DOBRO JE DOK UMIREMO PO REDU (Ivor Martinić, ZKM)

 

Tekst: Ivor Martinić; režija: Aleksandar Švabić; premijera: ZKM; 2019; igraju: Pjer Meničanin, Doris Šarić Kukuljica, Nataša Dangubić...

Šta očekivati od autošoviniste i drugosrbijanca nego da se napali na hrvatska gostovanja. Poslednje takvo je bilo u Ateljeu, izvanredna, takoreći praizvedba Kovačevićevih „Maratonaca...“ u režiji Ive Milošević ("Kerempuh"). Predstava je bila predobra za publiku, koja je želela samo prepričavanje štosova iz filma... Ali nisam bio jedini izrod, puna sala kolega i koleginica, neke kolege nedojebani, neke koleginice, pak, s proverbijalnim metla frizurama i nevjorškim rančevima i u "crvenkapica" opancima, to je bila neka maturska večer nad kojom je lebdeo duh Borke Pavićević...

Preveo sam 8000 reči jednog danskog romana (ratni ep po istinitoj priči) jer kasnim, mnogo kasnim, pa sam otišao na predstavu. U 19.30 ispred teatra je sve bilo pusto. Treba DorČolcima da stignu do nedođije zvane Crveni Krst.

Najpre vidim dva tipa koji su mi nešto poznati, kad ono: Pjer Meničanin i Zoran Čubrilo. Dok sam izvadio mobilni, a on bio namešten na video, pa dok sam premestio na photo, oni već došli pred ulaz za glumce, tamo su šminkernice. Dobro, bar imam potvrdu da nije otkazano. Pjer Meničanin je u ZKM-u sada, posle odlaska Ksenije Marinković na novu dužnost, primadona kazališta i on drži sve na svojim plećima. U punoj je snazi i ko se još seća barmena iz „Lude kuće“ (purgerskog Velimira Životića)? Više ih sada pamti lik novinara iz hrvatske izvedbe „Skakavaca“ B. Srbljanović.

(U daljini Meničanin i Čubrilo!)

Hodam ja dalje, kad u susret dolazi neki vepar, sedokos i u dukserici, onako kako se poslovično odevaju direktori fotografije, a možda je i neki epizodista, poznat mi nešto. Čova ide pravo u mene, i gleda me kao da je video snašu sa salaša. Nedojebani čiča. Testira. Ja ne menjam pravac i ne skrećem pogled. Mimoiđemo se kao Džems Din i Smrdljivi Martin, on u poslednjem trenutku skrene svojim kronenbergovskim autačem. Odoleo sam. Evo ga vepar na blagajni zguza snimljen.

Ništa, osećao sam se bezbedno, u jakni sa šokerom, nožem grčke vojske s drškom od kritske masline i s tabalicom-pendrekom što mi je Uki kjokušin poklonio na samrti.

Kao što se predstave u „Bitef teatru“ igraju uglavnom za drugosrbijansku ubliku, tako je i ovu izvedbu došla da vidi uglavnom glumačka, rediteljska i novinarska bratija, redovni pacijenti CZKD-a i nameštaj dorČolskih kafića s petokrakama i Tiletovim slikama. Branka Petrić, Kanjevčeva, Slavko Štimac s majkom, novinari iz Danasovog gravitacionog polja, ko zna koliko tonaca, majstora svetla i snimatelja i pozorišnih reditelja.

 

Iako sam kod kupovine ulaznice saznao da mi je mesto uza zid desno, umalo da se izblamiram, jer me zavelo linerano obeležavanje sedišta (iako sam to morao znati, nisam prvi put ovde!), pa sam seo uza zid levo u pogrešan red. Digoše me taman pred početak, ja u zemlju da propadnem. Jedva se provukoh pored jednog razbacanog bildera, ošišanog na kratko, s wannabi vehabija bradom, valjda rukometnog reprezentativca. Mislim da ću na primanje onih nagrada koje me čekaju morati da angažujem firmu za obezbeđenje. Tek, nekako se nađem na svom sedištu, sve imajući utisak da nekim ženama levo od mene smeta svaki udisaj koji napravim kroz masku. Posle pola sata sam mislio da će da me strefi napad kašlja, jedva sam ga suzbio, uz mnogo suza.

E sad, predstava. 

Ona počinje s četvoricom sredovečnih ljudi (koji su čak zagazili na stepenik-dva nadole, u starost, u podrum života), koji već čekaju gledaoce dok oni zauzimaju sedišta i, kao, ćakulaju sve u šesnaest. Ekipa se, kaže nam se kroz informativne dijaloge čim je krenulo izvođenje s 10 minuta zadocnjenja, okupila da proslave otvaranje restorana Janka (Meničanin), koji ima mlađu novu ženu Nikolinu (Nataša Dangubić) i koja znakovito sedi podalje od muške klape i puši... Janko je ponosan na lepu i mlađu novu ženu, ne može da je nahvali. Ali i to će m use obiti o glavu... Međutim, elementarna nepogoda sve kvari, nema struje, oni sede uz agregat. Saznajemo i to da Jankov otac umire, neće dugo, a sin je iznenada doneo odluku da se iseli u Ameriku „jer ovdje mu nema života“.Jankova sreća je, odjednom shvatamo, u dubokoj senci...

Prvo, pozivanje ostala tri muška glumca – Čubrilo, Martinović i Ugrina – za samo onih 10 minuta predstave i malo tekstića mislim da je neekonomično. ’Ladno su ih mogli snimiti na videu pa pustiti BIM, ili napraviti od stiropora, a Meničanin, koji ionako drži informativan monolog u vidu veštačke zdravice, mogao je sve sam da izvede. Nisam mogao da se ne upitam zašto su njih trojica ’leba jeli u predstavi.

Drugo, tekst bivše žene Elze (Kukuljica, koja inače imitira neurotičnu Džudi Dejvis) zasmejao je publiku, to da, ali na kvarno, jer reč je o liku s Turetovim sindromom, onaj tip siledžije koji vam kaže uvredu u lice pa odmah zatim „ako sam vas uvrijedio, skužajte“, ovde je reč o ženi, rekoh pljunutoj Džudi Dejvis, oličenju pasivne agresije, ali ponovio bih stih iz špice za seriju „Pozorište u kući“: I ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući. To kako je Elza, nakon što je banula po kiši u Jankovu kuću, izvređala i njegovu novu ženu i njega – a pod plaštom „iskrenosti“ – pas s maslom ne bi pojeo i u realnom životu bi ona gutala zube za neke od tih replika. Ali u našem kazalištu to maltene izaziva aplauz.

Treće, nisam odmah pročitao ko je autor teksta, pa sam se pitao da li sam pogodio kada sam pomislio da je to – žena. Jer, ovo je antijankovski komad s pozicija ostavljene supruge, ovo je jedna palanačka kritika muške krize srednjih godina i mi treba da uživamo u tome što se Janku sve raspada iako je sve lepo isplanirao. Teško mi je da otkrijem šta je to on uradio a da je za krivično gonjenje,  i šta je to Elza, pak, dobro činjela u njihov brak, da se sada svi kikoću na njene turetovštine i da se urote protiv čoveka? Koliko sam ukapirao, Janko je trpeljiv, popustljiv, možda i previše. Očigledno je trpeo oštrokonđu dok se nije zaljubio u lepotinju. Nikolinin izliv gneva u poslednjoj četvrtini predstave, visceralna mržnja upućena mužu, ženski je nepravedna: taj bes je velikim delom akumulirani gnev zbog zlih, zmijski otrovnih reči koje je na početku komada izrekla - Elza!

Četvrto, kao i u Zajecovom komadu „Trebalo bi prošetati psa“, koketira se s objektivno potresnim situacijama, ali se samo zagolica mašta gledaoca, to je peting bez seksa, gledaocu se baci neka tema zgodna za kavicu i filozofiranje a onda se od njega očekuje da sam dovrši piščevu misao i svi pametni: i gledalac i pisac. Lik Lucije kao da je napisan ženskom rukom, i, jednako kao lik u „Trebalo bi prošetati psa“, lik koji je tumačila Darija Lorenci Flac, služi kao moneta za potkusurivanje u muškom odnosu otac-sin.

Ovaj komad, pak, „Dobro je dok umiremo po redu“, kao da je pisala trandža tetka sa kitom&hladnom trajnom i koja puši jednu cigaretu za drugom. S jedne strane, to je gunđanje omatorele ženetine s papilotnama i s cigaretom u ruci, s druge, pak, strane gnev lepotice koja traži da joj vole i mozak (Hej: „samo te Bog može voljeti zbog duše a ne zbog tvoje kose zlaćane!“), a Janko, jadan, ne zna šta ga je snašlo. Njegovo pajapatakovsko siktanje što nije ostvario odnos sa sinom nema ama baš nikakvu funkciju a i ne može nas dirnuti, jer mi zapravo ne znamo kako se razvijao njihov odnos. Zaista je falio taj sin fizički u predstavi, umesto, na primer, ona tri ugursuza na početku. Taj nevidljivi sukob otac-sin budži vreme trajanja predstave, očigledno je tekst tanak za celovečernji šou, pa se lik ostavljene devojke prostituiše žalopojkama nalik pismu Dragoj Saveti...

Ko nije pogodio šta će Elza da kaže kada je banula na rejv tulum, taj ne treba da ide u pozorište nikada. Da, umro je. „Tvoj otac... Otišao je“ i odmah zatim: „Otišlo nam dijete“. Mogli su tako i titlove da uvedu. Nije bilo potrebe da to podvlače tako.

Uloga Nikoline je nedopisana, a ono što je rekla na kraju: „A šta ti misliš kako ja znam kako moj dekolte deluje na muškarce?!“ otvaralo je prostora za 45 minuta tenesivilijemovskih dijaloga, i pružilo bi to priliku Nataši Dangubić da glumi i glavom a ne samo stasom, lepim šapicama i telom u izazovnoj haljini. Zašto je njen lik ostavljen da pojavnošću ilustruje Elzin zmijski jezik tokom prve tri četvrtine predstave, ja ne znam. 

Elza je prenapisana, Nikolina nedopisana, a sin Godo je ukrštenica bez crnih polja. Pjer Meničanin je odlično izveo prelaze iz raznih emotivnih stanja, ali teško je kombinaciju tankog teksta koji mora da se razvlači kao kora za gibanicu sažvakati kada je fil od tvrdih, prepametnih džepnofilozofskih grožđica tipa: "shvatio je da je smrtan tek kada mu umire otac". Doris Kukuljica je odlučila da postane hrvatski ženski Lane Gutović.  Predstava je očigledno ekvivalent lukavom festivalskom filmu, telenovela uvijena u FFZG-staniol.