ZLATNI DEČKO (2022 Serbian film)

r.:Ognjen Janković; ul.: Denis Murić, Igor Benčina, Petar Strugar, Ljubomir Bulajić, Tihomir Stanić, Jovana Gavrilović, Alisa Radaković, Andrija Kuzmanović. 

Isplanirao sam dupli program drugog dana praznika u Takvudu, bilo je knap, posle „Zlatnog dečka“ imao sam 5 (pet) minuta da se iz Rite Hejvort popnem do Merilin Monro. Kada sam devojci iz bioskopa, koja je posle projekcije ovog filma stajala na stepenicama koje su vodile uzbrdo (do Merilin) i upućivala gledaoce na izlaz, rekao: „Izvinite, znam da je dole izlaz, ali imam ulaznicu i za ’Smrt na Nilu’“, ona se pomerila i ljubazno rekla: „Uživajte!“. Isto kao što mi je rekla ona setna, lepa blagajnica u januaru, kada se ispostavilo da sam bio jedan jedini-jedincijati gledalac filma „Vrisak“... I sada mi je ta ista devojka na blagajni setno saopštila da mesta za „Smrt na Nilu“ nisu numerisana u najvećoj sali, znači slaba poseta, bogu plakati je to gledati, nadam se da prodaja čipsa, sosova i sokića to makar delimično nadoknađuje. Otud mi više ne smeta mljackanje i šuškanje, neka ih, neka radi bioskop, ali, brate, svetlucanje mobilnim telefonom svaki čas istinski smeta. Evo baš na „Zlatnom dečku“, u moj red sa zakašnjenjem sede jedan kalašturski par, valjda momak i devojka navijači FK "Marinkova bara" i više su gledali u ta usrana sokoćala nego u film. (Jedno vreme sam mislio da krajičkom oka vidim svetla ispod vrata sale.) Kada sam nakon filma  hteo da izađem – žureći, da bih stigao na "Smrt na Nilu" – čépi Afroditi je bila potrebna večnost da podigne dupence, koje bi se postidelo i od dupeta Joko Ono. Kad rekoh dupe, jednom sam u Amsterdamu čekao u redu za karte za brod za razgledanje grada kanalom. Ispred mene se zadesio kalašturski-prinsovski par, dama u vrućim hlačicama bez gaČa, ja se slučajno nađoh iza njih, „Prins“ me gleda krvnički i rukom pokriva daminu oskudno odevenu zadnjicu! Pa jebo te bog! Ali, idemo na filmač. 

 *   *   *

Očekivao sam da će ovo biti „Ekipa 2“, i to slabija verzija sudeći po trejleru, očekivao sam, kao što je običaj u našem filmu, niz televizijskih skečeva i povlađivanje predstavama o mafijašima i dizelašima i sve tako nešto. Kad ono, trejler je omanuo: holivudsko. a naše. Žanrovski film, da, sportski film o uzdizanju iz blata uz pomoć, na prvi pogled hitlerovskog, trenera, plus korupcija, zli menadžeri, nesrećna ljubav, droga, seks i turbofolk, da, sve pobrojano, ali - to je žanr, brate. Kad god sam tokom gledanja pomislio „auuu, kliše, brate“, setio bih se da je to žanrovska konvencija, koja meni zvuči kao kliše samo zato što je sve na „ić“ pa na srpskom. U sećanje mi je došla ona čuvena knjiga s kraja 1970-ih, nekog engleskog sociologa, nešto kao „Fuca kao surogat rata“ i u njoj je taj tip analizovao ne samo stvari oko fudbala već i fuzbalere "kao takve" i raskrinkao ih: nisu oni robovi i žrtve, već misle samo na pare i vaspitani su da budu barabe i nefer.

Sećam se jednog mesta iz knjige: „Na primer, kada igrač leži na travi a kolega iz ’suprotnog tabora’ mu pruži ruku da mu kaobajagi pomogne da ustane, istovremeno ga drugom rukom štipa, ovaj što ustaje, naravno, popizdi, pa publici izgleda kao nezahvalna hulja, i eto besnog huka navijača!“; ili: „Fuzbalere vaspitavaju da odugovlače, da se valjaju po terenu, šutiraju loptu van terena pri kraju utakmice da bi uštedeli vreme, ceo 'moralni kodeks' fuzbala usmeren je ka varanju i podvali, a ferplej je neobična pojava i isteruje se silom!“ I tako dalje. Još je krajem 1970-ih u našim novinama rečeno kako fuzbaleri nisu robovi, već da, naprotiv, „žarko žele da se prodaju!“ Oni se nude menadžerima. U to vreme je vladalo socijalističko pravilo o amaterizmu da fudbaler (tada jedini dozvoljeni sportski profesionalac u SFRJ u I lizi i, možda, u dve II savezne lize) ne sme u pečalbu pre 28. godine i odsluženog vojnog roka. To je igračima praktično davalo samo jednu šansu da – reše egzistencijalno pitanje. Reše egzistencijalno pitanje. Žargon iz daleke prošlosti. Tada se znao red. Bokseri otvaraju auto-perionice ili servise, košarkaši neke male biznise tipa eksport-import, vaterpolisti idu u poslovna predstavništva, a ostali sportovi – ping-pong, odbojka, atletika, džudo, rvanje, rukomet, boćanje, mini-golf itd. – svojim su vedetama u vrh glave mogli da daju službu državnog trenera, pištaljku da obese oko vrata i godišnje 2 kompleta trenerki YASSA (Jugoslovenski asortiman sportskih artikala), par večitih plastičnih papuča marke  "Jugoplastika", te dva para patika "Borovo". Bilo je nekih fuzbalera koji su – godinama polažući vanredno – čak diplomirali na nekim faksovima, pravnom ili ekonomskom, i njih su pokazivali kao žene s bradom ili ljude slonove, dovodili su ih u osnovne škole s guslarima i pripadnicima SUNBOR-a da drže predavanje veseloj deci koja se cerekala: „Pušti dete loptu, jedan je Andrić, kak'a umetnost, nego da budete radnici, zanatlije i ekonomisti!“. (Oni bistriji su još 1970-ih ukapirali da su bokseri u odnosu na fudbalere – hegeli šlegeli i vitgenštajni.) 

„Ali, sve se može ako se čovek dobro organizuje“, bilo je i još riplijevskijih slučajeva, po pravilu bez izuzetaka - u mikrosportovima, tako su neki sumanuti fanatici trenirali 3 sporta i studirali 2 fakulteta, na primer, ustane tip u 06.00 i ode da trenira atletiku, u 08.00 ima predavanja na jednom faksu, u 11.00 ode na trening rukometa, u 15.00 ima vežbe na drugom faksu, u 18.00, pak, ide na trening karatea ili džudoa, i onda u 21.00 ide u diskać na Tašu s 3 devojke. Pa sedne u spaček i proputuje pola sveta. A posle doktorat na jednom i magistratura na drugom faksu. Zato se jada Dule Vujošević ovih dana: „Teško mi je da prihvatim da su danas sportisti poslovni ljudi...!“ Ne možeš više da im zavrćeš uši i da ih pedagoški držiš na klupi, jer ti dođe batica u audiju s tamnim staklima i kaže: „Slušaj, ovaj, mis'im, dete mora da igra, jeee, znaš...!“ Da se vratim ja filmu.

Elem, mi smo obavešteni da je glavni lik Denis veliki talenat za fudbal. Najmanje vidimo zelenu travu, ali koga briga za to. Ovo je film oko terena, gde se zapravo bitke dobijaju ili gube, često unapred. Scene na utakmicama su daleko prešišale scene iz „Ekipe“, jer je očigledno da je menadžer filma, pardon, producent, ka'nuo mnogo love, isprsio se, brate, nije se štedelo. Uz malo kompjuterske animacije naprave se čuda. Ili je to Denis stavljen na neki skejtbord ili na invalidska kolica, kao Martin Balzam u „Psihu“, pa provozan i isklackan ispred plavog platna, na koje su projektovani snimci prave utakmice? Mislim da se niko, u inače solidno popunjenoj Riti Hejvort, nije udubljivao u te detalje, osobito ne onaj kalašturski par desno od mene, oni su nešto gledali na svojim usranim sokoćalima. 

Posle informacije o talentovanosti, odmah sledi i uzrok svekolike tenzije na filmu: jeste Denis (Denis Murić) talentovan, ali voli da šmrče a pored „sestre“ – stare devojke iz kraja – šara redom okolo, na žurkama i van njih. Njegov je menadžer Čaki i tu se opet pojavljuje Andrija Kuzmanović, ni frizuru iz „Tome“ nije promenio - da li je to type cast? - mada ovde ne igra papirnatu komičarsku ulogu, već ima i suza i prave glume. 

Veća riba jede manju ribu. Čaki je na nivou međuopštinske lige, ono, Šećeranac, Rvati i Slanci, oronula baraka je svlačionica, odrpani dresovi suše se na kanapu, deca jedu pasulj kod čika trenera, koji ih je spasao sirotinje, Ali, Čaki je kockar i u dugovima je "do guše" (haha), pa ga veće ribe – braća Uskoković i njihov ortak Božović (Strugar. Bulajić odnosno Igor Benčina, respektivno) - stave ga pred izbor: ili sečemo prste satarom na kuhinjskoj dasci, ili nam daj Denisa. I ode Denis u ruke mafije, koja već 'ladno pere novac u građevini, a hoće i u menadžerstvo da umoči. Tu se stvara 100% holivudski odnos između „Makija Božovića“, Benčine meka srca, friško puštenog iz odležane kazne zatvora, očigledno stručnjaka za kik-boks, dakle između njega kao trenera i Denisa, koga treba dovesti u red. Maki je dobio taj težak zadatak u zamenu za deo kolača i mi znamo da će on, po pravilima žanra, to obaviti, a znamo i to da će Denis, taman kada bude na vratima slave, sve da upropasti. Film nije karikirao mafijaše, kao u većini naših uradaka što se radi: gorila donosi kafu svom šefu pa prospe, šef ga psuje i šutira, i sve tako. Ne, Bulajić i Strugar igraju bez šmire braću Uskoković, dva opičena mafijaša, od kojih je jedan malo luđi, psihopata pravi, a drugi, Strugar, fino je porastao u odnosu na „Malog Budu“. Jedva sam ga prepoznao, vidi se da je vežbao, steroidi, brate, surutka, ovsene pahuljice, keto dijeta, poraslo dete. Da li je lik Makija idealizovan? On ima izvesne samurajske elemente, ali da li je to ulepšano u odnosu na našu stvarnost, velim, ne bih znao, ja sam ipak knjiški čovek, ništa teže od olovke, tastature i preteškog monitora IBM (iskilavih se) nisam podigao, i od onog krša od televizora iz šoping centra u okviru stadiona "OFK Beograda"fiskalne 1990, šta ja znam. Ali žanrovski je to savršeno urađeno. 

Veća riba jede manju, velim, pa tako i Uskokoviće pojede – „pravi“ menadžer, Omer Mušović (Tihomir Stanić). Ima nekoliko mikrotvistova u filmu koji lepo bojadišu atmosferu i daju zamajac radnji. Na primer Maki nije ubica kao što su Denisu rekli Uskokovići, već je „samo“ robijao posle saobraćajke u kojoj je neko poginuo jer se nije vezao. Maki je bio u kolima s braćom Uskoković, ali ostao je lojalan, nije cinkario jer – „to se ne radi!“ Time je unet nemir (što se gledaoca tiče) u odnos Makija i braće, i lepo je objašnjena njegova ospesija da uvek veže pojas u automobilu, što je dotle mogao da bude samo njegoa bubica. Dalje, tvist je i to što se ispostavlja da Omer nije nekakva „stara škola“ menadžerisanja (vidi početak teksta o 1970-im!), već jednako tako mafija kao i Uskokovići, u dugovima i nemoralan, samo s licencom, takoreći. Ali i od Omera ima još veća riba - neidentifikovani kurcoglavi grmalj s vehabijskom bradom, koji, pak, pojede Omera za užinu. Mafijaški lanac ishrane seže visoko, visoko, u oblake, kuda je porastao čarobni grašak... 

Film teče bez problema, ali ja bih voleo da su mi one finansijske i pravne teškoće kod građevinskih poslova braće Uskoković bile bolje objašnjene, jedva sam uočio neko “Rešenje“u Sonijevim rukama, a i onaj Omerov pomoćnik (Toni?) banuo je padobranom, nisam pohvatao odakle. Iz kasnije radnje sam mogao da zaključim da je on Omerova desna ruka, on mu daje neki kolt (Magnum?); koji će na kraju da opali), ali kao da tu nešto fali. Ženski likovi su kliše, pardon – žanr: devojka iz kraja, verna ljuba, koja niti sere niti piša, i nafrakana sponzoruša. Onaj tenutak kada Sara nenajavljena dolazi iz Minhena u posetu Denisu, a on je s Dijanom, e to je moglo da bude još malo iskorišćeno. Samo da napomenem da u toj sceni (a i u nizu drugih) Denis nosi papuče, koje klepeću vrlo izražajno i vidi se da su se ubuđosale, To je hiperealistički element kostima u ovom filmu, jer klepetanje ubuđosanih papuča, odjekivanje tog zlokobnog klepeta o betonske zidove siromašnih svlačionica ili o luksuzne pločice bogatijih svlačionica s podnim grejanjem – jeste ono što je obeležilo jugoslovenski i srbijanski sport od 1990-ih naovamo. 

Murić je glumac na koga bi Srđan Dragojevič prste oblizivao, pojava naturščika, s akcentom Cige iz Marinkove bare (niks uzlazni akcenti, brate!). Koliko sam čuo, samo „Sara“ i „Omer“ govore beogradski. Denisova ishrana je inače užas i strava. Kod Sare (Jovana, devojka iz kraja) on klopa hrenovke. Kancerogeni sojlent grin, jebote. A inače ždere pizzu "na vrata" i to – s majonezom! To je kao da mećeš kečap na hot-dog (pitajte prljavog Harija), ili tartar sos na praseće pečenje. Novak Đoković da gleda film, u tim trenucima bi se krstio i levom i desnom. 

Prepoznao sam stadion „OFK Beograda“. Nekada sam odlazio tamo, na Istoku u loži sedeli su subnorci i udbaši i psovali igrače, na basamacima je bio predsednik udruženja bridžista Jugoslavije i prepoznatljivim promuklim baritonom davao uputstva, ta strana stadiona je bila inače namenjena sastancima doušnika među novinarima. Na Zapadu, pak, sedela je uprava i sadašnja garnitura policije i privrede, kao i običan svet. Prepoznao sam jedno mesto desno na tribini Zapadu, gde je marta 1990. sedeo jedan policajac i – spavao. Od umora. Bile su devetomartovske demonstracije, nije bilo policajaca koliko je trebalo, ovaj jádo je valjda bio doveden "iz unutrašnjosti", odradio je dežurstvo na demonstracijama, pa su ga nagradili laća poslićem na utakmici mladih reprezentacija Jugoslavije i Islanda. Sećam se da je islandska himna trajala dugo, dugo, kao stav neke simfonije.(Na Hej Sloveni se nije zviždalo, jer to je OFKA!) Tada su se ljudi prepoznavali po tome koje novine držiš u ruci. Naša Borba je bila okej. Za potrebe filma, ime OFK Beograd je promenjeno u OFK ili BSK Progres. Valjda zbog kopirajta, ali... Moguće i iz četnikuških razloga, samo nisu smeli da metnu „Metalac“! Moguće je i da su ime kluba "OFK Progres" dodali putem CGI ili kompjuterskom animacijom. Tako sam ja radio 1982. kada sam tonskom "super osmicom " napravio film s elementima fantastike, snimio sam sve u Puli i Rovinju, film se zvao ЕЛИПСЕ, i svi natpisi prodavnica u tim gradovima bili su na ćirilici. Učestvovao am na festivalu amaterskog filma u Ljubljani. Otprilike u to vreme se Boris Buzančić, budući gradonačelnik Zagreba, jedio što su mu u jednoj puležanskoj pošti vratili uplatnicu jer nije bila popunjena - ćirilicom. Na šalteru je, naime, radila jedna beogradska studentkinja. Mislim, studirala je u Beogradu, a bila je inače iz Kraljeva. Ona prava utakmica, pak, na kojoj je Denis spasao tim poraza, snimana je na „Radovom“ stadionu. Sećam se, tako, „par“ puta je OFK bio domaćin u poslednjem kolu, njemu nije značilo ništa, a gostima bi pobeda donela opstanak. I tako... 0:1. Posle bio lep ručak u restoranu. Nikola Banićević, Srle, Hadži Kostić, Paja Martinović, direktor PKB-a, Olga... Ono što je Denisu pod tuš došla gola ženska, sasvim je realistično. Sticajem geolokacijskih i katastarskih slučajnosti kao i blagodareći tankim zidovima, saznao sam kako to ide, kako posle važne pobede igračima za nagradu šalju silikonske čepe da se s njima brčkaju u sapunici. Jednom se desilo da su pred važan revanš u evrolizi, posle poraza od 2-0 tamo, da su dakle prodali najboljeg igrača, koji je slavio do 4 ujutro (kao Denis), a tog dana bio revanš. Trener daje izjavu televiziji i poziva navijače, ovce za šišanje, da dođu, jer nije sve izgubljeno. „Jer, brate, setimo se Kvins Park Rendžersa,,,“ Ups, izdadoh se. Ali od tada ne verujem u revanše. Sada mislim i da je ono s Andrijom bilo zbog kladionice... Gledam ja i dalje, ali usredsređujem se na zelenilo trave, zdravo je.