r.: Dejvid Gordon Grin; ul.: Džejmi Li Kertis, Endi Matičak, Rohan Kempbel, Vil Paton.
MUŠKA KERI DOŠLA DA ŠEGRTUJE KOD MAJSTORA KOLJAČA
Otišao sam da gledam ovaj film s očekivanjem da ću videti totalni krš, još totalniji i krševitiji od II dela Grinove trilogije. Taj II deo sam sahranio, iako mi je posle palo na pamet da su one scene klanja matoraca zapravo suptilna parodija tih teen slasher-a, naime umesto maturanata, napaljenih izviđača i super cica u vrućim hlačicama i sa sisićima kao smokvicama, sada se lepo kolju oklembešeni penzosi, matorani, lezbe, većina od njih Afroamerikanci, jer i njima može da presedne hedonizam...
Ali ovaj film...kao da je Stiven King uzeo da piše
scenario. Zlostavljanje slabotinje u tinejdžerskom dobu i kako se tome suprostaviti
osim učenjem i dobrim vladanjem. To kao prvo. Drugo, samoreferiranje u početnoj
sceni kada se Nj. V. dete ruga bejbisiteru: „Ha! Ja sam dete car, Mejers kolje ružne i
debele bejbisiterke! “, a Kori Kaningem (Rohan Kempbel) malo se ljutne
i kasnije u nesrećnom (?) incidentu gurne klinca s trećeg sprata i ovaj se razbije kano lubenica. I kao treće, element Osmog putnika, jer Mejers je ostareo i
živi u kanalizaciji, kao stari zanatlija kome je očajnički potreban kalfa da
nastavi zanat kome preti izumiranje – bombondžija, bozadžija, kujundžija,
koljem po kućama... Izgleda da je Mejers zaposeo Korija i od njega napravio
svog Robina, svog ortaka za dalja klanja. Lori Straud i Frank Hokins (Vil Paton, koji sada izgleda kao Dik Kavet) glume dvoje penzionera koji duvaju u žar mladalačke ljubavi, kao u našim TV dramama, npr. Ljiljana Krstić i Đorđe Jelisić. Niko ne jebe u ovom filmu, bilo tinejdžer bilo matorac, a toliko klanja. Da li je i to rediteljev vic, koji će poslužiti za doktorate na filmologiji?!
A taj Kori, inače stivenkingovski lik u familiji u kojoj je keva maltene veštica kao u filmi Keri, a očuh popustljivi slabić, počne da se muva s unukom – pogađate – Lori Stroud. Ta ljubavna priča, koja je smotana i dozlaboga spora, maltene kao u nekom istočnoevropskom filmu, i taj Korijev smotanluk sam po sebi bio bi dobar materijal za festivalski film da je evropski, ali ovde (u Americi nema smotanih! - evo zna Žak Derida), kao neka paralelna radnja s Mejersom, deluje nekako pervertirano, kao zli Spajdermen... Taj prelaz od Korija žrtve bulinga do Korija kao Mejersovog izabranog kalfe-naslednika toliko je šašav i nagao, da se stiče utisak da je neko pomešao trake dva filma, Mejers postaje zli teča, a Lori Stroud sve vreme piše memoare, čiji je narator ona sama, dok – pogađate i to – na ekranu gledamo „Eplov” Text editor. Pravda za „Vindouze“!
Konačnica filma se davi u krvi. Mejersovoj krvi. Na kraju leš odvezu na deponiju, gde ga samelju. (Neko se pobuni zbog procedure (nasnimljeni smeh), a Lori Stroud ga poklopi: "Vanredno vreme, vanredne mere!")
Hoće li to biti dovoljno, mislim mlevenje?
E sad, ovaj je film bio mnogo pitkiji (pun unintended, mislim što se tiče one prolivene krvi) od II dela, i valjda sam još pod utiskom onog početka koji je tako obećavao, ali to nije bila „Noć veštica“, to je bila muška Keri, kojoj u pomoć priskače besni babac Lori Stroud. Koji bi to filmač bio bez Mejersa, jebote!
No comments:
Post a Comment