PROLEĆNA PESMA (2021 Serbian movie) i Dva Pedera iz DKC-a II deo

r.: Natalija Avramović; ul.: Mihaela Stamenković, Milan Kolak, Natalija Avramović, Radovan Miljanić, Danica Maksimović, Ivan Đorđević, Đorđe Đoković, kao apparition: Svetozar Cvetković

Dva Pedera iz DKC-a II deo

Još pod dojmom ona dva pomenuta pedera pre filma i gromoglasnog prdeža u muškom toaletu (iz dupeta jednog vremešnog gledaoca) posle filma, ja se dam u čekanje drugog parčeta double feature-a, naime "Prolećne pesme".  Onog majstora kvariše sada nema, a nema ni čike iz ONO i DSZ i RBH zaštite. Ali, pojaviće se oni, to je, bre - žanr...! Zbilja, pojavi se ona muška zviždaljka, onaj Bora Dugić dupeta, onaj Georgi Zamfir čmara u dukserici boje cigle, i - štrecne se kad me vidi. Ja u crnom, sa crnom maskom, mora da mu izgledam kao Crna Kuga ili barem kao Crni Gruja. On ode do gospođe koja cepa karte i meri temperaturu nama androidima (inače je reč o doktorki filozofije i magistru istorije umetnosti, dugogodišnjoj prodavačici u biblioteci u podrumu Kinoteke u Kosovskoj iz 1990-ih) i upita je uspaničenim glasom: "Hej, je l' ono tvoje gore i ormariću?!" Ona odgovori: "One patike su moje, da, a ono drugo je..." ne čuh šta reče, ali očigledno je razjašnjeno poreklo predmeta koji su veoma uplašili čiku s očalama. "E dobro, uf, super, sad znamo, da ne bude posle, ko je to ostavio pa...!?!", odahnuo je čika. Očigledno zadužen za bezbednost, rat u Ukrajini i Treći svetski rat sa sve Paklenom pomorandžom. Početkom 1990-ih, kada je Arkan po nalogu udbe podmetnuo lakši eksploziv u WC partizanskog "Orača" (dok se još nije premestio u "Vltavu") i kada je podmetnuo požar u Teniski klub "Partizan", da bi se kreirala panika iz ko zna kojih razloga, e posle toga dve godine čovek nije mogao normalno da se ispiša, sva vrata na veceima su povađena, nisi smeo kesu s đevrekom da uneseš nigde, piškili smo kao u japanskom koncentracionom logoru u kible, odvikle se žene od tašnica a muškarci od ruksaka, a sve su to kontrolisali staljinisti beli od brašna i prašine, nekakve čičice iz groba ustale i sa značkama i s tetejcima zadenutima za kaiš, i evo još nisu bacili kalup takvih spodoba, Srbija možda i propadne, ali takvih domara hauzmajstora portira doušnika i inih "čuvara" će biti i kada se Sunce ugasi.

 

 A onda se pojavi i hauzmajstor šuster, i ode u taj toalet da "proveri" valjda da li je opravio kako treba: a tamo, trepće fluoroscentna lampa. Ala ga je opravio, svaka mu čast. Fotografije obojice pedera su u postu o filmu "Jagnje".

I onda je došlo vreme i za drugi film.

 

*     *     *

Film je crno-beli, pa u jednom momentu "Petra" objašnjava sinu koja je boja laka za nokte, u stvari objašnjava nama, kao Milka Babović. Pre filma sam pročitao detaljni sinopsis. Glavna likica je reditelj koja sprema film o Desanki Maksimović, sve vreme je progoni leptir kao simbol jelte, a posle svadbe na crnogorskom primorju (ne njene, već drugaričine), ona se "oslobađa krivice". Ne bih ja to skontao da nisam pročitao ovo uputstvo, ali nema veze. Prvo, ko me jebe, a drugo, i bez toga je ovo dobar film, ženski film tipa "Kelti" i "Tereza37", jedan ženski film koji nije baš na silu ženski, već se trudi da ne laže. Rediteljka kaže da je "izmislila novi žanr". To je već Ketrin Breja koristeći glumicu Kerolin Duse uradila početkom 2000-ih. I "Tereza37" koristi najvažniji element vaginalnog filma, dakle - vaginu. Ketrin Breja prikazuje porođaj tako da se vidi da beba izlazi iz zelenkaste tečnosti, i uopšte, gledaocima se u lice bacaju svi ekskrementi ženskog tela (od kojih su neki zajednički s muškim, a neki nisu i kojih se mačo tipovi gade). Pankeri koji su voleli ženske bendove (na primer L7),  čiji su članovi u publiku bacali krvave tampone, na to su se već navikli (a i ne smeta im krvava kara) . 

 

Petra je težak karakter, tokom filma se istresa na ljudima koji to verovatno nisu zaslužili, dok trpi sranja ili neuviđavnost od ljudi od kojih to ona nije zaslužila. Sugeriše nam se da je karaketr nasledila od lude matere (Danica Maksimović), mada može da bude i PMS. Ipak, Petra je dobra majka, pravi drugar svom sinu. 

 

Ne znam zašto se film ne reklamira kao "poslednji film Radovana Miljanića"? Seniori našeg glumišta su podarili parčad svoje harizme ovom filmu. Svetozar Cvetković ima ulogu duha iz sna, nikad neprežaljenog oca ali za potrebe marketinga je najavljen kao "glavna uloga". Otkako je u veoma kratkom roku ostao bez kose i prestao da njome maše kao hevimetalac u predstavi "Trst", počeo je da liči na Valtera Gotela, koji je glumio negativce u filmovima o Bondu. On je ovde apparition u snu, znači dupli duh, "glumi" svojom čistom aparicijom, navodnim beogradskim duhom.

Petra je kao lik inkarnacija književnice Biljane Jovanović (glumica Mihaela Stamenković). Sve glumice glume patismitovski, Tarantino bi prste oblizivao na tolike šapice pa i šapurde, glume atletski, telesno, plućima i dušom, iz sve snage, dok su muške uloge metroseksualne i naglašeno prestilizovane, dok su one malobrojnije - seljačkije i mačistkije uloge - pretežno kursadžijske i tu se vidi onaj običaj rudimentarnog srpskog feministčkog filma od pamtiveka, koji nalikuje sifražetskom plakatu s kraja XIX veka u Velikoj Britaniji, da je muški lik ili nedosegnuta očinska figura, ili, pak, simpa pijanac šonja, a najčešće je baraba koja ne pere noge i ne skida pantalone dok kara.

Film je zamišljen da ima "otvoren kraj".  "Radnja" se vrti oko Petre, kojoj je umro otac, imala je težak razvod, nešto se muva po televizijama (zahvaljujući prospektu kapiram da je rediteljka) i sada želi da sretne "finog i dobrog muškarca", što se publici objašnjava elementom magijskog realizma, naime snovima. Petra u snu vidi svog montažera pre nego što ga je srela. To je efektno ali olako rešeno, malo je trulo. Petrina najbolja drugarica "Ljuba" (Ana Mandić) se udaje, ne znam za koga, možda za onog Labuda Nikačevića (devojačko Hantington) iz Južne Afrike. Svadba se događa u Crnu Goru, na Adi Bojani. Devojačko veče je razuzdano, kad mogu momci, što ne bi mogle i đevojke?

Ovaj film bi uz dodatnih 20-ak minuta trajanja i uz malo domišljeniji zaplet (a možda i rasplet) bio kao "Ajvar", "Kelti" i "Tereza37", i ne znam zašto se Natalija Avramović nije potrudila da to i ostvari i zašto je insistirala na crno-beloj fotografiji. Radnja filma bi trebalo da se odvija 2019, a godina proizvodnje (ili puštanja u distribuciju) je 2021. Pandemija se ne pominje, ali u autobusu koji vozi ekipu u Crnu Goru na svadbu, jedan lik nosi gumene rukavice. To mu sada dođe kao "Roleks" na ruci antičkog vojnika ili starka na nozi srpskog domaćina u "Ivkovoj slavi".

Lik montažera, onog "možda pravog", sanjanog pa nedosanjanog muškarca, napušten je iznenada, i to je šteta, mogao je da doprinese kompletiranju filma. Ne insistiram na hepiendu, već bih samo voleo da vidim da su se on i Petra raskusurali kako dolikuje. Film sve vreme igra na kartu "Iskrenosti", "običnih slika iz života" i "dokumentarnosti" + tamponi zafrlj u muške face + depilacija in vivo kao operacije sleđenih aprtizana posle Igamanskog marša, i ne preigrava u tom pravcu, ništa ja ne zvocam tu, samo što bi sa "zatvorenijim" krajem to bio propisan feature film a ovako je faktički "samo" short feature film sa svim mogućim nebačenim restlovima (1 sat i 12 min.). 

 

Špica na dva jezika po ko zna koji put pokazuje faličnost slovenskog/normanskog genitiva. Lepo reče onomad Bogdan Tirnanić, a povodom historičenelovske špice TV Dnevnika: "Stranci će misliti da se naša zemlja zove SrbijE." Nema, ma nema, saksonski je genitiv keva, a još je bolji onaj engleski štos da se imenica koristi kao pridev. (A šTO niJE u DuHu srpsKOg jeZIKa! - krešte kolmovane tetke: "Nije Sava centar već Centar Savaaaaaaaaaaa!") Srpski film koji drži do sebe ne bi smeo da pravi takve kompromise, već da tera ono naše "direktor filma" (pa neka direktora radne zajednice ili izvršnog sekretara za idejna pitanja CK SK vode na ručak kao režisera), "scenograf", "montaža", kao Francuzi i Rusi što rade, i da se ne sekiraju što neki Holivuđani ili Kalifornijci to možda neće da ukapiraju iz keca.