Post Scriptum za "Bilo jednom u Holivudu"

Teško je oprostiti se od ovog bioskopskog čuda, koje mi je pružilo ugođaj virtuelne stvarnosti, teško je rastati se od jednog od četiri (4) filma koji su mi obeležili XXI vek (u prethodnom postu su taksativno nabrojana ostala tri {3}). Treba mapirati jedan svet, koji se samo pretvara da je istorijska travestija a u stvari je više rediteljeva zbirka anahronizama po njegovom ličnom ćeifu, jedna amerikanska sudbina Amelije Pulen.

Evo još nekih zabeležaka:

– film C.C. and Company koji Šeron Tejt gleda u bioskopu Bruin snimljen je 1970.

– na ranču Džordža Spana ipak ima i drugih muških glavâ osim Klema (on je valjda izbušio gumu na Daltonovom „opakom" {kako kaže Zmija, odnosno Snejk} žutom kadilaku kupe de vil) i Teksa. Naime: vide se neki krotitelji konja, koji se, međutim, uopšte ne mešaju dok Klif But mlati Klema. Dalje, kada se Klif raspituje za Spana i izazove najpre čuđenje a zatim bes kod devojaka, iz obližnje prikolice izađe neki Željko Bebek, koji ima muke da zakopča kaiš na pantalonama. A pre toga, dok se još vodi prijateljski dijalog između Teksa i Klifa, iza leđa ovog drugog se vide dva bradata tipa nalik udvojenom Hariju Džeksonu. Ali, kada je Teks „snimio" Klifa i odjahao, nestali su i Hariji Džeksoni, pa se nijedan od ovih rutavih nije umešao dok Klif je mlatio Klema. Teks je, doduše, bio obavešten o incidentu, pa je podbo konja mamuzama i pohitao, ali je ipak zadocnio – zahvaljujući tome što filmsko vreme nije htelo da, kako bi rekli u Žarkovu, „isprati" realno vreme, to jest poštovalo je pravila žanra a ne svetovnu, fizikalnu logiku.

– na ranču Džordža Spana, na zidu njegove sobe, desno od vrata, vidi se tabla sa četiri ocila, koja liče na ćirilična slova S, znači C. Poređani su, doduše, vodoravno, a ne u dva reda, ali to su ipak srpska ocila, što svedoči o Tarantinovoj ljubavi prema Srbiji i Jugoslaviji (a šta zna Amerikanac o našem grbu itd.). O toj ljubavi svedoče i dva predmeta u šupi na imanju Rika Daltona: na zid te šupe odmah do vrata prislonjen je bacač plamena (po savetu Puškina, Plamenova i Čehova), iznad njega je okačen crveni muvomlat, a iznad stolarskog radnog stola su dve testere, koje neodoljivo podsećaju na – srbosijeke.

–  glagol "to dig" koristi se četiri (4) puta u smislu „(ne) gotiviti“, dvaput to kaže Rendi, glavni kaskader, a dvaput na ranču to kaže hipi-đevojka Cicamaca.


–  u I delu Klif But u svojoj prikolici spravlja makarone sa sirom. Bilo mi je potrebno nekoliko gledanja da ustanovim da je onaj prah boje karija koji on  iz kesice sipa preko makarone – čedar sir u prahu. O tome je pisala kritičarka sajta Vulture  Hanter Haris na ovom linku  i ona se očigledno zaljubiška u Breda.

–  epizoda „Maniksa" koja se tokom spravljanja pomenutih makarona vidi na crno-belom portabl televizoru zove se Death in a Minor Key i iz te epizode na Jutjubu postoji samo ovaj kratki video:

– u prikolici Klifa Buta, veoma kratko, na samo nekoliko sekundi, u sceni u kojoj se smenjuju Klifovo kulinarstvo i gornja epizoda „Maniksa“ – vidi se revolver pored pepeljare. Revolver treba da objasni zašto je Rik Dalton u prethodnoj sceni svog prijatelja nazvao Edijem Marfijem. Taj odlikovani ratni veteran i glumac je po povratku iz rata spavao s napunjenim pištoljem, a jedna od njegovih žena je posvedočila da je uperio oružje u nju.


– Gejl Fišer, Maniksova sekretarica, na prvi i drugi pogled mi je ličila na Širli Besi (devojačko Bejzi).

– neverovatna upornost u detalju: sve ono što su hipi devojke pronašle u kontejneru na početku I dela posle se vidi u kući Džordža Spana na kraju II dela (tost hleb u celofanu, narandžaste šargarepe prebogate beta karotenom...).

– dijalog iz filma (poslušaj na linku!)  C.C. and Company koji Šeron Tejt gleda u bioskopu Bruin ama baš nigde ne može da se nađe na internetu. To je zaista bio frikovski izbor Tarantina i njegova krajnja pedanterija.

– Frančeska Kapuči ima fenomenalan heklani crveni kombinezon kada s Rikom Daltonom sleti na "El Segundo". Da li je ispod bila gola? (Jedan argument govori protiv te teorije...)

– putnik pored Klifa Buta u avionu čita Tajm iz avgusta 1969, a na naslovnoj strani je Džon Vejn povodom filma True Grit (u našim bioskopima i ksnije u Kinoteci prikazivan kao „Čovek zvani hrabrost“).

– u II delu, dok Klif But (posle popravke antene, znači za svoj groš cunja i lunja) vozi Rikov kaadilak (pozajmio ga je bez pitanja?;ne mora ni da pita?; verovatno ovo drugo...) nakratko se vidi bilbord s reklamom za Tanya losion za sunčanje na bazi kokosovog butera; pesma iz te reklame je zarazna. (Varijanta: hm, možda sam tu reklamu spazio u I delu, dok se Klif vraća svojoj kućici-prikolici u svom ofucanom kabrioletu; da bih to proverio, moraću da pogledam film još jedared! Damn! P.S. Pogledao i ustanovio: bilbord s Tanya vidi se u I delu, dok se Klif s koskom vraća svojoj prikolici. "Gotovo!", što bi rekao Avram Izrael.)

– u II delu, dok se Klif vraća da popravi antenu i malo pre nego što po drugi put sretne Cicamacu, na radiju se čuje simpatičan lapsus voditelja dok govori vremensku prognozu: on kaže „no smog", a onda se brže-bolje ispravi „I mean, a lot of smog".

*   *    *   *

U nekoliko navrata sam film gledao i dvaput na dan. Naseo sam pričama na jednom forumu da je u Fontani puna sala, pa sam se, pomalo razočaran polupraznom salom Džejms Din u Takvudu, zaputio tamo, ali kada sam stigao – kao da sam zalutao u grad duhova ili napušteni kaubojski grad. Stepenice koje su vodile na nekadašnju blagajnu bile su (očigledno odavno) zamandaljene a neki klošari koji su  na stepenicama blejali uz pivo su me gledali kao zamlatu dok su me obaveštavali da „blagajna ne radi“ i davali lažne smernice da je nađem. Poslednji put sam bio u Fontani fiskalne 1983! Osećala se atmosfera iz filma „Oslobađanje", ali bio je sunčan dan i mnogo svedoka... Kada sam posle dva kruga oko betonskog poliedra našao tu blagajnu, letargični biletar je samo blenuo u mene i nije mogao da se načudi što hoću da gledam film. U pošti desno od blagajne nekakav "čuvar" je prekidačem otvarao vrata i na prominclu puštao građane da uđu kao da je reč o banci iz nekog heist movie-a i maltretirao nezaštićene lokalne domaćice i snaše. Iživljavao se kao friško zaposleni radnik obezbeđenja, navikao da pokazuje kuburu zadenutu za pojas. Na zidovima fontanskog bunkera su još stajali predizborni plakati od prošlih izbora, sve jedan obožavalac Desanke Maksimović do drugog. Popločane staze i stepenici su se raspadali a iz procepa je rasla travuljina. Pravi vodoskok u središtu „kompleksa" je nekim čudom radio, ali kao da je puk‘o hidrant, i to se vidi na jednoj od fotaka. „Kompleks“ je izgledao kao jedini provincijski trg, kao selendra kojoj preti demografska smrt, samo malo manje ruševno od zemunskog „Pinkija“, koji decenijama izgleda kao raspala bliskoistočna bolnica posle raketiranja..

Autobusom 77 sam se posle avetinjskog gledanja filma u Fontani – već se smrklo, vidi se na forki – vratio do Makedonske ulice, Kondinom popeo do Kosovske, i, u onoj pekari koja milosrdno nudi i knedle sa šljivama, kupio milihbrot i udobno stigao na drugu projekciju (od 22.00) u Takvudu. Zelenu kesu s kolačima posle sam sve vreme držao sam u krilu. Zabeležio sam odjavnu špicu s prethodnog prikazivanja u sali „Džems Din".

Jednom mi se dogodilo da sam jeo nešto slano pre filmova pa sam trknuo do fontane kod Beograđanke da se napijem žedan kao pionir koga vode na doček druga Tita. Bio sam žedan kao lik iz romana Franceta Bevka Crna braća...

Na svakoj drugoj projekciji događalo se da neko izađe (gotovo uvek parovi). Iz reakcija koje načujem neposredno posle filma uglavnom izbijaju ravnodušnost/začuđenost, dosada i nerazumevanje. Ni muzika kao da nikoga nije dotakla. Taman kada se meni konačno dopao neki Tarantinov film, on je druge ostavio ravnodušnim ili ih čak razočarao u reditelja. Kako je to dobro! Čitav Tarantino sada samo za mene.

(Te divne nefotošopirane hipijevske šapice!)

Treba pomenuti i titlove. Oni su veoma dobri. Mislim da su na nivou titlova za „Ameliju Pulen", a taj film je prevela, ako se dobro sećam, doajenka za francuske filmove. Samo jedan manji propust sam uočio: „Tako da nema poente", a bilo bi bolje „Tako da nema svrhe", ali – razumelo se. Ja bih dalje cepidlačio kod prevoda naslova dve serije „Virdžinijanac" (bolje „Čovek iz Virdžinije") i „Pejton plejs" (bolje „Gradić Pejton"). Međutim, kod ovog prvog naslova je jamačno uticao ograničen broj karaktera u titlu, a osim toga prevodilac je verovatno mlađahan, dok je meni s mojih 87+ godina lako da pamtim sve to, ja sam prisustvovao kao delegat i osnivačkom kongresu KPJ u Vukovaru.

A, s obzirom na moju dob kojoj preti grob, ovo je gotovo izvesno i poslednji film koji će me tako snažno dirnuti i naterati da više puta odem u kinematograf. Zapazio sam i jednu simpatičnu egzibiciju u titlovima Bilo jednom u Holivudu, naime, na samom početku Majkl Medsen kaže „ubico na ucenjene glave". Ali u svakom dužem (znači najmanje 2 sata dugom) filmu ima poneki simpatični

„kvrc", sećam se da su dva takva postojala i u Ameliji. Kako god, titlovi zaslužuju ocenu 5-. Preovlađuju dobra rešenja, čak i vrlo uspeli prepevi (npr.„Hej, nisam te zaboravio" od „Hey, I remember you", pa zatim „pijan kao letva", i tako dalje, sad ne mogu da se setim, dok kroatizam "bedak" i retka "skotina" deluju osvežavajuće).

Dok sam sedeo u „Kaфeteriji" kod Fontane čekajući projekciju od 17:30, osećao sam se daleko kao da sam u Somboru čak u Rumuniji. Četiri Romkinje, odevene kao za matursko veče (ali u japankama i papučama) počeše ispred kafića jedna drugu da jašu na krkače. Usnimio sam ih tek kada su završile s tom gimnastikom i stale ispred zebre.

Teško je oprostiti se od ovog filma. On je džinovski pazl. Tarantino je rekao da je godinama pokušavao da napiše roman o ovoj temi, ali mu nije spelo, pa je prešao na scenario, a rad na njemu je po njegovim rečima trajao pet (5) godina. Sada, kada sam siguran da ama baš nijedan kadar i nijedan zvuk u miksu tona nije slučajan, to me i ne čudi. Scenario bi možda i mogao da se napiše za nekoliko dana, ali samo kada bi sve bilo arbitrarno, slučajno odabrano. Ali, mislim da to nije slučaj. Postoji nekoliko paralelizama:

– ono što glumi Rik Dalton // ono što uživo čini Klif But; 

– ono što uživo zbori Trudi Trejsi Riku Daltonu //ono što on njoj, kao lik liku, čini u seriji "Lanser";

– ono što Dalton misli o hipicima // ono što on mora da radi u filmskoj industriji;

– ono što Šeron Tejt radi na filmu // ono što Klif But radi u životu;

– Šeron Tejt // Rik Dalton posmatraju sebe na filmu odnosno te-veu;

– dolazak Romana Polanskog // Rika Daltona s respektivnim friškim suprugama na aerodrom „El Segundo“.

I to nisu jedini paralelizmi.

Dalje, tekstovi pesama su važni i oni komentarišu sekvence tokom kojih se čuju. Treat Her Right na samom početku predskazuje manipulativni odnos producenta Švarsa/Švorca: on najpre zavodi glumca komplimentima, a kada filmska zvezda spusti gard, usadi mu anksioznost, zaigra na sujetu i – zbari ga da pređe na špageti-vesterne. Hungry od Pola Rivira i Rejdersa (tokom kratkog pojavljivanja Čarlsa Mensona) užasno je razotkrivajuća. I tako dalje, svaka pesma ilustruje svoju scenu. Saundtrek je film u Brajevoj azbuci... Znači, džinovska slagalica, i ako se bilo koji delić uzme zasebno – on ne pruža nikakav smisao, deluje štaviše proizvoljno, ali u celini se pokazuje kao jedini moguć. Ovaj film je kao ona kutija s uspomenama iz filma Čudesna sudbina Amelije Pulen – samo je vlasniku potpuno jasan smisao svakog pojedinog predmeta. Delići ove filmske slagalice imogu se rekonstruiati, možda i u nekom doktoratu iz filmologije, ali tek posle višekratnog gledanja i beleženja, kako rekoh u prethodnom postu, kao ono kada je Bubiša Simić beležio note gledajući film „Bal na vodi" danima po nekoliko puta dnevno.   

Teško je oprostiti se od Bilo jednom u Holivudu, ali to se jednom mora učiniti i neka to bude jednom – ne toliko neverovatnom! –,pretpostavkom: ona scena u kojoj je Klif But dopratio Rika Daltona iz restorana Musso&Frank (i kada mnogi gledaoci prvi put odjednom primete maramče iz kaskaderovog levog {valjda; njemu levi nama desni, ha?}) džepa,  e, tada u kadru snimljenom s krana vidimo Klifa kako se pozdravi, mahne i odlazi do svog kaljavog folksvagenovog kabrioleta Karman Gija – pretpostavka, naime, glasi da to nije bio Bred Pit, već – stunt double. Kaskader dubler za kaskadera dublera – on je onako ludo vozio kola u toploj februarskoj losanđeleskoj večeri dok je s radija pičila očaravajuća mjuza, a ne Pit. Sto posto dubler, kad vam kažem: vidimo periku, i guza je kaskaderu malčice zaobljenija, je l' tako?, ne vidimo lice, ili se lice vidi toliko kratko da gledalac ne može da uoči da je to dubler, i to je dvostruka ekspozicija iz muzike preneta na film, to je trostruko maskiranje, koje se graniči s autoreferencijalnošću. (U sceni kada Rik Dalton u „14 pesnica Meklaskija" prži naciste bacačem plamena, očigledno je da kaskaderi nose azbestne maske i kombinezone ispod uniformi.)

Ovo je film bez digitalnih efekata (okej, jedan ima), simbolički možda poslednji „filmski film" kako se nekada snimao (ako se ostvare glasine da će klasične kamere uskoro prestati da se iznajmljuju i da studiji više neće snimati na filmskoj traci, što bi trebalo da bude jedan od razloga što će Tarantino da prestane da režira i da se prorijentiše na pisanje), ovde gledamo glumce kako glume, ovde u dugim kadrovima i krupnim planovima mi vidimo lica, emocije, transformacije, ovde rezovi i efekti ne zaodevaju šupljinu u bleštavo ruho akcije kao u igricama: ako akcije ima, ona je delo kaskadera koji rizikuje život. Čudo se događa u montažnoj sobi i na višekanalnom magnetofonu, a ne na kompjuteru.

* * * *

Ček, ček...! Ono maramče s koskom za Brendi. Pogledao sam film (ipak!) još jednom (i usput svratio kod
„Kodžića" zbog jedne jakne u stilu matorog Toma Džonsa) i tek sada sam uočio da se koska u Klifovom džepu nalazi odmah po izlasku njega i očajnog Rika Daltona sa sastanka s producentom Švarsom/Švorcom. Znači, gotovo je sigurno da su iz kuhinje najstarije holivudske ćevabdžinice počastili kaskadera: „evo za druga Buta kost, da ponese...", ali, pazi sad, to što on čim se vrati u prikolicu kuva čizi makarone sa sirom (dvostruko čizi, znači) može da znači samo to da nije ništa jeo u restoranu! Rik je bio stipsa i dok je on imao poslovnu večeru sa đavoljim producentom Švarcom/Švarsom/Švorcom, njegov batler, bodigard i najbolji frend Klif samo je grickao celer iz bladi merijâ (koliko promila je posle imao?)?! Eto to je taj obezdušeni Zapad... 

Ma da li je moguće da još nije kraj i da ću film pogledati još koji put pre nego što bude upokojen u Kinoteci?