manojlović), efektne su vizuelno, ali ipak deluju kao strano telo u kempovski prešarenoj sedamdesetaškoj epohi. Manojlović tokom celog filma kašlje i pokušava od starijih (po rangu) od sebe da sakrije dijagnozu, i dok to uspeva, mlađi saradnici ga se plaše i cvikaju kao miševi, ali čim osete krv, šutnu matorog u ropotarnicu istorije. U filmu glume i Filip Šovagović i Petar Zekavica, Jugoslavija je to, pa prvi govori hrvatski da ga cijeli svijet razumije (Janez Vrhovec za sirotinju), a Zekavica, kao „slovenački kadar“, ima odličan akcent za Rusosrbina, ali slovenački bih mu popravio, zar samo „anpak“, tovariši scenaristi, kamo ostale slovenske besed, hajde bre?!
Timotijević je kao sin Aljoša neprepoznatljiv zbog maske, izgleda kao Hulk, možda je i nahisnhronizovan, Nada Šargin je fatalna žena iz nekog film noara, i na kraju se pokazuje da je ona – naravno – bila mamac (kada je vidimo da se ljubi s Milojem /Bjela/, jednim od najviših udbaša). Boris Milivojević je opet u tajpkastu kao debeljuškasti trapađoza fotoreporter. Jovo Maksić je pljunuti Robert Šo s onim zulufima i opet je odigrao odličnu ulogu, on je jedan od retkih glumaca koji se - za sada - opire stavljanju u fah.
Jugoslav Bucalo u izvedbi Radivoja Bukvića izgleda kao mešavina Frenka Zape i Vinsenta Galoa. On je novinar u kožnjaku kaki boje, frizura mu je kao kod Ismeta Krcića, a batine trpi kao amerikanski privatni detektiv, što znači posle svakih je sve poletniji i zdraviji. Već od polovine filma je nemoguće uhvatiti smisao, jer dve smrti – jedno samoubistvo srednjoškolskog profesora, navodnog pedofila a drugo leš šefa lokalne udbe – iako svako ponaosob puslica za razradu, labavo su prilepljene, prosto se gledaocima ostavlja da drkaju na borosane i pušte svojoj tabloidnoj mašti na volju, dok im se zamazuju oči rekonstrukcijom epohe u vidu nameštaja, bakelitnih telefona, duvanjenja, duvanjenja, MNOGO DUVANJENJA, kutije „57“ na sve strane, u stvari gledalac kao da je na tavanu pronašao stare komplete RTV Revije i Ilustrovane politike, pa se zaneo... (A kamo Čik?!) Ona mešavina jugo-jezika i dijalekata, ("alo, alo" slovenački, original hrvatski, đekna-crnogorski, nedovoljno uvežban zaječarski itd.) valjda je Mitin otisak. Trebalo je posvetiti se i zapletu u drugoj polovini filma, i možda pokazati levi nožni palac vanzemaljca, pa makar i u vidu kosaka nekog zaklanog domaćina. Ovako, to je samo stilska vežba iz maske, šminke, kostima za epohu koja će nam svima večito biti zanimljiva. Ali za poznog Vrdoljaka i Gagu ovo je Građanin Kejn.
No comments:
Post a Comment