LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM (2022 Serbian movie)

 

r.: Radivoje Andrić; ul.: Klara Hrvanović, Olga Odanović, Snježana Sinovčić, Žarko Laušević, Frano Lasić, Luka Bajto.

*    *    *

Reče mi blagajnica na šalteru Dvorane Kulturnog centra kada sam kupovao kartu: "Uživaćete, stvarno! Povremeno može da izgleda naivno, ali zaista lep film, gledala sam juče, jer nisam radila, tada sam jedino mogla da ga pogledam..." Došao sam na film sve pevušeći Osmijeh "Grupe 220", to jest Drage Mlinareca, ta je pesma od onih što su prešle međurepubličke granice, preživele devedesete (čitaj: ustaško-četničke prijepore) i lepo se osećaju svuda, kao što se Balašević i Miroslav Ilić slušaju u Tkalčićevoj u Zagrebu i kao što se Prljavo kazalište i Film puštaju na beogradskim maturalcima. Ali, ta pesma se začuje tek kada je film dobrano odmakao i primećujem da ljudi koji prave trejlere za naše filmove - pojma nemaju. To je dezinformacija, 

Film je zasnovan na omladinskom romanu Jasminke Petrović (Da li je to ona debeljuca na čijim je reverima vazda nekoliko tona mrvica od žu-žua, ona što mi je potpisala ljubaznu odbijenicu za stipendiju BK 2001? Eh, da sam tada mogao da počnem PhD iz rokoko poezije, gde bi mi sada bio kraj...?)

U romanu se vešto barata nekolikim stvarima. Najpre, odnos baka-unuka je dvostruko osvežavajući, zamenjuje ustaljeni falusocentrični odnos sin-otac ili sin-dida moj, a osim toga buđenju ženske seksualnosti prilazi iz baze (eh da sam onda znao šta traže curetci?!; ali ja sam poslednji put ljetovao u banovini pre AFŽ-a, u vreme Kraljevine kada je hrvatski ujedinitelj ALeksandar Krađorđević podario dalmošima i Slavoncima i Purgerima državu koju je s mašnicom proglasio Tuđman, sada banjam noge u lavoru s ledenom vodom i kockama leda i imam nemirne snove, u kojima mi se javlja Josip Kopinič...); dalje, mešavina drame i tuge s komičnim je uvek dobitna kombinacija u omladinskom filmu/romanu; dalje, pristup "ko nas bre zavadi" je gotovo u potpunosti napušten (ima ga samo u tragovima), pa se priča o dve sestre koje je razdvojio rat 90-ih bez zazora obogaćuje i četvrtvekovnim ogorčenjem i bojkotom, jer - što reče Bora Čorba - "nismo igrali klikere..."; na kraju, pupeća zaljubljenost u "prelaznim godinama" data je tako da baš liči na realnost, premda je ipak ćopićevskog tipa... 

Marija, "baba ubojica" (Ogla Odanović) i unuka Sofija (Klara Hrvanović) idu na Hvar, gde živi babina sestra Luce iliti Nona, i njih dve se nisu videle eto četvrt veka. Ima razloga za to, puna su groblja razloga, jedan je uramljen na crno-beloj fotografiji u kući ozlojeđenog dida Nikole (Žarko Laušević, ubedljivi parkinsonovac i mrgud), tu je i Lasić u ulozi nekadašnjeg zavodnika, a "ko-nas-bre-zavadi" otužno parče scenarija dato je deci, dok razglabaju jezička pitanja, jer dečija usta mogu svašta da kažu pa da to prođe.

Film koristi elemente stripa i animacije da bi "plastično ilustrovao" Sofijinu bujnu maštu, što je uspeo štos a uostalom i jeftin izlaz za naše produkcijske uslove, i to podseća na čehoslovački talas komedija iz 1960-ih (Oldič Lipski, pre svega), što je kod nas imalo jak uticaj sve do 1980-ih, pa je Dušan Vukotić tako početkom te decenije snimio jedan Sf film o invaziji vanzemaljaca s galaksije Arkana (a kao da je Oldrič Lipski režirao 1968. g.). 

Muške uloge su date glumcima koji su morali dobro da se našminkaju da bi dostigli starost tih dedova i prađedova, dok su ženske uloge dodeljene seksepilnim ženama koje su morale dosta da se podmlade da bi se raspomamile u ulogama dobrodržećih nona. Hvala Bogu što u našem filmu još nije zacario holivudski običaj da su glumice posle 33.-će za otpad. I ne treba se čuditi što toliko glumica "u najboljim godinama" ima i po desetak-petnaestak godina mlađe muževe, po pravilu iz sveta filma takođe. (Ili to samo znači da oni imaju male kurčiće?)

Letovanje Srbalja u Hrvatskoj, u ovom slučaju na Hvaru, nije prikazano kao opasna avantura, baka Marija je preplavljena uspomenama, tu su komički efekti njene preterane brige za unuku, što ovoj, naravno, ide na živce, paukovi su u hvarskim kućama veliki kao lički međedi, hvarski gušteri su veliki kao pitoni, komarci letu kao štuke. Zaista, došao sam u iskušenje da pokušam da nađem neki apartmančić na nekom otoku, premda bih se sve vreme plašio da me ne ubiju ustaše. Ali osnova svakog srbijanskog letovanja na hrvatskom primorju jeste nekakvo srodstvo, sve se svodi na krvna zrnca, jebi ga, ili štaviše postoji i dvostruka putovnica. Osim toga, ja sam donekle ovladao purgerskim ("prosim lepo kavicu s mlekecom"), ako se omakne ekavica, svašta može da bude. Srle Dragojle bi verovatno prste oblizivao pri gledanju filma i možda dobio inspiraciju da promeni lokaciju za ovogodišnje letovanje, ali šta ja znam, ako ne otkrijem didu ujaka, nešto u stilu Milanovića, možda prababu ustaškinju, ne bih da rizikujem. 

Film se završio suzama, jer su scenaristički vešto isprepletene već pomenuta tuga i komika s gorkom srpsko-hrvatskom omrazom. Nona Luce ima srčane probleme, i taman kada je Sofija zavoli (jer ona je popustljivija i veselija od "babe ubojice"), Nonu moraju zbog srčanih problema helikopterom hitno da prebace u bolnicu Split. Sofija se seli kod dede Nikole za koga do ovog letovanja nije ni znala. Dida se polako otkravljuje u pravcu predvidljivog hepienda... Nonu uskoro vraćaju helićem u veoma lošem stanju i tada se dešava opet predvidljiva, ali ipak dobitnička scena. Sofija hoće Noni da napravi fritule (zaboravih kako se zovu, liče na danske æbleskiver), jer je upravo pre neki dan naučila od nje kako se prave. Ali Nona je malaksala i ona kaže: "Ma nemoj mi sad lupat, idi na more, pa navečer kupi u pekari i donesi mi..." Sofija tog dana ispuni svoju letnju rezoluciju  -  "da se ozbiljno poljubi" - zatim kupi te fritule, ali kada se uveče vrati, kuća je puna doktora i komšija: pogađate šta se dogodilo. 

Na kraju je publika naišla na zatvorena vrata Dvorane Kulturnog centra. Nismo dugo čekali, blagajnica je došla s ključevima: "Ja zaboravila totalno, 'koja vrata?', jeste li barem uživali u filmu, je l' da da je dobar? Izvinite što ste čekali...!"