r.:Džundži Sakamoto; ul.: Hiroki Hasegava, Goro Inagaki, Čizuru Ikavaki, Kiohiko Šibukava, Rendži Išibaši, Rairu Sugita.
* * *
Pogledao sam u Kinoteci ovaj film, ja, sucker up za japanski "Krug dvojke" (tokijske priče bez priče) i pikarske filmove koji traju po 3 i više sati (početkom 2000-ih u festovskom programu Kinoteke video sam "par" takvih, dakle 2 komada). Ali ovo nije urbani uradak, već Midwest s japanskim glumcima. I ovi bi likovi mogli 'ladno u Vijetnam, kao u Lovcu na jelene (malo vuče na taj film), samo ipak ne mogu, jer vojska, čiji je pripadnik jedan član narečene glavne trojke, ima u nazivu "samoodbrambena", jer tako se zove japanska armija posle II svetskog rata.
Film pretenduje da je "film bez radnje i priča bez priče", ali ipak govori i previše, što je posledica mentaliteta, naime Latinoamerikanci, istočni Evropljani i Japanci sve moraju na poslužavniku da iznesu gledaocima, za razliku od ćutljivog mitskog amerikanskog junaka (pogledati početak filma "Krvavo prosto" braće Koen!)
Radi se o trojici starih drugara iz mestašca na "japanskom Srednjem zapadu", koji (drugari) su sada na pragu 40. godine. Jedan je lokalni auto-prevoznik i zajebant, drugi je čiraš koji se živ pojede i ćumurdžija koji to ne želi da bude, a treći je friški povratnik iz "samoodbrambene" japanske armije, očigledno istraumiran nečim veoma teškim. Jedina zabava u selendri im je da loču pivčugu. Ćumurdžija ima dominantnu ženu i zlog tasta, a bogami i šonju za sina, po imenu Akira, koga zlostavljaju u školi. Autoprevoznikov otac je dobrodržeći starkelja, koji je pljunuti Bili Kristal (a ponaša se kao Bora Drljača) i služi za komičke oduške. Ostalo likovi su lokalna konobarica, školska banda koja maltretira Akiru, lokalni šverceri đubreta, nekakav smotani direktor velike firme, ribari...
Japanske filmove, rekoh, volim zbog životnog standarda, zbog njihovih frižidera i kuhinja u neboderima, što me tako podseća na svemirske brodove, volim svetla Tokija, automate s čokoladicama, volim flaše za pivo od litar i po, volim što piju vodu uz obroke.
Ovde, a i to rekoh, ne videh to, već sam bio na molekul od našeg crnog talasa.
Film je kraju ispao neodlučna mešavina sapunice, pučke komedije, moralističke bajke i realističkog opisa japanskog života na tom Srednjem zapadu. To što se Akira odbranio od zlostavljača previše je didaktički i bajkovito, smrt ćumurdžije od srčanog udara oseća se kao neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i spasava film od ćorsokaka, i daje osećaj očajničkog ritanja scenariste, ono što saznajemo o traumi vojnika povratnika takođe deluje kao na silu dodat podatak, a dva klimaksa, tako blizu jedan drugog, tako su proizvoljna, nepotrebna. Prvi je klimaks kada čujemo glasovnu poruku, popularni voice-mail friško sahranjenog ćumurdžije, upućenu ženi za koju on misli da je otišla na proslavu mature (a ona otišla da pokuša da proda ćumur), to bi trebalo da bude potresno ali deluje samo kao pecanje uzdaha kod publike, a drugi je klimaks završna scena, u kojoj Akira navlači boskerske rukavice i krene da udara u džak, dok je peć za ćumur zauvek zazidana... Eto, priznajem da bih više voleo pedagoški, optmistički kraj u vidu njegove odluke da nastavi školovanje i posle osnovne škole, što je bila želja njegove majke...
Elemente komedije u film je uneo onaj japanski Bili Kristal, očigledno komičar i interpretator pijanaca iz japanske "Veselo večeri" i onaj skeč s mandarinama, dok se sapunica peni u trenucima kada likovi previše objašnjavaju svoje postupke (ćumurdžija se vajka što se nasmejao kada mu je vojnik pružio ruku, a na sahrani se vojnik vajka što nije ozbiljnije shvatio toplu ćumurdžijinu reč - kao da gledaoci sve to već i sami nisu ukapirali), sapunica se, velim, peni kada se likovi tako previše jadaju i opraštaju jedni drugima. Postoji i jedna scena tuče, koja deluje kao parodija Džekija Čena i filmova o Šaolinu. To je jedna od side kick linija "radnje bez radnje", "učmalog života u palanci", kada autoprevoznik i otac mu, "japanski Bili Kristal", imaju problema sa nekim mufljuzima koji neće da plate to što duguju pa se još kurče i počnu da mlate autoprevoznika i ćaleta. Kao poručeni, tu se provozaju ćumurdžija i istraumirani vojak, ovaj iskoristi svoju džijudžicu veštinu, koreografisanu, rekoh, kao Džeki Čen za sirotinju, ali i tu je ubačen limunadski ton: "Nemoj, nemoj, ubićeš ga!".
Ipak ovo nije tipični japanski film, previše je jak uticaj korejskog festivalskog filma, na isti način na koji je srpski film bio potpao pod uticaj Tarantina i Gaja Ričija.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment