r.: Mikelanđelo Framartino; ul.: Paolo Kosi, Jakopo Elija, Denis Trombin, Nikola Lanca.
* * *
Dosadio sam i dragom Bogu i ljudima onom izlizanom (ali tačnom, zar ne?!) tezom da igrane filmove treba snimati kao dokumentarne a dokumentarne kao igrane. Izgleda da i to pravilo može da zariba. Framantino je snimio igrani film, s ponekim naturščikom, u nameri da odglumi dokumentarac, i pritom je dodao elemente epohe, jer se radnja događa 1961, ali sad vreba to „ali“, ali – šta? Nešto fali. Paradoksalno, može se reći da fali ili još igranog dela – da bismo se uopšte vezali za tim speleologa – ili još dokumentarnog, na primer još crno-bele televizije onog doba i još životnijeg uvida u seosku familiju.
Film paralelno prikazuje dva sveta, domaće seljake, odgajivače koza i ovaca, kojima je (seljacima, ne kozama) magarac najbolji drug, i ekipu mladih speleologa, koji žele da postave rekord u otkrivanju najdublje pećine „ikada“. I to je istinit događaj iz 1961. samo što je problemčić u tome – kako naći epohu u pećini, u prirodi, u sirotinji?! Jedino preko – televizijskog programa. Drugi je problemčić taj da je ekipa speleologa prikazana kao grupa manekena koja nosi planinsku obuću i odeću u retro stilu i ništa više. Mogu da naslutim da je palo dosta istraživanja da se speleološke scene naprave verno, to da, ali samo će se specijalista dati time fascinirati. Nema ni trunke začina, đusa ili napetosti u odnosima tih ljudi, oni kao da niti seru niti pišaju i taj deo – umesto da bude antagonistički nastrojen – na primer u smislu ometanja seoske idile, ili makar pokazivanja obezdušene modernosti koja gazi nevine maslačke po netaknutim obroncima, jelte, taj deo, dakle, ubrzo postaje dosadan. Čak se ne sekiramo ni da li će neki od tih glatko izbrijanih, lepih mladića, opandrčiti u rupčagu. Jedino se trgnemo kada jedan od speleologa otcepi list iz italijanskog Tajma, tj. Epohe, na čijoj su naslovnici Nikson i Kenedi, pa zapali taj papir i baci ga u bezdan, valjda da vidi kada i gde nestaje kiseonika.
Za nijansu je uzbudljiviji deo o seljacima. To zaista liči na najbolje dokumentarce Živka Nikolića.
Ali, tamo gde bi film kanda hteo da se fura na dokumentarizam i sofijakopolovske duge kadrove bez teksta, na pamet mi padaju filmovi kao što su „Kum“ (scena svadbe) ili neke scene iz Fridkinovog „Šakala“, i to izgleda milion puta dokumentarnije od ovih ljudi u katunu, bez struje i vode, i kojima je jedna zanimacija da odu u „kafić“, koji je najobičnija dvospratnica u čijem prizemlju stoji crno-beli televizor i prikazuje šou programe. Ljudi blenu nepomično i očarano, privučeni svetlucavim ekranom kao svici svetiljkama.
Priroda jeste lepa, ali ništa specijalno. Zapravo je sve predvidljivo, ćutanje ovde nije „više“, već je pre blef. Ovo je maketa prošlosti predstavljena kao epoha i prepričavanje oveštalih mesta pod plaštom dokumentarnosti.
Samo nekoliko mesta može da dirne, na primer ta scena u kojoj ljudi blenu uveče u ekran televizora u jedinom kafiću u seocetu, ili kada možemo da naslutimo tenziju između sredovečnih sinova i još čilog dede, kako ga zezaju zbog imitiranja magarčevog glasanja, što je njegov običaj. Dugo umiranje tog čiče kada se on, valjda, šlogira tokom čuvanja ovaca, deluje kao kliše, umesto da pogodi gledaoca kao Dersu Uzala...
Još jedan mlaki blef koji je očarao neke žirije nekih festivala.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment