JUŽNI VETAR (I sezona serije 2020, epizode 7-14)

 

 r.: Miloš Avramović; scenario. Petar Mihajlović i Miloš Avramović; ul.: Miloš Biković, Miodrag Radonjić, Ljubomir Bandović, Miloš Timotijević, Hristo Šopov, Vuk Kostić, Jovana Stojiljkovič, Miki Manojlović, Aleksandar Berček, Andrej Šepetkovski, Aleksandar Srećković, Anita Mančić, Slobodan Ćustić, Miodrag Milovanov, Paskvale Espozito, Tamara Krcunović, Milan Čučilović...

 *  *  *

Šta urade nesanica i uninija od čoveka. Nisam gledao ni film 1 ni film 2, ali sam od jada zbindžovao 8 epizoda prve sezone u letnjoj šemi krajem avgusta. (Prelistao sam internet i izgleda da je posle 4. epizode sve novo u odnosu na film, premijerno prikazan u Puli. Koliko vidim i neki glumci su zamenjeni, ali to meni nije pravilo problem.) Gotovo da sam se navukao.

U letnjoj TV šemi od sredine 1980-ih godina carevale su italijanske serije, pre svega „Hobotnica“ s Mikaelom Plasidom kao inspektorom Koradom (koji se u međuvremenu oholivudio i pojebao niz losanđeleških polovnjačâ i babâ), s Florindom Bolkan, s Fransoaom Perijeom, Brunom Kremerom kao uglednim francuskim gostima, i sve tako, i ko se od nas nije secnuo kada su kidnapovali i silovali Koradovu ćerku? Naslov (Hobotnica) je kazivao da tu rešenja nema, kraja nema, to je kao kasnije „Dosije Iks“: nikada nećemo videti vanzemaljca i nikada nećemo doći do vrha piramide, neraskidiva je sprega mafije i države, vrh seže visoko, visoko, kao kada čarobni pasulj poraste i probije stratosferu... Ta sprega seže do Pompidua, do Andreotija (što se saznalo tek posle njegove smrti), i s naknadnom pameću se smejuljimo dok, na primer, gledamo dokumentarac o angažovanom kantautoru Lusiji Dali, koji pokušava da soli pamet  Betinu Kraksiju, socijalisti koji će posle morati da beži u Tunis zbog korupcije, i tužno nam je kao u setnom snu dok u istom dokumentarcu gledamo Sandra Pertinija kako obilazi kratere posle terorističkih akcija, i znamo kako će se taj čika kasnije radovati uspehu Paola Rosija i ostalih Bearcotovih „babuskera“ (kako je u to vreme pisao Tirke) u Španiji... Kako smo se divili tim espresima u Trstu, Milanu, Torinu, italijanskim cipelama kao vrhuncu sreće...

Kao epigonsko pleme žedno Zapada vazda smo se divili kiču i džidža-bidžama, Benu Kviku, „Pejtonu“, „Dinastiji“, naš odnos prema industriji zabave koju smo smatrali umetnošću najlepše pokazuje Hari Džekson. Naša kultura je haridžeksonovska, a Saša Petrović i Muzej savremene umetnosti su ekscesi i namenuti su nam kao gej parada ovih dana...

E, tako smo, konačno, pola veka posle Crvenih brigada i četrdeset godina posle serije „Hobotnice“, počeli da živimo lažne brigade (u vidu lažnih litija po naredbama stranih obaveštajnih službi) i da strepimo od rikošeta stvarnih mafijaških klanova, evo nam ga Hobotnica bez navodnika u realnom političkom životu.

Južni je vetar tako nastavak TV dnevnika, jedna feljtonistika u bezbroj dramskih ilustracija kao na Histori čenelu, mnogo realističnije nego što naši zakasneli antitoistički kafanski kritizeri to rade u seriji o „Titu i Jovanki“, ili što rade Vrdoljak starejši za milijarde kuna i njegovi punoglavci u hrvatskom „TV kalendaru“. Južni je vetar našu crnu hroniku snimio kao franšizu „Hobotnice“, podilazeći sluđenom tzv. javnom mnjenju, zabavljenom geopolitičkim analizama ispred trafika, uz unučad gorkog lista, loze 13. jul, Rubinovog vinjaka i votkice.

U seriji gledamo 4 etničke mafije, bugarsku, italijansku, beogradsku i crnogorsku. „Alo-alo crnogorski“ je verovatno jednako autentičan kao i seljački srpski u seriji „Ljubav na seoski način“, nisu bacane pare na accent coachs kao u skupim amerikanskim produkcijama, posle kojih se i dan-danas lome kolja oko toga kako to da su Britanci Alan Rikman i Ema Tompson tako dobro govorili južnjački akcenat u Nju Orlinzu u filmu „Judin poljubac“ Sebastijana Gutiereza, a da ih je sve nadmašio Britanac Čarls Dans u filmu Džona Bejlija „Mesec od porcelana“. Vuk Kostić već 22 godine vežba crnogorski u Narodnom pozorištu u predstavi „Velika drama“ Siniše Kovačevića, a Bandović, njegov šef Vajo, premda rođen u Crnu Goru, taj je jezik jedino slušao u Prčanju na letovanjima. Ali, Crnogorci nisu zbog toga prekinuli diplomatske odnose sa Srbijom. Mnogo je više pažnje posvećeno bugarskom akcentu (pa i kada Bugarin govori srpski) i italijanskom jeziku, i za te uloge su angažovani pravi Bugari odnosno Italijani.

Tetarski frikovi mogu da vide malu armiju pozorišnih glumaca koji zarađuju lovu u raznoraznim ulogama, nekad dobro raspisanim i višeslojnim, nekad tipskim, nekad bolno epizodnim, pa se serija oseća i kao jedna velika reklama, osobito što product placements bode oči, od one marke kafe i kućanskih aparata do cigareta i automobila, ali šta sad, duvanska industrija drži i moderni američki film za jajca... Jasnije mi je sada zašto se tako često otkazuju predstave u našim pozorištima.

U poslednje četiri epizode autori su se raspištoljili i sebi dali na volju da se zezaju postmodernističkim autoreferencijalnostima. Na primer kada „Crveni“ (Berček) u privatnom bioskopu gleda „Pastira Kostju“ i kaže „Ala ga montira...!“ Njegov batler je Miodrag Milovanov (sećam ga se iz BDP-a 1980-ih), njegov ispisnik a bogme i delilac političkog mišljenja, dakle staljinizam i rusofilstvo o istom trošku. Zašto se glumačkim carevima pušta da mašu svojim političkim stavovima kao na litijama, ja ne znam. Zloupotreba feljtonizma bi se možda mogla spočitati u onoj sceni u kojoj inspektoru Stuparu (Timotijević) seku genitalije. To toliko podseća na realan slučaj jednog policijskog inspektora, za koga nije dokazano i nema indicija da je bio korumpiran. Da li su autori scenarija imali iste insajderske podatke kao Puzo u „Kumu“, ili su samo neuviđavno „povezali neke stvari“?

Dijalozi su začuđujuće uverljivi, osetio sam krindž samo u poslednjoj epizodi kod nekih kaubojskih replika dok ljudi pucaju jedni na druge.

Televizija troši lica, a ženska troši duplo brže i nepovratno. Muškarac se uz pomoć ekstenzija za kosu i farbe i malo teretane može dovesti u prezentabilno stanje, ali ženama ostaju samo uloge bakica i staramajki. Ako se tome doda da je ovaj žanr – gangsterska saga – po difoltu, kao i vestern, jedan neženski žanr, tužno je gledati odlične glumice kako gube svoje možda poslednje dobre godine u tipskim, neraspisanim ulogama, dok anonimne starlete pokazuju guzove ili čak i sise u prajm tajmu. Tamara Krcunović i Bandović su imali odličnu hemiju kao crnogorski par koji juri da uskoči u poslednji voz za dobijanje potomstva i to su najbolji, možda i jedini komički odušci u seriji. Šteta što to nije otišlo na film. Završetak je skarabudžen, da bi se ubio Ivan Mihajlović, na primer, nelogično je njemu dato da ubije jednog od najopasnijih (Vuk Kostić, Vajov posilni), i mislim da će autori pred treći deo požaliti što su olako pokokali neke ljude.

ITALIAN JOB (1969 British film)

 

r.: Piter Kolinson; ul.: Majkl Kejn, Noel Kauard, Beni Hil, Toni Bekli, Rosano Braci, Raf Valone, Megi Blaj, Henri Makgi, Robert Pauel

 *  *  *

Početkom 1980-ih, tačnije 1983. g. RTB je pre i posle Nove godine prikazao niz mizantropskih filmova koji su mi u to depresivno vreme – restrikcije struje, nestašice kafe, ulja i čokolade, sve jači plač za Tiletom – delovali kao skriveno agitovanje: svi odreda kao da su propagirali homoseksualnost, promiskuitetnost, moralnu relativizaciju, glavni likovi su bili žigoloi i droce, državama se upravljalo iz zatvora, opšti cinizam je vladao, pamtim repliku Džordža Paparda (devojačko Pepard) iz filma u kojem je igrao maltene mušku drocu: „Samo mi bruh fali u ovom periodu života moga“, velim, priviđale su mi se aluzije na neuspelo lečenje JB Tita i gejstvo likova na svakom koraku... U toj skupini filmova bio je prikazan i ovaj, „Italijanski posao“ dakle, ali kada sam odlučio da preko RTS Planete pogledam uradak na tek ukroćenom samsungu numero 10, bio sam u zabludi („pogrešnoj zabludi“, što bi rekla Brena) da ću gledati Silver Bears (Srebrne međede) Ajvana Pasera. Koji kvrc! „Beli luk i čaj od nane, gopsodine“, što bi rekla dva matorca iz operske loge, pardon – lože, Slavko Simić i Milutin Butković.

Elem, „Italijanski posao“ nastavlja tragom utemeljivača žanra heist movie-a, Stenlija čika Kjubrika, naime nastavlja tragom mother film-a, „The Killing“ iz 1956.g., kod nas distribuiranog kao „Podela“. (Jer, kanda je „ubijanje“ bilo prejaka reč u ono vreme. Ironično, film „Split“ Gordona Fleminga, iz istoga žanra ali 12 godina mlađi, distribuiran je kao „Krvava podela“, da se pojača dojam; eto kako se menja duh vremena za deceniju „i žilet“. Samo godinu dana kasnije čovek se spustio na Mesec i održan je festial u Vudstoku a posle je počelo srozavanje sloboda u svakom pogledu.) Rekoh, elem i znači, nastavlja tragom tog žanra, koji je praktično uveo posmatranje pljačke iz ugla počinilaca, kao što su Pekinpo filmom „Gvozdeni krst“ 1977. i Anatol Litvak filmom „Noć generala“ 1967. uveli posmatranje II svetskog rata iz ugla nacista. Za razliku od krvnih delikata, pljačke su pogodnije za tako nešto, to jest da se navija za počinioce, jer – zahvaljujući prvom svetskom komunisti, Robinu Hudu – lakše je identifikovati se s otimanjem para trulim bankama ili drugim lopovima. Kjubrik je u „Podeli“ postupio kao i uvek kada se dohvati određenog žanra: „razmontira ga, dekonstruiše ga i zakuca ga kao zumbul u zemljicu crnu“ (prilično verno citiram teoretičare filma). Žanr se sastoji od: a) detaljnog planiranja sa sve „bluprintom“, merenjem štopericama i bezbrojnim probama; b) napornog okupljanja ekipe (pri čemu neki moraju silom da se nagovaraju); c) zatim uspešnog izvođenja pljačke osim u jednom detalju zarad peripetije; i na kraju d) – propasti svega zbog urođene slabosti jednog člana ili više njih, najčešće prema ženi ili kakvoj druoj opsesiji. Kjubrik je zaista zakucao žanr, nema šta, pa su kasniji filmovi morali da se pomere u pravcu karnevalizacije, parodije, uvođenja više erotike pa i golotinje i čak seksa, s primesama socijalne, političke i kulturološke kritike.

„Italian Job“ je tipično engleska šolja čaja (pun intended), engleski humor, protkan aluzijama na gejstvo i na engleski klasni red, koji vlada i u zatvoru. Treba imati na umu godinu proizvodnje – 1969. Znači, ovo je i svinging landn muvi, raznobojan i šašav na arthaus način kao „Modesti Blez (devojačko Blejz)“ i namenjen pre svega Majklu Kejnu kao još jedan propeler na njegovoj zvezdanoj stazi, a i Kejn je imao svojim stardomom da doprinese da ovaj bioskopski film (i opet pun intended) namlati lovu, što je i učinio u Ujedinjenom Kraljevstvu i Evropi.

Nama 1983. je pojava Benija Hila u filmu bila naročito zanimljiva, jer je njegov šou u to vreme carevao na jedina 2 jugoslovenska kanala (plus RTV Novi Sad). Imam utisak da je njegova uloga profesora i stručnjaka za kompjutere Sajmona Piča naglo isečena. Isti mi je dojam i za ulogu Lorne (Megi Blaj), devojke Čarlija Krokera (Majkl Kejn), ali nisam pronašao apokrifna svedočenja koja bi to potvrdila.

Zaplet nije mnogo bitan – ovo je film koji pleni enormnim brojem uništenih skupih automobila u sinemaskopu, lepim bojama, jurnjavama na ulicama Torina... Znači, Kruker je tek izašao iz zatvora i devojka Lorna ga časti gomilom devojaka u donjem vešu ili bez njega. Kejn dobija poruku od udovice stanovitog  Bekermana. Ona mu predaje torbu s tonskim filmovima na 16-milimetarskoj traci. Bekerman (Romano Braci) u prvom kadru kaže: „Ja sam mrtav!“ Njegovu pogibiju smo inače videli u uvodnoj sekvenci. On izlaže genijalan plan za pljačku 4 miliona dolara u zlatnim polugama. Kruker posle mnogo muka uspeva da ubedi Bridžera (Noel Kauard) da mu pomogne i „obezbedi infrastrukturu“ u vidu mnogo skupih kabrioleta i bezbroj mini morisa za prevoz zlata. U tom trenutku sam još mislio: "E, sada će Kejn da ode do Martina Balzama. Pa ćemo videti i Sibil Šepard." Bruka! Zabavno je što je Beni Hil – „stručnjak za kompjutere“, a njegov je posao da jednu magnetnu traku u torinskom informacionom centru zameni drugom trakom pomoću – šrafcigera! To je mogao i šuster da uradi. (Inače tom trakom se izaziva kvar svih torinskih semafora i omogućava gungula neophodna za bekstvo pljačkaša.)

Filmom dominira sveopšti promiskuitet, seksualni, moralni, politički, pravni, pravosudni. Jasan je novi pravac žanra nakon Kjubrikovog maltene dostojevskijevskog film noara: karnevalizacija i londonski svinging se prebacuje na ceo svet.

Kraj filma je „otvoren“. Vozač autobusa u kome su zlato (teško, mnogo teško, to zna svako), srećni pljačkaši i tri mini morisa se previše raspilavio. Ekipa izbacuje jedan po jedan mini moris niz različite litice, ali kamera prikačena kod točkova prikazuje da je jedan od tih točkova zloslutno rasklimatan. Da, dolazi do udesa, bus se zanese i jednom polovinom visi nad ambisom, a zlato se otkliza baš do zadnjih vrata, ostavljajući usranu ekipu da održava ravnotežu na drugom kraju...dokle?! Do nastavka, do koga nije ni došlo.

NO MATARÀS (aka CROSS THE LINE, 2020 Spanish movie)

 

 r: David Viktori; ul.: Mario Kasas, Milena Smit, Elizabet Fernandez Larena, Fernando Valdivijelso.

* * *

E sad, zašto je ovaj film dobar a, recimo, The Loft iz 2015 Erika Van Loja nije, ne bih znao. Ne da obožavam „Potkrovlje“, dapače, ali ovaj film Davida Viktorija je generički aspirin, hispanizovan derivat spota Smack My Bitch Up Prodidžija, Demijeve „Divlje devojke“, Lojovog „Potkrovlja“, kao i „Vrlo loših stvari“ Pitera Berga, s tim da je u poslednjoj trećini toliko neplauzibilan da se sama od sebe nameću pitanja „kako je to moguće?!“ i „zašto tako, protagonisto?“, ali izgleda samo meni, ne i kritičarima, pa je glumac Kasas dobio silne nacionalne nagrade i pohvale na međunarodnim festivalima.

Glavni lik, koga vidimo u 99% scena, premda često i s leđa (dok je sve oko njega namerno zamućeno, a kamera mu se vozi za petama kao da mu je ubačena u ruksak), Dani (Mario Kasas) neguje bolesnog oca a kao kompjuteraš radi od kuće. To nam se „ekonomično“ pokazuje u jednoj videospotovksoj sceni u kojoj kamera, kao što je slućaj u 50% filma, prati glumca s leđa dok ovaj ide u apoteku da kupi tati lek. Dani sve vreme u ušima drži slušalice i sluša indi gitarski pop. Njemu je muzika jedna vrsta dopinga, relaksacije. Vešto je poigravanje i s tonom: muzika iz slušalice je glavna, šumovi su u drugom planu, a kada on izvadi slušalice da razmeni nekoliko reči s apotekarkom (koja ga očigledno poznaje kao stalnu mušteriju) --> pojačava se šum i jasno čujemo te dijaloge, da bi muzika opet prevladala čim Dani vrati slušalice u uši. Kada se vrati kući – ćale je mrtav. On zove devojku za koju se ispostavi da mu je sestra Laura (Elizabet Fernandez Larena): ona je aktivnija, veselija, društvenija, i brine se kako će brat da podnese očevu smrt. I tek posle filma ćemo se zapitati – kako uopšte živi taj mlaidć, zar osim sestre nema ama baš nikoga?! On jeste informatički frik, olrajt, inceli su obično iz te sfere, ali ipak... Ona ga nagovara da otputuje, da se proluftira, na silu mu kupi avionski vaučer koji je zapravo neka vrsta avionske inter-rejl karte... On jedva pristane...

Dalje je sve more and more contrived, on sretne čudnu devojku, koja ga moli da joj plati klopu, pa ga nagovori da usred noći odu u neki butik za tetoviranje od koga ima ključ, i tu ga posle nekoliko tekila nagovori na tetovažu, na kraju ga slika polaroidom i sliku okači na zid prepun tetoviranih ljudi... Ali, između Mile (Milena Smit) i Danija nema one hemije kao između Melani Grifit i Džefa Denijelsa u "Divljoj devojci", i kada se pojavi Milin dečko ili muž bez trunke harizme Reja Liote, ne znam kako se zove (igra ga Fernando Valdivijelso) i ljubomorno napadne Danija, mi već znamo šta će da se desi. Dani, iako polupijan i bez iskustva u tučama, ucmeka siledžiju „poslednjim atomima snage“. Mila poludi i – skoči kroz prozor. Padne na krov automobila. Začuje se sirena policijskih kola.

 I tada Dani, iako pijan, polusvestan jer ga je nasilnik davio pola sata, uspeva za 4 minuta da obriše ceo stan od otisaka, u neku torbu (koja je tako prigodno bila pri ruci!) natrpa polomljene čaše i flaše i telefon umrljan krvlju, u plakaru pronađe finu duskericu, i očas posla se umije na sudoperi i onda ingeniozno u elektronskom telefonskom imeniku nađe broj kopirnice koja je usred noći još otvorena baš na tom visokom spratu i pozove broj te kopirnice i tako odvede komšiju koji čeka policiju ispred vrata, i onda – dok je komšija u kopirnici – Dani se „nečujno“ spusti niz stepenice do prizemlja, pa do garaže, pa natrag do prizemlja i niko ga ne zaustavi, ni policija koja je dotle već stigla ispred zgrade i samo neko 2-3 puta vikne za njim „Hej, ti!“, ali ništa više i Dani u dukserici dođe kući. U kaminu spali odeću... Pa kako to, bre?! Nije on Džon Vik ili Džejson Born, on je samo pijani i premlaćeni incel.

Kada bi posle svega ovoga dalje sledilo nešto makar mrvicu plauzibilnije, pa hajde, ali Kasas ne menja izraz lica od početka, osim što se ponaša sve blesavije i osim što mu je šminka sve krvavija i --> što više batina dobija i što više tekile popije, on je sve sposobniji mentalno i fizički i to ne može biti!

Dani se odlučuje da ode na ono putovanje. Ali zaustavlja ga policija, koja pretpostavi samo to da je on pijan, što i jeste ustalom i zapleni mu auto. U autu mu ostaju pasoš i lična karta i ključ i sve...

On se obraća sestri za pomoć. Nema kome drugom. Ona ga smiruje i obećava da će pitati prijatelja u policiji za informacije, pa da vide šta će i kako će. Za sada se iz vesti na internetu zna to da je ubijeni nasilnik poznat po tome da je već mnogo puta tukao Milu, da su oboje mrtvi i da za sada niko ne zna ko je ta „treća osoba“; za sada je štaviše osumnjičen ubijeni siledžija! Ubistvo i samoubistvo. Dani se odjednom seti one polaroidne fotke na zidu – ona ga može sjebati... Sestra ga savetuje da to ostave do sutra, „jutro je pametnije od večeri“, dotle će joj drugar iz policije reći dokle je došla istraga.

Muzika u filmu je već u sceni tuče prešla sa gitarske indi brit pop glazbe na rejv. I taj rejv je sve glasniji i luđi kako se film približava kraju.

Tu je film mogao opet da nastavi u pametnijem pravcu, ali tada Dani odlučuje da ode do one radnje za tetoviranje. Uspeva mu da provali unutra i da mazne fotku. Radnja nije prazna. Kako je Dani uspeo tek tako da pronađe radnju, neka kaže scenarista. Kao i kako je uspeo da uđe unutra pored alarma i šifre. Radnja kako rekoh nije prazna, iz utrobe prostorije pojavi se društvo, Dani se sakrije na stepenicama koje vode u podrum i  tu ga stigne SMS od sestre: „Slučaj je zaključen, misle da je siledžiju ubila Mila pa se posle ubila! Nije više važna fotografija!“ On pokušava da izađe i rizikuje s pogrešnom šifrom, uključi se alarm i gomila ljudi u radnji za tetoviranje krene za njim i opet se postavlja pitanje šta rade oni u to vreme u radnji za tetoviranje. Oni ga stignu i tako izgaze tako da je neverovatno da on posle toga može da hoda, razgovara telefonom i zadržava lični opis... Ali ipak se to događa, on uspeva onako polumrtav i slep (bez naočara) da se iskobelja i baulja ulicama, uspeva da izmoli telefon od nekih klinki u provodu i pozove sestru.

Ona mu saopštava da je „ima neke ozbiljne vesti“: naime, devojka Mila je ipak živa, premda u komi. „Ali, u svakom trenutku može da se probudi!“ Pa šta, pitam se ja, onda će da posvedoči da je bila samoodbrana, zar ne? I tada film srlja u samo još grđu neplauzibilnost: Dani, onako krvav, pijan, premlaćen, polusvestan, sluđen, kao od šale pronađe Urgentni centar, uspeva da uđe u zgradu i da se probije hodnicima maltene sve do operacione sale a da ga niko ne zaustavi. I on stoji pored kreveta u kome leži Mila na aparatima, kamera se vrti oko njih i to je kaobajagi „otvoren kraj“.

Ali to je debilan kraj.

Da li je moguće da je film fascinirao ljude samim tim što je na španskom, što je anglosaksonski kič hispanizovan?! Ja ne znam, posle očeve smrti u filmu je sve samo razvučeni onaj pomenuti spot od „Prodidžija“, s tim da je kamera, umesto da pravi pogled klabera, najčešće zašrafljena za Danijev „ruksak“.

Fotografija je dosledna, sve oko glavnog lika je najčešće zamućeno, okej, ukapirao sam šta se sugeriše, ton takođe dosledno prati muke protagoniste, shvatam, ali sve je so contrived, man!

PATTERNS (1956 American movie)

 

 (Balkanskom ulicom u Nevjork, bre!)

r.: Filder Kuk; ul.: Van Heflin. Ed Begli, Everet Sloun, Beatris Strejt, Elizabet Vilson, Džoana Rus

* * *

Pogledao sam film na Jutjubu privučen imenom scenariste (Rod Serling).

Neloš uradak, jedva da je ostareo u zanatskom pogledu, samo šteta što je vlažna liberalna fantazija što vonja po socijalizmu čak (Huver i kompanija & tajanstveni teksašanski naftaši bi rekli komunizmu) sada nemoguća...

Film počinje kao „Kristmes kerol“ za odrasle, da bi naglo prešao u pomenutu vlažnu socijalističku fantaziju u kojoj su radna mesta važnija od profita, a završava se, gle – kao Ejn Rand u svom najprodavanijem romanu! Ili se Serling prodao, ili se poneo vlastitom raspričanošću, brodvejskom preliterarnošću zajapurenih dijaloga? Rekao bih ovo drugo. Serlingu nikada nisu oprostili „Sedam dana maja“, a pratio ga je glas levičara koji zakera i pravi čireve na želucu filmskim moćnicima. Osim toga, „Zona sumraka“ je puna gotovo evropskog, andersonovskog plačnog sentimenta koji emaniraju likovi bliži stripu „Tarana“, ili, štaviše, direnmatovskom ili šćepanovićevskom miteleuropskom paraonidnom splinu, premda napučuju tipično amerikanske kućice s okućnicom ili tesne nevjorške stančiće na visokim spratovima betonskih spavaonica. Tako da je valjda to – overwrougthness, dakle, a koja se inače, kao i brodvejskost (ovo je najpre bila TV drama i komad), samo retko primećuje...

Urbani pejzaž Nevjorka efektno ilustruje „bezdušnost i otuđenost“ korporativnog sveta i deluje zastrašujuće, kao kulisa u nekoj SF epizodi „Zone sumraka“.

U veliki grad Nevjork takoreći sa sela stiže Stejpls. „mladi“ komercijalista s diplomom inžinjera, u tumačenju Vana Heflina, koji je u vreme snimanja imao 48 a izgledao je kao da ima 55. Ed Begli glumi 62-godišnjeg Brigsa koga muče čir i starost. Begli, pak, izgleda kao da ima 70, a ipak je u filmu otac 15-godišnjeg sina s tipičnom „pompadur“ frizurom. Stejpls je oduševljen pozivom, očaran velegradom i velikom kancelarijom. Raduje ga i što je ženu usrećio i uz posao pride dobio veliku kuću da u njoj, misle on i ona, podižu mnogo dece... 

Ispostavlja se da je gazda Remzi (Everet Sloun, genijalan glumac koji je glumio kod Velsa u „Građaninu Kejnu“ i „Dami iz Šangaja“) Stejplsa od početka video kao zamenu za matorog Brigsa. U nekoliko uzavrelih dijaloga vidimo da je razlog sukoba između Remzija i Brigsa to što ovaj drugi mnogo misli na radna mesta a zanemaruje interes firme – to naime nikakve veze nema jedno s drugim osim u komunizmu... Stejpls se našao pred moralnom dilemom: da li da ’ladno uzme lepo i dobro plaćeno radno mesto iako mu je prethodnik simpa tip?

Znači, iz „Kristmes kerola“ odlazimo u brodvejsku pričaonicu u kojoj socijalista i humanista Serling s lakoćom snabdeva Stejplsa replikama sa sastanaka komunističke partije, a lik Remzija pušta da drvi o profitu kao „sve i svjau američke privrede“.

Zanimljiv je lik Stejplsove žene (Beatris Strejt), koja zapravo ne dozvoljava mužu da budu previše etičan u korist sopstvene štete... Ona to radi tako što isprva popušta i biva totalno supportive, ali pasivno agresivno daje na znanje mužu da bi je najavljeni povratak u provinciju ubio.

Tako da gledaoci mogu nju da krive kada Stejpls u poslednjoj rafalnoj razmeni replika, kaobajagi „u afektu“, prihvati dupliranje plate uz kao fol pretnju „ima da vas nokautiram, što je Brigs toliko želeo...“, a Remzi mu odgovori: „Zadržavam pravo da i ja vas nokautiram kada mi dođe!“

Inače tada je Brigs već bio umro od srčanog udara nakon što je pao u hodniku monstruozne poslovne zgradurine...

Treba izdvojiti i još dve uloge, obe ženske: vernu Brigsovu tajnicu (posle dodeljena Stejplsu) Mardž (Elizabet Vilson), prikazanu kao baba-đevojku s mentalitetom seoske učiteljice, i Remzijevu vernu oštrokonđu šeficu kabineta, Margaret Lenijer (Džoana Rus), koja je u vreme snimanja imala 55, a izgledala kao da ima 66. Bila bi prava upravnica konc-lagera, mogla bi ona i Mengeleu da bude tajnica.

Pored nevjorških arhitektonskih pejzaža, ostalo je snimljeno u studijima Vorner Bradersa, u crno-beloj tehnici i u prilično praznjikavoj scenografiji u kojoj je upadala u oči akustičnost panel-ploča i Art deko aranžmani osvetljenih i zatamnjenih kvadrata, dok su završne scene sunovrata Brigsa (koji je otvoreno počeo da pije na radnom mestu) date u stilu nemačkog ekspresionizma.

Film je dostojanstveno ostareo, šteta što se i ideje koje se zagovaraju nisu tako dobro održale.

SECUESTRO EXPRESS (2005 Venezuelan film)

 

 r.: Džonatan Jakubovic; ul.: Karlos Hulio Molina, Mia Maestro, Pedro Perez, Ruben Blades, Žan Pol Leru, Karlos Madera

 *  *  *

Uvod 1

Angažovao sam jednu detektivsku agenciju iz unutrašnjosti i dva njihova pripadnika borave od juče u prestonici i love određene šuljokurane koji mi od letos opet cimaju interfon. Prestoničke su agencije, pak, od priznavanja pandemije a obaška aprilskih izbora, totalno upregnute u državne poslove i ne bave se više sitnicama kao što su preljube ili zagađeni komšijski odnosi. Uspeo sam prekjuče da snimim dve donekle jasne blic fotke, a noćas imam i video snimak kamerom s ulaznih vrata.

 *  *  * 

Uvod 1

Nesanica me ubi, pa sam posle snimka utakmice u kojoj su naši košarkaši pobedili Italijane u Hamburgu, odgledao i ovaj uradak. Podržavam odluku Pešića (tek nedavno sam čuo da mu je nadimak Kari i ne znam odakle mu to, možda da bi delovalo egzotičnije? Jer, njegova aerodinamična pojava sa sve piroćanskim akcentom i očima lemura ubiVa u pojam i najbolje ga pamtim dok je bio selektor Nemačke 1993. i kada je ovako govorio nemački u tajm-autu: "ŠNELE REAGIREN!"), podržavam, dakle, odluku da eliminiše Teodosića. Jer, slažem se s No Country-jem da se Teodosić „odavno više ne bavi košarkom“ (= već baca bombe kragujevke na poligonu JNA). Prošlo je vreme takvijeh plejmejkera koji su zapravo igrali simultanku ne samo s protivnicima već i sa saigračima, ono, znate, kada je "jedinica", dakle Plećaš, Rato Tvrdić, Abveršek, ili ko već, tapkala loptu 20 sekundi, tapa-tapa-tapa-tapa-tapa-tapa, kao Zeka-Peka u animaciji za EŠ 1975 Belgrejd, i onda, posle bezbrojnih tapa-tapa-tapa-tapa i šatro znakova upućenih saigračima (neke dignute pesnice, prsti u znaku „V“, ili broja tri i slično), onda, dakle, plejmejker se zaleti u slalomu kroz protivničke igrače i ---> KLONK o tablu se odbije lopta u koš. I plejmejker ubaci +30 a ostali su epizodisti. Maljava leđa Andra Knege, patkasti hod Rajka Žižića, jetijevska pozitura Josifa Farčića... Ne, drugovi, to je zastarelo, to je tako moglo šezdesetih godina prošloga veka, danas je doba za igrače kao što su Micić, koji nije ni tamo ni ’vamo, nema visok procenat šuta ali pogađa, nema fotoćelijski pregled igre, ali ume da dobaci do igrača ispod koša za „ali-up“, a ume i da uoči strelca za tricu zaboravljenog u ćošku; ono, jeste da imamo samo jednog pravog centra, Milutinovića, i kada se on odmara, praktično smo bez igrača na petici, jer je Jokiću naređeno da igra Kukoča-Grbovića, znači trojku, suđeno nam je da predstojeći šampionat odigramo sa skraćenom rotacijom, zbog povreda, viša sila - jebigica, ali trbušastost i istočnoevropski izgled ekipe oko Pešića daju razloga za optimizam. (Doduše, face i telesa naših navijača u Hamburgu, dinaroidni orangutani pobegli iz cirkusa, kvarili su estetski dojam...) Nema Bogdanovića da srbuje i vodi utakmicu umesto Đoleta, što je još jedan plus. Ali, ja i dalje mislim da je trebalo dati pravu šansu Tuta Muti, a ne da se smeni posle pola ciklusa, već da mu se da 3 ciklusa da vodi reprezentaciju i uveren sam da bi na kraju 3. ciklusa on imao sve moguće zlatne medalje. (Uostalom, posle Žeravice i Novosela, ja ne priznajem druge trenere za selektora!)

 *  *  *

FILM

Da je Čavez bio pametan, pa da je pripustio ovaj film u trku za Oskara za najbolji strani film (umesto da je naredio svom Filsmkom centru Srbije da preglasavanjem pošalje neki dosadniji), pa da je dobio statuetu (i film i Venecuela i on. Da, i Čavez, simbolički!), možda bi mu uspelo da odglumi toleranciju i možda ga Obama ne bi otrovao onom prilikom kada mu je (Čavez Obami, to jest) dao poklon u vidu knjige i potapšao otrovano odelo... Ali, Čavez je uradio nešto polovično, čime je samo povećao gledanost filma, doprineo karijeri reditelja u svetu i nepotrebno skrenuo negativnu pažnju na svoju vladavinu.

A film, prvi venecuelanski s američkim producentom i distributerom, zapravo je rip-off filma „Perdita Durango“ + maniristička imitacija Tarantina an ženeral. Kako je pamćenje krhko, bio sam uveren da je „Perditu...“ režirao Rodrigez i da je Romea Dolorozu glumio „Mačeta“, to jest Deni Treho, a da se u ulozi oca kidnapovanog klinca pojavio ili Don Stark iz „Ludih sedamdesetih“ ili, pak, Tom Bojer, skupljač vinila iz „Umri muški 2“ – ona scena dok ćale objašnjava smorenom Romeu Dolorozi smisao života i kako mu pokazuje  napravu za bildovanje trbušnih mišića u trosedu (napravu kojom je Rade Šerbedžija sjebao rame, pa se za sva vremena odučio od tjelovježbe) --> bila mi je u tako „živom sećanju“, ali eto, uopšte ne mogu da nađem glumca koji je igrao ćaleta, Romeo je bio Antonio Banderas a ne „Mačeta“, i film, dakle, nije režirao Rodrigez već Aleks de la Iglesija, što bih i te kako fulao u milionskom pitanju na kvizu, jer to uopšte nije iglesijevski film već rodrigezovski, tarantinovski, gajričijevski...

Kakogod, ovaj lažni veneceulanski disident maznuo je sukus „Perdite Durango“, tvrdim ja, premda je praksa tzv. brzih otmica navodno svakodnevica te južnoameričke dežele, isto tako normalna kao korišćenje helikoptera u Sao Paulu. I reditelj je, da zabiberi, dodao da je to zasnovano na njegovom ličnom iskustvu, u šta vrlo sumnjam. Pored „Perdite“ i Tarantina, tu je i jedna posveta Šlezingerovom filmu „Maratonac“, što ama niko nije primetio, samo ja.

Film u opening credit-u iz sve snage piči s tarantinovskim telopima, koji objašnjavaju karaktere atributima što  su najčešće nevažni za likove, ali lepo izgledaju napisani animiranim slovcima. Martin (Žan Pol Leru) je „razmažen“, a njegova đevojka (Mia Maestro) je "volonetrka u bolnici", dobra duša, znači, premda šmrče i odeva se kao snajka zločinačkih političara u Istočnoj Evropi odnosno starleta u tamošnjim rijalitijima i skroz se raspištoljila u ludom provodu. Najbesmisleniji je opis lika koji igra ulogu kundaka u čehovljevskoj pušci, koja na kraju treba da opali, naime taksiste: on je „pravi [sic] gangster, religiozan“ i još nešto, zaboravih. I ime glumca nisam uspeo da identifikujem. Taj taksista se pojavio na početku i svedočio je  kidnapovanju Martina i Karle, ali „odlučio je da gleda svoj posô". Čak se u dijalogu s vlasnikom taksi servisa on pokazuje kao nekakav "čovek od principa", jer: ne vozi ukradena kola... E, on se ponovo pojavio pri kraju filma, kada je – tako zgodno, prezgodno – baš u njegov taksi banuo Martin koji je uspeo da pobegne jednom od kidnapera, Nigi Sibilinu (Karlos Madero), i sada mi naivno očekujemo da će taksista do kraja da pokaže pomenutu religioznost, to jest da će pomoći Martinu koji – mislimo mi i to, jer smo poštena publika – nije zaista napustio Karlu, već je ovo samo planski uzmak pre nove ofanzive, ali... Reditelj usmerava kameru na zube »religioznog« taksiste u nekoliko navrata i svaki filmofil, da ne kažem film frik, setiće se zuba Vilijema Divejna u sceni iz Maratonca, s namučenim Dastinom Hofmanom na zadnjem sjedalu. Reditelj je načitan, olrajt. I, kao u Maratoncu, taksista je jadnog Martina samo isporučio natrag otimačima: Martin od otimača, Martin otimačima.

Brzi rezovi, ručna kamera, dijalozi kao kod Raše Andrića, montaža kao u video spotovima za »Hit meseca« fiškalne 1984, ono kad su Partibrejekrsi pobedili sa »Hiljadu godina«... Otac kidnapovane ćerke (Ruben Blades), međutim, i njegovi ortaci, izgledaju kao čiče iz južnoameričkih sapunica, čak su, mislim, i njihova odela uzeli iz fundusâ tih serija, očajne košulje boje drap-oker, prugaste kravate koje je naša niža srednja kalsa čuvala za sahrane...

Zašto je film uopšte bio problematičan za državu Venecuelu a napose Čaveza? Pa, kao, siromaštvo je opisano, kao i sprega kriminala i policije, korupcija, nasilje na ulicama, i vidi se paralelna vlada dilera i kidnapera i raznoraznih lokalnih bandi. To je valjda štetilo ugledu Venecuele u svetu. Jakubovic je, u stvari, postupio kao medijski šerpas stranim producentima, autošovinistički drugovenecuelanac, koji se prostituiše rođenom bedom, znajući da će to i samo to primamiti holivudske kompanije i festivalsku publiku u inostranstvu i raspamećenu publiku kod kuće, napaljenu glasinama o zabranjenom voću. (Lilijana je Kavani to mnogo bolje radila u filmu „Koža“.) Raspali dečji domovi kulture i obdaništa, korumpirani policajci koji bez zazora traže „kilo čistog“, sve to se koreografiše kao u reperskojm video spotu, prostituiše se u ovom filmu svim oblicima sirotinje i telesnih nedostataka, pri čemu je onaj tip u argentinskom dresu, samo s gornjim delom trupa, pričvršćenim za skejtbord, vrhunac neukusnog, dapače morbidnog paradiranja nakaznošću, što se može videti još samo kod prosjaka u okolini velikih indijskih ašrama... Jakubovic je bogme pošteno zaslužio i isprosio karijericu gutajući povraćku od Kventina i Gaja i sve mljackajući kao blazirana festivalska publika svoja zubala ili venecuelanska sirotinja kokice u raspalim kinematografima s mono predratnim zvučnicima .

Film manipuliše strahom od silovanja, koje navodno „visi u vazduhu“, jer jedan od kidnapera, Budu (Pedro Perez) opisan je telopom kao silovatelj (ali, što je tako tarantinovski, on je i "brižan otac", ima bolesnu ćerčicu /ili sestričinu/ kojoj skuplja pare za lek, a sinčiću je nežan otac: „kupiće ti ćale motorin od milion kubika, ima da podvodiš droljice iz kraja kao tata-mata!“), i on se mota oko vezane Karle, pa na kraju navali na nju. Ipak, tada u pomoć pristižu ostali članovi bande u potpuno neverovatnoj sceni u kojoj se manifestuje mafijaško čojstvo i čestitost, da bi Vanja Bulić prste obliziovao u emisiji "Crni biseri"..

 

Završetak filma je skarabudžen tako što su na mesto gde su istovarili uplakanu Karlu odmah stigla policijska kola iz kojih izađoše dva matora pajkana, koji su izgledali kao ostarele „Mačete“, uposlene preko saveznog SUP-a na poslu fizičkog obezbeđenja. Jedan je od njih imao pancir koji je ličio na manssiere, i, uopšte, ponašali su se prilično trapavo i izlapelo. E, ali to nije bio manjak fundusa, nemojte da mislite, već oni uopšte nisu ni bili policajci! I Karla nije ni prodisala na slobodi, a već se našla u rukama novih otmičara. I tu se sve skarabudžuje, jer vraća se Karlo Hulio Molina kao „Trese“ i ubija matore erotomane i oslobađa Karlu, koja „izvlači pouku“ i ubuduće bira solidnije mladiće za provod i još žešće se posvećuje volontiranju u bolnici.

Jakubovic je posle snimio nagrađivani film o Marselu Marsou koji je uz pomoć Pokreta otpora spasavao siročad tokom  II svetskog rata, a pre toga još i biografski film o legendi panamskog sporta, bokseru Duranu, koga je igrao niko drugi do --> De Niro.

Najveći gnjavator grada Zrenjanina i šire

Najveći gnjavator u kosmosu i šire ne može da preboli осисану латиницу, koja je po njemu glavni neprijatelj čovečanstva. Da m use da vlast, zbog lingvističkih devijacija bi poubijao više ljudi nego Mao, Hitler, Staljin i svi vladari centralno-američkih drevnih kultura. Sada se brecnuo na nekog novopridošlicu::: 

 Бемлига на ком је ово језику... пита госпоја шта је ово, пробао да јој прочитам шта пише... отворени прелом језика.

п.с. шта је то лунгица?

Kada mu je tip, umesto da ga napuši kurcem, ljubazno odgovorio (i ničim neizazvan obećao da će da uključi Serbian keyboard), Gnjavatorov je nastavio da puca sebi u nogu namernim sjebavanjem ćirilice (A propao, Jućubeto) i slično.

 А пропао трпезе, нисам фоткао јер сам био гладан, данас је била премијера некаквих ћуфата^РЖ од ренданих тиквица, по рецепту неке Рускиње (милион погледа на јућубету), добро било, нарочито кад дођеш до језгра од смесе за пљеске (са луком!).

Ama puši bre, kurac, seronjo esesovski, sad neko treba da baca pare na tastature da bi tebi bio zgodniji "estetski izgled" i s ciljem "očuvanja jezika u smislu kulture", umesto da ulaže u klima uređaje i filtere za čistu vodu!? 

 

 

Vasa S. Tajčić -- zadušna baba

 

Eeeej, zadušna baba Vasa aka "vouk Aleksa Žunjić" (on se beše naljuti zato što sam nešto bio pomenuo Filbija, kao vouk baba naljuti se u tuđe ime, Filbi se nije naljutio, prava je opajdara taj Vasa wannabe sveznadar) upraffo je upoznao uvažene forumaše (sa sve salastim nedoučenim anarhistom disdentom, wannabe levilačrom Polipom kome je švajs aparat izgoreo mozak, Gnjavatorovom rasejanim kome ne smeta što u Zrenjaninu 100 godina nema vode za piće, ali mu smeta осисана латиница i sa sve nogatom dajkicom Gagoderkom na velosipedu s večitom vlažnim snom da naleti na kuratog duha iz lampe na kampovanju)::::::

Za sada nema vojnog odgovora na jučerašnji ka-bum. To je aberacija u odnosu na prethodne slične situacije. Malo me brine to.

Elem, svi u stav mirno, nema smejanje nema češanje češalicom po leđima, nema izlet do Ade, nema baškarenje po pesku Grčke i Sicilije, nema da se uživa u delicijama --> ej, kriza, bre, MOMENAT i SITUACIJA.

Zadušna baba godinama čeka da opandrči Elizabeta, ama svaku "čudnu" promenu u putanjama Air Force One za Trampova vakta je prijavljivao kao smenu u Ovalnom ofisu, čiča je prenosio i jedan rat uživo, a "rat" je bio kompjuterska igrica. Čiča pre novinara Blica zna kada je i od čega odaplea bilo koja javna ličnost. Kao da mu je ćale dr Smrt, ne ovaj sada, ministar i fin čovek, već Zuba, pravi dr Smrt (dr Risović, koji je, za svaki slučaj, čekao u operacionoj sali da dokusuri Đikija 2003.) i evo sada živi nijesmo. Što će to biti, hoće li bačiti atom(s)ku, jado?

Raid in Trump's house

Jasno im je da će Tramp dobiti izbore ako se ispune 2 uslova: 1) da bude živ i 2) neuhapšen (nediskreditovan). 

Da vodi kampanju -> neće biti neophodno: Bajden (ako je živ uopšte), izdao je višu klasu, omladinu, afroživalj i sirotinju neusvajanjem medikera i povećanog minimalca, te neukidanjem studentskog duga, a oni situiraniji vrte glavom na bežaniju iz Avganistana i izlapele reakcije glede jednog i po rata u toku. (Potpredsednica, pak, ima ugled kao Monika Levinski.)

Moglo je biti drugačije, ali ciga Obama nije dao osobi koja je imala pare-platformu-volju-zdravlje da ostvari vlažnu liberalnu bajku. Zbog klana milijardera koji ga je postavio, Obama je prao guze lešu s lopate, izoperisanim babama (2 komada) i onom lešu što ima okice kao nabeđeni kritičar-filosof Ivan Milenković, kako se zove ne mogu sad da se setim. I tako -> treba, znači, u'apsiti Trampa, ili ga barem obeščastiti da formalno ne može da se kandiduje. Ovo sada je kao ono što su Stanišićevi momci upali u kuću Milana Babića da mu spreče pobedu protiv Martića.

THE VELVET QUEEN (2021 FRENCH DOCUMENTARY)

 

r.: Mari Amige & Vansan Munije; pojavljuju se: Vansan Munije, Silvan Teson

*  *  *

Ovaj dokumentarac me je zbilja iznervirao. Slične uratke sam gledao na festivalu etnološkog filma 2018, naime razne potrage za navodno izumrlim životinjama ili plemenima ”koja nikada nisu videla belce”, što je sve imalo sebičnu svrhu da autorima donese neku nagradu na festivalima, a da pokazane areale, domoroce i životinje ostavi uznemirene, razodevene i na milost i nemilost prepuštene preduzetnicima koji će ih tako otkriti i komercijalizovati, iscediti kao limunove, džentrifikovati i naterati u duhovni stečaj. (Preživeli će u najboljem slučaju biti prosjaci na ulicama zapadnih velegradova.)

Autor (fotograf, snimatelj i ko-reditelj) Vansan Munije, famozna je faca i aklamacijom proglašen za Isusa divljine, a njegov metod fotografisanja i filmovanja je uzdignut na pijedestal: on ne juri životinje i prirodu, ne, drugovi, već ih pušta da mu dođu na noge; on je čekalica, strpljivi stoik i asketa, on se utabori i u najneljudskijim uslovima, zašrafi kamere i čeka da mu se životinje poklone. Ako ne dođu, ništa, on čeka novi dan. Zen, bato! Time se, tvrdi on, izdažava nepatvorena ljubav i jedino pravo poštovanje prema Majci Prirodi i njenim žiteljima, to je samozatajno klanjanje fotografa koji je snishodljiv prema Planeti umesto da je eksploatiše, meri, seče i prodaje u staniolu na kilograme i metre.

Drugi ko-reditelj je njegova supruga (a bilo bi nenormalno da je drugačije). 

O čemu se govori u ovom filmu? Vansan legenda pozvao je jednog francuskog avanturistu, svetskog putnika, pisca i putopisca, Silvana Tesona, da s njim putuje na Tibet, na čijim će visoravnima njih dvojica pokušati sa dočekaju i usnime snežnog leoparda. Naravno da su ga dočekali i usnimili, inače ne bi bilo filma. 

Nekad davno gledao sam neki od milion dokumentaraca Žaka Kustoa. On se s ekipom ronilaca i snimatelja zaputio na neizvesni (idi!) put kroz neku podvodnu pećinu da bi otkrio ima li izlaza na drugoj strani... Pretpostavio je da ima, jer je to provizorno ustanovio metodom crbe kutije, naime pustio je neku crvenu farbu, koja je posle nekog vremena izašla na tom drugom kraju grebena, ali...nije bio siguran. Mala ali odabrana ekipa se zaputila kroz tamu podvodne pećine, i u jednom trenutku mi je zastao dah. Da li će se udaviti, da li su upali u prirodnu klopku? Gle, preživeli su i – iscrpljeni, ali srećni – pojavili su se iz vode, izronili to jest, na drugom kraju grebena: podvodna pećina jeste bila prohodna (proplovna?). Kamera ih je snimala kako izranjaju u poslednjem trenutku i s poslednjim atomima kiseonika... A ko ih je snimao kako izranjaju i, još važnije, ko ih je snimao pod vodom u toj pećini? U stvari, to je bilo ono izmontirano uzbuđenje, nalepljena neizvesnost, koja se u prirodnjačkim filmovima stvara cheat cut-ovima. Snimiš lisicu. Snimiš poljskog miša. Snimiš oblake i potoke. Snimiš lisicu kako hvata miša. Snimiš miša kako njuška cvetak. Snimiš liju kako drema. Onda između ubaciš zalaske sunca i to ušniraš i dobiješ poslednje krike iz savane. "Mali mišonja ne sluti opasnost!" "Lija vreba svoj slasni obrok!" "Oh, hoće li mišonja uspeti da pobegne?!" "I ovo je život, šta ćete!?"

Idu tako njih dvojica, Vansan i Silvan, ostavljajući utisak tobdžije i furundžije, ocvalih, ofucanih, preumornih mačista koje već muči reuma... Silvan je, kao, narator, čije se divljenje prema Vansanu graniči s imbecilnošću. Pisac za sebe veli da ima 45 godina, ali izgleda i hoda kao da ima 65. Njih dvojica u nedođiji nose samo jedan i po ruksak i neke izanđale skalamerije, kojima fale poklopci za sočiva. Silvan nosi one smučarske štapove, za koje znamo da ne samo da pomažu kod hodanja, već korisno aktiviraju ruke i trup. Prečesto ti štapovi klize iz ruku trapavom piscu naratoru, mnogo zadihanom za nekog avanturistu...

Kamera ih prikazuje obojicu. Ako su oni sami u toj divljini, šta mi treba da mislimo – ko ih to snima? Naiđu oni tako na pustinjske puhove, pa se jadaju; ”Jao sada će vuci da nas pojedu... Budi oprezan, Silvane!” ”Hvala Vansane!” ”Nije vreme za zahvaljivanje! I nemoj toliko da dahćeš!” ”Izvini, neću više nikad!”. Onda naiđu na sovu, pa zakukaju: ”Jao da ne sleti na nas neka orlušina sad?”. Pa vide liju kako jede jadnog puha i Vansan se uzbudi toliko da svršava u mikrofon i kliberi se kao debil u porno bioskopu. Onda vide međede i u jednom trenutku kaže Vansan: ”Vreme je da begamo, vidi kako nas gledaju!”, i kamera se zavitla i onda možemo zamisliti i Vansana i Silvana i rediteljku i ekipu kako beže držeći spremne lovačke puške. Došlo mi je da navijam da ti lički međedi naguze oba pedera, ali to bi bilo nemoguće: najpre, da su samo njih dvojica, ne bi bilo nikoga da to usnimi; a budući da nisu bili sami, brojna ekipa oko njih bi karabinima ustrelila te jadne životinje. 

Kamera slika Vansana i Silvana, a mi treba da poverujevo kako su oni sami. Silvan ostavlja utisak odrtavelog furundžije sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. U jednom trenutku on puši smotanu cigaretu. Budući da nisam pročitao o nekom požaru na Tibetu u poslednjih desetak godina, pretpostavljam da je s dužnom predostrožnošću gasio te pikavce. On nešto zapisuje u tvrdo ukoričene beležnice, na silu cedeći patetiku i wannabe filozofske opservacije o samoći i sreći i samoodricanju, o zenu čekancije iza objektiva. Veoma me je živcirao njegov običaj da oblizuje usne i da ih krivi kao da je liznuo kiseo limun. Pokreti odaju čoveka od 65, rekoh, i uz to neizmernu dosadu jednog čuvara fabrike u kožuhu i sa skrivenom flašom jeftine rakije ispod kreveta, pored kalorifera. Vansan, pak, pronosi onu hinjenu nadrkanost zbog otuđene civilizacije u kojoj ne može da se svrti, pa mora da putuje u divljine da bi ”napunio baterije”. Taj nemir, nesanica, osećanje besmisla u svakoj situaciji osim sada, kada ga muči opstanak u negostoljubivoj regiji –  simptomi su duševnog oboljenja. On to umesto kod psihoterapeuta  leči dokumentarcima, koje neko finansira, pa posle kilavi kritičari nahvale, a neki žiriji i nagrade. Pisac Silvan mi je ostavio utisak velikog hohštaplera i dosadnjakovića, mislio sam da mu je vrhunac ”velikih putovanja” da ode u neku podalju zemlju paket aranžmanom a onda da zasedne u zabačenu birtiju i tamo loče dok se ne obeuti a da mu je doprinos ekologiji to što još nije zapalio nešto pikavcima. Posle čitam da je on motociklom prešao preko ekvatora i da je s drugarom iz škole biciklom prešao više hiljada kilometara i čak pokušao da rekreira navodno bekstvo iz sibirskog gulaga nekog Poljaka, pešice hiljadama kilometara... U stvari, Silvan je 2014. pao s krova i unazadio se, razbio je glavu, otpale mu latice i čak je bio u komi, Posle buđenja mu je leva strana lica ostala paralisana i otud onaj antipatičan izraz lica... Ogreših se o čiču.

Vansan, osim što nervira osnovnoškolskim invektivama protiv obezdušene zapadnjačke civilizacije, ume da bude i pravi sadista i, zašto ne reći, lažov, na primer u sceni u kojoj se raduje što snežni leopard (ko je uopšte sumnjao da će se ta životinjka pojaviti?!) doručkuje rasporenog vepra ispod njihovog tabora, a tu scenu je uključena i laž ("Ko bi rekao da će snežni leopard da ulovi svoj doručak nam pred nosem, dok smo mi još pajkili?!", kaže snimatelj i ne trepne!), jer je očigledno da je vepar skočanjen, kao iz hladnjače "Zlatiborca", pa donet kao mamac ko zna odakle, prema tome nije istina da je "leopard evo maločas ulovio doručak koji sada konzumira pred njihovim nosem!", ali to radovanje vajnog avanturiste što gleda scenu iz prozaičnog lanca ishrane u kojem je smrt, naravno, uvreda poniženje i degradacija, dakle, to je odvratno. Koja je tu poruka nama, razmaženim gledaocima njegovog filma na, po svemu sudeći, nekom festivalu? (Ili u nepopularnom terminu na RTS 3?)

Kritika nije mogla da dovoljno nahvali veličanstvene pejzaže i "poetiku divljine" i slično, ali, po mom sudu, za toliku minutažu i toliko džedžanja, ima malo pristojnih kadrova. Jakovi i jeleni kojima para izlazi na usta, jadni puh, poslužen kao ručak, lisica u prolazu poput vagabunda koji ispretura kontejner, međed koji se češe o stenu i snežni leopard, namamljen komadinama prastarog mesa iz neke fabrike suhomesnatih proizvoda. I Silvan, trapavko koji, dobro de, verovatno nije bio furundžija već Kostelo ili Džeri Luis u paru tokom jednog otužnog fingiranja robinzonizma i atenborouizma. 

U  sceni u sklepanoj kući od betona i kartona (što je kanda njihova baza), Silvan pere zube i ispljune pastu ispred vrata. vrlo ekološki, nema šta. Ni u jednom trenutku nismo videli da ta dva badi-badija piške ili kake, ali to su morali činiti osim ako nisu androidi. Aferim im na zagađivanju prirode. Ekipa koja ih je snimala – i sve vreme kršila pravilo rampe, uzgred da napomenem! – jamačno je proizvela još više fekalija. Ispucala i ogrubela koža na ogrubelim šakama, otečeni prsti, izbrazdana lica šibana vetrom, njihove čarape posle nekoliko dana neskidanja čizama jamačno pretvorene u hemijsko oružje, naočare koje se magle na iskrivljenom pišćevom licu, a on u jednom trenutku nije skinuo poklopac s dvogleda, to jest s jednog okulara nije skinuo, dok je poklopac s drugog odavno otpao... – to bi trebalo da nas gane, šta li? 

Kada su napokon “našli” snežnog leoparda – i to malo previše naglo i lako, falilo je dramaturgije! – bilo je jasno da su one kadrove u kojima su samo oni s kamerama naknadno snimljene, ono kada Vansan kaže: ”Je l' vidiš, Silvane, eno tamo, na steni koja 'uokviruje' [sic!] nebo?" A onda rez i vidimo Silvana kako podiže kameru: "Ne, gde?!" i onda rez pa snežni leopard snimljen dva dana ranije. Ha! 

I tako dva sredovečna wannabe bećara i lutalice sede na nekoliko hiljada metara nadmorske visine i žale se što su im promrzle noge, ali jebigica, još je veća muka ta otuđenost u vrevi gradskog saobraćaja a o koktel partijima uz zveket čaša s viskijem i ledom na prijemu posle premijere uspelog dokumentarca u Kanu da i ne govorimo!

Koferče

 

(Berlinski aerodrom, predaja prtljaga )

Rekoh da mi je koferče nestalo u povratku iz Berlina preko Amsterdama. Dok sam ga čekao, izneo sam nemoralnu ponudu našim i stranim državnim organima, zbog čega sam verovatno samo stavljen na "crnu listu"... 

             

Resolving host u lošoj beskonačnosti (5)

Da bih stigao na koncert Suzan(e) Vega na Dan borca 4. jula u Berlinu, uzeo sam let iz Krakova pre zore, kompanija LOT s presedanjem u Varšavi. Kofer je stigao iako je layover bio samo sat i dvadeset pet minuta, nekako nisam o tome razmišljao, ulaznice za koncerte sam stavio u ruksak, kao i sodu bikarbonu, rezervnu pastu za zube i par čarapa... Nešto je tutnjalo iza brda, ali se ništa nije pomaljalo. Ulaznica za Vegu je bila papirna, nije se mogla isprintati. MyTicket.de, koji mi je prodao kartu, najavio je putovanje pošiljke 9 dana običnom poštom. Uz pomoć digitrona sam sračunao da će onda koverat stići dok budem bio u Krakovu, pa sam preskočio Milan i dao za prijem adresu tog hotela + "c/o Predrag Crnković". Približavao se moj odlazak iz usranog hotela u Poljskoj, a ulaznice nigde. Pitao sam nekoliko puta one ljude za recepcijom (iz nekog razloga nikada više nisam zatekao vlasnika tog Faličnoig pansiona aka "Fawlty Towers"-a, uvek je bio neko drugi), ostavljao sam i listove papira s imenom i brojem sobe (na mojoj sobi broja nije bilo kada sam stigao i nisu ga ni mećali), i na kraju sam popičkaveo 3. jula posle milion neodgovorenih upita "customer service"-u i napisao im na FB nalogu (u nadi da barem tamo ima neka živa duša) da neka idu u majčinu ("to Hell", jer su duhovno nerazvijeni i nemaju uzvišeni vukovski jezik, nabijem ih na kurac) i neka crknu majku im jebem. A onda na sam dan koncerta: otkazan je ivent, žena ima koronu. Termin u avgustu ne dolazi u obzir, sada mi sleduje novih 192327373 upita za refundaciju.

Ali, Beach Boys? Šta s njima? Ulaznica se kod eventim.de nije mogla odštampati (to je uobičajena nezgodacija kod nemačkih agencija koje prodaju karte), a budući da sam znao da ću biti na putu, odlučio sam se za jedino mesto gde se mogla kupiti elektronska bileta, naime Via Gogo. A kada je bal, neka je trandibal, pa sam rešio  da uzmem neku skupu kartu za blizu. Neću da kažem koliko je koštala ulaznica. Kao Paralija 10 dana busom. Evo rekao sam. A posle vidim da ulaznica ipak nije tako blizu, već da je lažno predstavljena i opisana.S tim "Vaja Gougouom" imam dobra iskustva što se tiče prolaznosti s ulaznicama, ali cene su često sadistički lihvarske i izuvajuće.

                                                                     *   *   *

Kupim razglednice u jednoj finoj papirnici i Grisvalder Štrase. Gle, neimaju marke. U lancu Mc-Paper imaju, pak, marke, ali nemaju prodavačicu voljnu da parla engleski. Neka upravnica konc-lagera mi sadistički na dojču sve glasnijim i nervoznijim tonom objašnjava da se marke prodaju samo u kompletu po 10. Ma razumeo sam ja to. Izvadim razglednice da joj pokažem, pa dodam "Europa", ali ona odbija da uloži mentalni napor da ukapira da tražim marke za Evropu, EU, jelte, i uvali mi 10 maraka x 0.70 centi. Požalim zbog svoje odluke i odjednom sam uveren da treba doplatiti. Vratim se u papirnicu, devojka ljubazno telefonira i kaže mi da treba još po 30 do 40 centi doplatiti, ali tako sitnih maraka nema u Mc Paper-u, samo u pošti. E, sad_ hajde nađi poštu. Gugl mapa (kao i ona naša za Mirijevo) ima prilično liberalne ideje o prostoru i vremenu. Ajnštajnovske takoreći. Prenclauer aleja, Danciger štrase, "slightly left, stay onto", hodam hodam hodam hodam, usput pitam neke ljude koji deluju kao domoroci, ali kao da postoji zakon o zabrani upotrebe engleskog kod domaćeg življa. Žuti natpis, kažu, koliko mi se čini, valjda "Gelb", ali gde? Kada napokon uočim gelbe Schilder, pa uđem, to je neka prodavnica šrafova i mleka u prahu, Gadafi i Kim il Sung bi prste oblizivali, a neki čova premešta robu po rafovima. Skužim da on tu radi, pa ga pitam gde je Post Office? Post office? Post hus? Post hus, ja! Pa tu je. Znači, u nastavku radnje je šalter. Vidi ti to! Čika radi i kao prodavac poštanskih usluga. Falim te bože. Kada je završio s premeštanjem šrafova, kugličnih ležajeva i nekih misterioznih vrećica na policama, smestio se iza šaltera. Ja sam već uradio domaći zadatak i pomoću Gugl translatora sam preveo sledeće: 

        "Pretty please, I have 10 post cards and 10 stamps 0.70 cents each, how much should I buy more             for Europe, please, be so kind?" 

Pokažem mu i razglednice i kupljene marke, za svaki slučaj, a on se nalakti na šalter i zagleda se u zapis, i dugo ga je studirao kao da je to neka Hajdegerova misao. Ili Heraklitova sentenca na starogrčkom, pa da ima milion značenja o bitku i smislu sveta. Na kraju je čika presudio da treba doplatiti po 40 centi. Feier euro.(Ali, da i marka za Evropu košta 1 e i 10 centi u Nemačkoj, kao ni da li u Poljskoj košta 8 zlota --> ne znam. To će za mene ostati tajna.)

Vratim se u hotel, nalijem vodu u čašu, prst umočim u vodu, navlažim marke,  nalepim ih, pa ispišem razglednice.

Taksijem odem do Tempodroma gde "Bič bojs" imaju koncert. Kada izađem iz automobila, sat i 15 minuta pre koncerta, objekat deluje kao napušten, samo nekoliko ljudi je ispred. U parkiranim kolima sedi neka žena u žutom prsluku kao valjda jedino vidljivo obezbeđenje. Neki raspilavljeni čiča se odnekud pojavi i počne da priča sam sa sobom. Imam osećaj da me podjebava, da mi nudi seks, da je matori pederast u teranju. "If you wanna fuck me, eat my dick, ypu old fart!", kažem, ne preglasno, zbog one žene u žutom prsluku, koja me nešto gleda. Prdonja je začepio. Ja to citiram Fleku koji citira onu trandžu koja je zakukurikala pre vremena ali ostala živa. Kiša je padala prethodnog dana i na dan koncerta. To daje jesenji ugođaj jer tamno drvo, tikovina valjda, od koga su stepenice i terasa, izgleda trulo iako nije, to samo naši "stolari" svuda nameću PVC (a zapravo su plastičari,) jer ovde je rad s drvetom izumrlo umeće i iščilelo kao zanat.

Polako dolaze posetioci. Nisam potpuno siguran da li će mi ulaznica važiti. Ipak, puste me. Unutra vidim najave za nove koncerte: Kim Uajld u oktobru. I još neki fini ljudi, sad ne mogu da se setim. Tempodrom je kao neka šatra, ali od drveta i pleksiglasa. Bič bojs. Eto i njih ću da vidim. Moja omiljena pesma "Kalifornijske devojke" nikada više neće zvučati kao dok je Karl Uilson bio živ. Ta pesma je počinjala u mraku, i gledaoce mora da obuzme jeza posle prvih višeglasnih tonova. Ovde je sve bilo prozaično, ali ipak je pesma, kao i ostale, prozvela strujni udar nostalgije. Majk Lav je u bend uključio sina Frenkija i kada bi ovaj zapevao na mestu gde je ranije visoke tonove izvodio Karl, Majk bi se okrenuo i s obe ruke obrisao suze koje su mu često polazile.

 *  *  *

Poslednjeg berlinskog dana ne odolim Marijenburgeru: čili čizburger s jolapenjo papirkom, i vedžiz od krompira u ljutom sosu::::

 Jer, u jednoj fensi zalogajnici 100Brot (koju drži vlasnik bradonja s mentalitetom nadrkane učiteljice) ovo mi je bilo malo::::

Naravno da me je posle na aerodromima spopala ludačka žeđ, kao u romanu "Crna braća" Franceta Bevka. 3x 3 evra i 50 centi za po pola litra vode iz automata. Pa to je globalistička pljačka. Namučio sam se na onim mašinama za kupovinu vode, slatkiša i grickalica, ali taj osećaj kada iskapim pola litre ledene vode je neprocenjiv. Voda je najbolje piće na svetu. U Berlinu me je još tištao onaj paničarski KLM-ov imejl, ta raspala kompanija je razaslala cirkularne pretnje u stilu "preti nam španski i italijanski scenario!". Nikada im to neću oprostiti.

S koferom čekam u dugom, izuvijanom redu (videti prvu fotku). Ispred mene jedan crnac i jedna plavojka, guzata i niska. Za šalterima rade dve osobe, jedna simpatična dama i jedan sumnjiv tip, koji liči na Ilona Maska. Kada je u jednom momentu napustio kaunter, vidim da ima proplanak na temenu (uostalom i Mask je presadio kosu) i da je trbušast, ali spreda pljunuti Ilon Mask. Dođu još 2 crnca do onog jednog i one guzate. Preskoče preko reda, jer poznaju se, to je prećutno dozvoljeno. Između njih postoji nekakva hemija. Svi blenu u mobilne telefone, kao da izdaleka upravljaju nekim veoma važnim procesom. Ona plavojka guzata kao da im je šefica. Jedan od crnaca mi je naročito antipatičan. Najmlađi, mislim, ima nekakve aristokratski (maniristički aristokratske) mazne pokrete, zablenut u mobilni tako da stalno, kao slučajno, "zaboravlja" da se pomeri u kao pantljičara izuvijanom redu. Svaki put kada se smiluje da se vrati u realnost s ekrana svog sokoćala, kao da se ljutne na nekog, kao debela žena koja vas nagazi u busu pa vas pita "jesam te nagazila?" umesto da se izvini. On, dakle, podigne pogled s mobilnog, pa uzdahne, "ih uh", pa uzme ručku svog usranog kofera, ali ostaje u mestu još jednu malu večnost, uzdahne, pa se s beskrajnim potcenjivanjem i beskrajno sporo osvrne napola preko ramena, ošine pogledom osobu iza u smislu "šta je fukaro, smeta ti?", pa zamahne zamišljenom grivom (a ima samo neku ćubu iznad ćela) i krene, graciozno kao pederče na modnoj pisti, oooo-tegnuto, kao da čini veliku milost onim ljudima iza njega. I tako sve ispočetka. Posle sam ga video i u avionu. Ja sam već sedeo na mestu E, jebi ga, da, baš u sredini (jer Mask mi reče "too late for window seats"), a onaj graciozo je išao stazom između sedišta, stao baš pored mene i opet se zadubio u ekran sokoćala, i opet ponovio čitav ritual, podigao pogled, kao Hamlet koji se trgao iz sanjarenja, iskrivio usne u nekom plavokrvnom jedu ko zna zbog čega, dohvatio ručku kofera ispred sebe i i bacio pogled preko ramena ,prezrivo-izazivački pogled na smerne ljude koji su ćutali i čekali iza njega... Tek ovih dana mi se čini da prepoznajem onu guzatu zdepastu plavojku koja je bila s njima: ona devojka sa sponzorisanih reklama na Jutjubu, ona što traži donacije povodom jednog rata usred Evrope. Na tom videu ona ima drugi naglasak i na silu plače. To je onaj rat koji je izbio jer su "Amerikanci bili bezobrazni i nisu pazili na rusku tankoćutnost":

Resolving host u lošoj beskonačnosti (6 & 7)

Na pasoškoj kontroli u Beogradu opet Marfijev zakon - baš isped mene nesporazum s nekom majkom i nekoliko dece. Ja odlučim da ne menjam red, jer Marfijev zakon mi u tim slučajevima uvek podari još veći zastoj u drugom redu i to čekanje me je posle mučilo: naime, traka s prtljagom se već kretala kada sam se ja probio do nje, šta ako je neko uzeo kofer dok sam ja čekao na pasoškoj kontroli? Kofera nije bilo. Bio sam ošamućen. Oko ponoći sam došao do šaltera za nestali prtljag. Imao sam utisak da samo mene čekaju. Nekako sam bio siguran da kofera neće ni biti, jer sam u Amsterdamu posmatrao kroz stakleni zid utovar u JAT-ov zakasneli avion, nisam prepoznao koferče ni na jednom od dve rampe za unos prtljaga... Popunio sam obrazac veoma površno, nisam se setio da unesem znak raspoznavanja i imejl-adresu, nisam bio siguran da li sam broj telefiona napisao kako treba, bio sam smlaćen, umoran...

Rekonstrukcija aerodroma je sve izmenila, po mraku nisam uspeo da se snađem. Na izlazu gomila namrgođenih lica, kao ubice i pljačkaši ispred gusarskih brodova --> to su ta umilna srbijanska i beograđanska lica, taj naš duh i emocija, vizantijska duhovnost, nabijem ih na kurac. Taksisti divljaci. Lešinari tranzicije.

Dođem kući, spustim  ruksak, prošetam se od muke da kupim neku klopu, ali sve je zatvoreno.

Polako počinje da me hvata nervoza. Moj kofer vredi kao čitavo čovečanstvo, gladni Etiopljani, Jemenjani, Ukrajinci, opasnost od atomskog rata, lepota u svetu i odraz kolibrija u kapi rose i tolika bolesna deca koja se leče donacijama jer Bajden i njegovi ne daju mediker4ol, jer da Čomski i Sanders i Korbin žele da naprave Venecuelu i Kubu od liberalne demokratije, pa eto vam BoDžo i Hilarica i raspali leš s lopate, neka oni vladaju.

Počnem da šaljem imejlove. Nema ko da odgovori. Na kraju ponudim dvoje dupe, čast, 300 evra (i više), jer obećam da ću da radim za tajne službe (ali zapadne, zbog ergonomije i razmaženosti i sklonosti ka pepsi-koli i američkom filmu) i to na sajtu Arodroma Nikola Hrvat Tesla.

Naravno da su me stavili na listu. U međuvremenu dobijem konačno jedan imejl od aeroporta -->"našli smo jedan crni kofer u Amsterdamu, pogledajte spisak sadržaja". Pogledam, u užasu i strahu i trepetu, šta, otvorili mi koferče, rasporili ga kao prase za Dan Republike, gledam i tresem se, srce preskače, a spisak glasi: 

"komplet novih peškira, bombonjere s belgijskim pralinama, svežanj ključeva i jedni ključevi za kola, lubrifikant, mirisni prezervativi, 3 ručna časovnika, džepni nožić, kesica majoneza." 

Odgovorim ekspresno: "Nije taj sadržaj!", a mislim kako je to sadržaj nekog svodnika iz Los Anđelesa ili San Franciska, iz serija s kraja 1970.ih i početkoa 1980-ih po scenariju Stivena Džeja Kanela, ili nekog bombaša ili gej droce žigola, jedino čokolada liči na mene, ali u mom koferu za divno čudo ne beše čokolade, već zečetina za mačke i poljski beli luk i potpisane knjige Ulfa Petera Halberja, koji me je pronašao u berlinskom hotelu i naterao portira da mi oko ponoći ispod vrata proturi poruku: "Hallberg wants to meet you tomorrow between 13.00-16.00 h!"

U koferu imam prljave čarape i gaće. I nove gaće i čarape. I maske i šampon. I makazice i pinceta. Makazice i pinceta uspomena, talismani, evo nokti mi kao na lešu ekshumiranom radi utvrđivanja da li sam otrovan. Pincetom inače čupam dlake iz ušiju.

Kod prelaska na kabinski prtljag će mi biti problem makazice i šamponi. Nokti rastu brzo i posle 7 dana sam kao Hauard Hjuz. A šampončićima u prosečnim hotelčićima ni glavić na kurcu ne mogu da operem a kamoli da se istuširam.

Odem u sredu na aeroport. Trola do Studentskog trga, pa presečem do Ivan Begove, pa preko Brankove, pa niz stepenice, pripeka, sustigne me imejl Svetozara Vlajkovića." Koferoidni ljudi" je u sabdžektu. Zamišljam sebe s koferom umesto glave, kao u nekom video spotu u kultnoj emisiji "Petkom u 22", a voice over Dunje Blažević ili Miodraga Radovanovića Mrguda zbori u smislu Velikog brata i neke nejasne teskobe koja muči malog umetnika u vrtlogu svetske istorije...

Kontrola je bila prilježna u busu 72, a ja sam se secnuo da li je moja karta iz trole još važila... Neki građevinski genije inženjer je srušio stepenice koj su od Diparčersa vodila do Arajvlsa, pa se sada ide okolo neke zelene mreže koja okružuje rupčagu što će za 2 godine biti najveći ponos svetskih aerodroma. Nema kofera. Ja gledam redom od jednog kraja sale do drugog kraja sale. Osećam da ga neću videti, pa otežem gledanje, da inverzno odgustiram loš kraj potrage, da odgodim to nenalaženje, sve sporije hodam... "Nema, ha?", pita me žena koja me je pustila da uđem. "Nema..." "Dođite opet!"