AMSTERDAM (2022 American/Canadian Movie)

 

 r.: Dejvid O. Rasel; ul.: Kristijan Bejl, Margot Robi, Džon Dejvid Vošington, Majk Mejers, Timoti Olifant, Majkl Šenon, Robert De Niro, Andrea Rajsborou, Tejlor Svift, Rami Malek, Alesandro Nivola, Zoe Saldanja.

     VES ANDERSON LEVIČARI KAO OLIVER STOUN 

I KRVOLIPTI KAO KRONENBERG

*  *  *

Ono što piše na špici da je film zasnovan na istinitim događajima, to možete zanemariti. Ovo je vesandersenovsko ugađanje sebi, što treba da se opravda porukom o smislu života u umetnosti i osudom tajnih centara moći. Uz to, ovo je još jedna potvrda da su filmadžije, kako reče Aleksandar Mandić, po pravilu smotanci i da na filmu moraju da izmisle snažnu i seksi ženu, koja će njih da zavede, a u ovom filmu ta heroina još i – puši lulu.

Sina Denzela Uošingtona poznadoh po glasu, onom baršunastom ćaletovom glasu, a Margot Robi po sofijalorenovskoj donjoj usni. Kristijan Bejl je igrao Branimira Brstinu iz predstave ”Generalna proba samoubistva”, onu ulogu ludog psihijatra. Ta linija filma, povezana s lečenjem i oporavkom ratnih invalida, vuče na Kronenbergove rane radove i da nema nje, sve bi bila šećerna vodica kao ”Božanglez” i ”Francuska ispostava”, jedno šeherezadinsko pripovedno masturbiranje, samo bez Šeherezade, bez Aske, bez ičega, to bi bio muški film za gledaoce +50 kojima treba mladi sir, malda žena i stara rakija.

To što Rasel rabi tarantinovske flešbekove sa sve telopima i naratorima i to ne jednim naratorom već više njih, još više potkopava film i pretvara ga u samo(za)dovoljni karneval peripetija, koje su očito prozvoljne i koje štaviše moraju da se objašnjavaju tokom filma.

Slabost filma su šuplji dijalozi. Likovi postavljaju ili retorička pitanja na koja odmah sami odgovore, ili pitanja u stilu zlog djeteta iz_Bosne koje stalno nešto hoće da zna, a onda se drugi lik odmah doseti rešenja.

Možda su ti šuplji dijalozi razlog tolikom broju zvezda, ima ih za izvoz. Majkl Šenon i Majk Mejers, dva posmatrača ptica – to jest špijuna – imaju ulogu vrednu onih knjigovezaca iz Polanskijeve „Devete kapije“. Šenon ima neke ožiljke, a Mejers se iz petnih žila trudio da se ne krevelji, dok su mu kosu namestili kao da je perika na ćelavcu. Robert De Niro je slavni general. Frizura mu je, fala bogu, bolja, pa ne liči više na Bendžamina Frenklina iz crtamog filma s Duškom Dugouškom, znači nema tarzanku kao Vlado Čapljić. 

Timoti Olifant se dao unakaziti kao da je vagabund iz filma „Aleja noćnih mora“ a rezultat je neupamtljiva uloga negativca. Tejlor Svift ima malo višeslojniju ulogu (ako tako može da se kaže?!) ali na kraju filma opet ne znamo da li ona voli svoga Berta Berendsena ili ne. Anja-Tejlor Džoj bi mogla da dublira Jovanu Jeremić u jutarnjem programu. Rami Malek je ista vrsta negativca kao u poslednjem Bondu.

Poruka filma je duboko ruzveltovska, socijalistička, sandersovska, utopistička čak, i šta ga znaš, možda je jedini način da se ona proturi u mejnstrimu upravo ovaj – da se napravi safonovska avantura za samo jedno gledanje. Treba i glumci malo da se zabavljaju.