r.: Pjer Salvadori; ul.: Kolomb Šmid, Ajme Medvil, Pol Belhost, Redvan Selam, Loran Kapelito, Matis Klodion-Žine.
* * *
Pjer Salvadori je „majstor inteligentne komedije“, glasi konsenzus o reditelju a napose u vezi ovog filma. Ova komedija jeste bila pametna, ali umela je da bude i prepametna, pa i naj-najpametnija, kada, na primer, švrća Eme (Pol Belhost) em postaje narator nečega što nije mogao da vidi i zna, em tumači dušu drugih likova kao da je Frojd, ili kada Fuad (Matis.Klodion-Žine) filozofira ovako o reci: "Numem da objasnim zašto volem reku, nema početak nema kraj, samo teče, ne razumem je, ali pomoću nje razumem sve ostalo što ne razumem!", što je vredno jednog semestra na Opštoj filozofiji (a i konačno skreće pažnju na ekološki klin u čorbi, to jest reku, zbog koje je navodno sve i počelo).
Ovo je omladinski film po svemu, za one omladince koji tek treba da probaju seks. Odrasli su dati kao u crtanom filmu – njihovi glasovi su uglavnom mutni ili su to preglasna i nestrpljiva „upozorenja omladincima“, koji ta upozorenja ne uzimaju za ozbiljno već samo čekaju da se matorani ućute. Likovi iz petočlane Mlade bande su, koliko god se reditelj i scenaristi trudili, likovi-ideje, oni predstavljaju (poučno) popis trauamatičnih situacija u kojima adoslescenti i predadolescenti mogu da se zadese. Da vidi omladina, pa da se lakše nosi s problemima a bez mnogo popovanja.
Umereno rasno politički korektan, s onim iznuđenim ustupkom u tome da jedino žensko mora da bude riđokos i pegav curetak, koja bira između dva Afrofrancuza. Ljubavni problemi – na nivou Ćopićevog romana Orlovi rano lete (bez zezanja, čitala nam učiteljica roman u nastavcima).
Znači, zaštita ekologije i okoliš prirode su navodni okidač radnje, ali jes’ kurac. Potok, za koji su se klinci emotivno vezali kao da su đedovi koji su tu prali noge kao klinci, zagađen je toliko da ne smeš ni mali nožni prstić da met'eš u nj, pijenje izaziva povraćanje i proliv, opadanje kose i smrt, a kriva je Fabrika nečega u blizini, i ta zgrada je najverovatnije ucrtana kompjuterskom animacijom, liči na našu pokojnu "Utenziliju", ili britansku kolekciju dimnjaka od crvenih cigala iz XIX veka.
Četvoro klinaca predseksualnog uzrasta (film je začuđujuće čedan, osim zatelebanosti nema nikakve naznake erotskog nečeg) reši da zapali fabriku, „jer to je jedini način“. U stvari, samo jedna članica (posle ćemo videti ni ona) ima ispočetka zaista ekološke motive. Antoan (Ejme Medvil) želi da pomogne očajno zatreskanom drugu Samiju da se približi žuđenoj devojčici Ket (Kolomb Šmid), pa predlaže da njih dvojica njojzi i drugaru Fuadu (Matis Klodion) ponude plan dizanja fabrike u vazduh, znajući devojčicin ekološki aktivizam. Ket, angažovana protestantkinja, iz keca se upeca i eto bande. Fuadov ćale je pandur u stanici policije (ima mentalitet ćaleta iz našeg Crnog talasa). Antoanov ćale je u apsu i viđaju se svaka tri meseca kada je poseta. Porodičnu situaciju devojčice ćemo otkriti na kraju (i to je bitno!), a Samijev ćale je neki šofer i čuvar skladišta.
Plan je da napune kajak s 200 litara benzina i odnesu ga nekako u fabriku i zapale uzvor zagađenja. Punjenje kajaka je bilo prosto kao pasulj. Bilo je potrebno da vlasnika benzinske pumpe zamajavaju rezanjem ključa, Ket je maznula nečiju kreditnu karticu, kaobajagi su pumpali kajak, a zapravo su ga punili benzinom. Zabavno, zaista, ne znam koliko je to moguće izvesti u praksi. Kako god, tokom filma, klinci mogu s lakoćom da motaju oko malog prsta nervozne i umorne odrasle i da mažnjavaju lekove iz apoteke, benzin s pumpe, pojaseve za spasavanje iz policijskog skladišta... Ama puslica.
Film, možda i nehotice, potkazuje šta je za sve nas ekologija – tlapnja, apstraktna imenica, koja može da posluži za virtue signaling, za poetske samooptužujuće izlive o majčici Prirodi koju zloupotrebljavamo i o budućim generacijama itd., ali da čovek, u borbi za ljubav a protiv Smrti, nema vremena za takve bakrače kao što je priroda. Ona njemu, čak i u onim Fuadovim filozofiranjima velikog kalibra, služi kao pomoćno sredstvo za iskazivanje sopstvenog splina ili potragu za smislom. Ili zavođenje željenog seksualnog objekta. Priroda je nameštaj, čovek kad misli o njoj samo dobije neprijatan osećaj krivice, on već vojim postojanjem radi protiv prirode, normalan život zahteva da pravimo velike količine đubreta i sranja i pišancije, i najbolje je da ne mislimo kuda sve to ide, jer – računi, ljubav, bolesna baba, ispiti, komšije...
Plan da se zapali fabrika zagađivačica, naravno, pođe naopako, kajak pun benzina ostane u fabrici, a banda silom prilika – pogledajte film – kidnapuje veoma, veoma antipatičnog direktora fabrike (dobro da nije crnac već izgleda kao negativac iz komedija Luja de Finesa), koji do kraja filma ostaje vezan, popišan, usran i omamljen, besan, očajan, to je najgora uloga koja se može zamisliti, može se meriti jedino s ulogom Klarena Biksa u Kolu sreće.
Ono što me je nerviralo od početka jeste narator koji to nikako ne može biti, naime peti član bande Eme. On se jada zbog bulinga a kao razlog za zlostavljanje, jadan, navodi „možda zato što imam kovrdžavu kosu... “ Jadničak. Ima dete dve užine i skupe patike, plave oči i kovrdžavu kosu. Zaista za žaljenje. Srce mi se pocepalo. Plavooki frćkavi mučenik, to je muka koja se jedva može podneti, nije bio blažen da bude crnče, nogah poput čačkalica a stomaka naduvenog kao balon, u letargiji zbog gladi dok mu muve sede na trepavicama, to se ne može ni prineti kovrdžavoj kosici&plavim okicama&pegicama, a usput on filozofira kao da je diplomirao psihologiju na Filozofskom faksu, zna motive svakog u školi, zna ono za šta bi amerikanskom psihoterapeutu bilo potrebno 10 godina rada i mnogo miliona dolara honorara...
On je regrutovan u bandu iz jednog – dozlaboga neuverljivog – razloga: da bi glasanje o sudbini kidnapovanog vlasnika fabrike moglo da se odluči --> uvek je bilo 2:2.
Mali Eme ispaljuje džepne, nestorovićevske i pinkerovske mudrolije, kao da gostuje kod Jovane Jeremić i isprva fascinira ostatak ekipe. Uskoro se, međutim, pokazuje da je mali jedan Sotona iz Predskazanja, koji bi rođenu babu spalio da stekne frenda plus što je živa enciklopedija teorija zavere i travarskih i vudu recepata..
Treba da obrazložim ovo: „Film, možda i nehotice potkazuje šta je za sve nas ekologija..." Naime, pokazuje se da ni za jednog jedinog člana bande fabrika nije primaran motiv: Antoan želi da ga uhapse pa da se pridruži ocu. (Hm, zašto ne uzme cigle i ne porazbija šoferšajbne na policijskim automobilma i ne opljačka benzinsku pumpu, umesto da krade benzin na pametan način?!). Sami je, rekosmo, zaljubiška, Fuad rešava problem autoritarnog oca policajca, Eme želi da nađe prijatelje, a ni Ket, prividno uverena ekološkinja, nema fabriku na pameti, već to što direktor fabrike – njen očuh koji joj tuče majku.
Ali, da ekologija ipak ne bi ostala samo prazna reč, reditelj se pobrinuo na kraju, kada Eme kaže: „Pa nije reka zagađena kao što pričaju. Evo ja popio 2 litra i plivao sam /bacio ga odbegli direktor/ i ništa mi nije...!“ I – odjednom počne da povraća a u rukama mu ostanu pramenovi (kovrdžave lepe) kose. I onda svi – jer svi su bili skočili u taj potok da spasavaju drugara – primete crveni osip, a neki povraćaju kao u parodiji Isterivača duhova s Leslijem Nilsenom. Ta povraćka je očigledno šmrkom za pranje ulica prskana.
* * *
Postoje dva urnebesna komična momenta u filmu, za urlanje od smeha, što se međutim nije dogodilo, jer ovaj film sam, kako rekoh, gledao sam samcat u MTS dvorani, nema roditelja, nema dece, samo ja, s maskom, a meni nijedan vic nije smešan. Ali urnebesne su ove dve scene.
Banda sastavi preteće pismo izrezanim i nalepljenim slovima i pošalje ga policijskoj stanici, („Zatvorite fabriku, inače ne vraćamo dišu!“) U stanici se svi upišaju od smeha zbog obilja pravopisnih grešaka. Zelene nindže u potpisu su šlag na torti. „Pa jesam li vam ja rekao da ćemo imati i zelene radikale?!“, smeje se šef. Oni okače pismo na staklenu pregradu između kancelarija da uživaju. Kad, utom ulazi supruga fabrikanta da prijavi nestanak muža. Šef stanice prebledi. „Šta, nestao vam muž?! Nema ga tri dana?!“ i očima daje znak kolegama da skinu ona pisma s pregrade, da žena ne vidi. To se može uporediti s onom urnebesijadom iz serije Urgentni centar, kada psihijatrijski slučaj koji se plaši ptica sedi na kauču, a prekoputa psihić (Adam Arkin) prebledi, jer je odbegli papagaj na naslonu kauča u kome sedi pacijent koji ništa ne sluti i priča kako umire od straha čim vidi nešto pernato...
Drugi je komični odušak kada majka male Sotone, Emea, gleda sinčića kako ćakula s novim drugarima, pa plače od sreće dok to priča mužu: „Pogledaj ih kakvi su kao anđeli, baš mi je drago što nam je sin našao drugare da se druži... “ Na stranu to što je otac glupi barmen koji se ne brine što mu je sin izložen bulingu, već je komična naizmenična montaža majčinog piškenja od sreće i dijaloga klinaca anđela. „Da ga zapalimo živog... Da mu odsečemo uvo ili prst... Da ga ubijemo... “
Fabrikant ugiba u saobraćajki koju je izazvalo povraćanje nakon konzumacije zagađene vode.
Pošteno.
Film ne bi mogao bez neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Kajak s benzinom ostao je, dakle, u fabrici, a onda – zrak sunca, fokusiran kroz naočare (koje su pale fabrikantu kada su ga onesvestili), zapali travku u fabrici i – buuuum! Kompjuterska animacija je postigla da to izgleda kao bombardovanje Drezdena, ili Srbije i Čačka tokom Uskrsa 1944.
Znači, ekologija je bila klin u jednoj, sada je jasno, didaktičkoj psihološkoj čorbi za predadolescente, koji imaju raznorazne traume i nazovi traume, samo je pitanje koja će publika nalećeti na ovaj uradak. Bilo bi idealno da cela familija od babe za repu do mačora za hlače, dođu na matine, pa posle na ručak u Mekdonalds (hahaha), ali ne znam da li je to slučaj i u normalnijim zemljama od naše. U velikoj meri je film prepametan, baca gledaocima poruke u lice, na nekoliko mesta je overwrought kao da je triler za gospodu s tompusima, ponegde je i zaslađen (kada crnče poklanja papuće bosom Emeu). Ali lukav je u svakom slučaju. Branko Ćopić u hologramskom izdanju.
No comments:
Post a Comment