Aerodromske zalogajnice

Hrana u aerodromskim zalogajnicama uvek deluje 50% ukusnije, kao što i kafa deluje 79% posto slađa – pokazalo je istraživanje na univerzitetu u Merilendu i ja verujem tim naučenjacima. Kako je u povratku bila lepa pita s fetom (gibanica prava), njaaam! Svaki put kada putujem čarter letom, osećam se kao zarobljeni engleski špijun koga Sovjeti stavljaju na muke u nekom Le Kareovom romanu: neprestani plač dece, šutka u naslon od zadnje stolice, pogled na prijazne dinaroidne face. (Uzgred, nešto se događa u našem aviorpevozniku: manjak osoblja ili nešto slično, jer ove čarter letove opslužuju ljudi s drugih meridijana. Valjda je sporazum s našima finansijski povoljan...)

Dugo je trajalo hodanje do pasoške kontrole, usput se već vide rezultati rekonstrukcije na Tesli: da, postaćemo nepregledan lavirint kao u Frankfurtu. Kada smo konačno stigli do pokretnih traka, secnuo sam se: poslednje iskustvo je bilo traumatično, indeed. Naša traka stoji. Možda nisu još ni krenuli da pljuckaju kofere iz utrobe skladišta? Pogledam natpis na nalepnici jedog koji liči na moj. CHQ-BEG, da. Ali traka stoji. A onda, samo „par“ (haha, DVA) kofera dalje, evo ga stoji moje koferče... Kakav je to zagrljaj bio!

I napolju je malo lakše tabanati do taksija i autobuske stanice, iako se još gradi. Odlučim da se postavim na autobuskoj stanici „Privremena autobuska stanica parking“, jer tu taksiji sigurno imaju prilaz. I baš kad stigoh, parkira se jedan Pink taksi koji istovari dve dame u najboljim godinama. Kao poručeno. Pink je još najbolji.

Posle će se pokazati da je to bio verovatno moja poslednja pinkasta vožnja *stavili me na crnu listu).

U povratku, u Južnom bulevaru pa u Grčića Milenka, taksista premesti skalu radija s Nostaldžija na neku političku raspravu, koja me podseti na davne godine Be-92-ojke, kada se još razgovaralo o demokratiji. Poznati jedan mlađi (40 haha) glas priča:

          – Mi smo imali strašna iskustva u II svetskom ratu onda je Tito nametnuo bratstvo i jedinstvo, silom kažu neki, ali za 20 godina imali smo mepovite brakove, Bosanci su išli da grade nasip na Savi u Zagrebu, i Srbi, Crnogorci su išli u Bosnu da grade, gradili smo Skoplje svi zajedno, a sada, 20 godina posle ovog rata, nije moguće zamisliti da odemo na Kosovo, niti Albanci dolaze ovamo, a kamoli da imamo mešovite brakove...

Kao da sam se vratio u 1996. i slušam Be-92. Taksista je osetio da ima posla s drugosrbijancem.

Pretposlednjeg dana u Retimnu sam kupio i slatki kikiriki sa susamom – to sam smazao iste večeri po povratku.