NIJE LOŠE BITI ČOVEK (2021 Serbian movie)

r.: Dušan Kovačević; ul.: Vojin Ćetković, Branka Katić, Gordan Kičić, 

Hristina Popović, Nenad Jezdić, Mira Banjac, Milan Gutović, Lena Kovačević

*   *   *

 

"Balkanski špijun" je bio Kovačevićev zvezdani trenutak: antistaljinistički komad, odlični glumci JDP-a, okrenutost Zapadu, bio je to komad koji su reformski komunisti (za bolje od reformskih komunista tada nismo znali) rado gledali, još smo se nadali da nas samo molekul deli od Sveta, nas, koji šatro "nismo ni na Istoku ni na Zapadu", bio je to labuđi pjev antemarkovićizma u Srbalja pre Ante Markovića. 

Film "Balkanski špijun" je, uostalom kao i ovaj film - nastao po predstavi "Kumovi - postupio kao FK "Partizan" kada se kvalifikuje za Ligu Šampiona: panično je nabavio velika imena, a oni mučenici koji su zaradili učešće u lizi više nisu valjali, pa je tako Kovačević, u četiri ruke s Božidarom Nikolićem, za "Podstanara" izabrao popularnog Boru Todorovića umesto Stojana Dečermića, a škartirao je i Josifa Tatića. U filmu se propagira gurmanski hedonizam, ono što je samo nekoliko godina kasnije oštro kritikovao Momo Kapor, nakon što je otkrio duhovnost, veru i patriotizam kao senator i vojnik Republike Srpske: "Tek u Hilandaru shvatite koliko je besmisleno da vrhunac života vidite u devizi 'ovde se dobro jede'. Ili, kada su mu (Kaporu) ukrali čizme na ratištu: "Dabogda mu dobro činjele, te čizme, njemu su potrebnije". Likovi iz filmskog "Špijuna" su opušteni zapadnjaci, koji vole da bleje pored bazena, dobro pojedu i pre svega budu opušteni... Na taj način uvek natmurenom Iliji Čvoroviću nisu mogli biti sumnjiviji!   

 

A onda se nešto desilo. Možda prislušni uređaji? Možda slomljeno srce? Tek, Kovačeviću više nije smetalo zaključavanje solitera (pogrešno koristim reč "soliter", upozorio me Jovica Aćin, treba da kažem "višespratnica") u 22.00, komadi su postajali sve sentimentalniji, jednom samo je neki epizodista protrčao scenom i nosio transparent "Solidarnošći" i brže-bolje pobegao, sve više je preovladavalo ono "joooj, svićedumremo, hajde da se zagrlimo", a onda je i to postalo jedva čujno u odnosu na "mi nemamo supstance da izdržimo još jedan rat... mi moramo da obezbedimo hranu za svakog našeg stanovnika, da niko ne bude gladan..."

Ja sam fan predstave "Generalna proba samoubistva", volim bravure B. Brstine, Lečićeva je uloga "nezahvalna", on je tu da mu se useru u život ali ima vrištećih momenata, i gledam je, dakle, redovno (kao i "Ljubavno pismo" npr., ili kao što sam nekoć gledao "Trst", "Igru parova", "Egzibicionistu", "Sviraj to ponovo, Sem"...) i to je poslednja Kovačevićeva potpuno podnošljiva predstava, premda je i ona već doživela spočitavanja (nisu je pozvali na Pozorje!) da je mlaka i da je pisac izgubio "modžo", jedino se Muharem Pervić raspilavio i obilato slinio nad mladom glumicom u ulozi plesačice, onom prvom od nekoliko glumica koje su se otad izređale u toj ulozi (trenutno - Dubravka Kovjanić; gledam i februarsku predstavu). Od "Dr Šustera" pa naovamo, neka zgodna glumica (tada Andrijana Videnović) postala je zaštitni znak njegovih predstava. Tada se stvorio amalgam of nedeljne fuce na male goliće, lepih muza, straha od smrti, očijukanja s okultnim, spiritualističkih seansi u visokoplafonskim stanovima nezaposlenih intelektualaca, čija se deca zlopate u inostranstvu...

Gledao sam "Kumove", koji su u kritici u TV Dnevniku (Krilovićeva ili neka kritičarka vrlo sličnog glasa) doživeli packe da su premekani i sa sladunjavim hepiendom, u međuvremenu je u podeli posvađanog Mikija Manojlovića zamenio Dragan Petrović Pele (čak i na plakatu, ekspresno), predstavu je inače ukrao Radoslav Milenković, Brstina je ponovio 1 ulogu od 4 iz "Generalne probe...", a scenografija je odisala praznim flašama "Balantajna", najvažnijim delom scenografije savremenog srpskog pozorišta. 

"Kumovi" kao komad a još više kao film ne mogu da se odluče između aristokratije duha i kritike našeg društva, jer ako bračni par ima stančugu s balkonom i loče kvalitetan viski a potomak im je na Zapadu, kako da ozbiljno shvatimo kritiku naše privrede (i rasapa mentaliteta) u stilu skečeva Radivoja Lole Đukića u emisiji "Monitor"?! Tu je Kovačević neodlučan, velim, i u komadu i u filmu - kao i naša država Srbija: stalno oscilira između uloge žrtve i Kalimera, s jedne strane, i uloge najveće sile na Balkanu i snagatora koji preti okolo, s druge. Kao i s "Balkanskim špijunom", tako je i s "Kumovima" Kovačević požurio da film nabudži sve filmskom zvezdom do filmske zvezde, a da škartira glumce koji su u pozorištu svim srcem igrali tu pitku, premda razblaženu limunadu. 

Neodlučnost postoji i u prikazu glavnog lika, profesora Milana. On je naslikan i odeven kao srpski tragični pesnik XIX veka, mator je kao sam pisac, a ponaša se kao muško u krizi srednjih godina ili čak tridesetogodišnjak. Nedovoljno propao da bi bio proleter, pa da mu nezadovoljstvo bude opravdano, a tu je i previše stilizovano mesto prebivališta, u nekoj kući koja liči na sanatorijum iz XIX veka ili danijelharmsovski čardak u šumi ko zna kad i ko zna gde. 

To dvuumljenje kod Milana, s jedne strane kukavno očajanje i pokušaj samoubistva, s druge strane velikodušnost romantičarskog pesnika "sa simpatičnim sedinama", s  treće, pak, strane, neka muška zavodljivost na koju pada drusna medicinska sestra (valjda prežitak onog Kovačevićevog perioda koji počinje s "Dr Šusterom" i muzama koje dobijaju ulogice u predstavama, dok se još pičila fuca na male goliće), ne dozvoljava gledaocu da zalegne za film, da se opredeli i navija, jer Milan je papirnata ideja, Milan je samosažaljenje samog Dušana Kovačevića, njegov problem sa smrću i erosom. Dopisane i uočljivo nakalamljene uloge, koje su u komadu ili vešto aristotelovski prepričane ili nisu ni postojale (npr. šaljivi par - stara majka mator sin /Mira Banjac i Milan Gutović/) i uz to televizijski siromašan ugođaj bez statista, očigledno zbog malog budžeta, samo su pojačali tužnjikav utisak TV drame prenete na platno, uprkos devedestomuntnom izdanju. 

 

Ona "poruka", ono što je pokojni (u filmu pokojni, pa u flešbeku) Gordan Kičić u poslednjim scenama našminkan kao mrtvac, e to je Kovačevićeva višedecenijska opsesija još od "Sabirnog centra", i jasna je i iz aviona.

Kraj filma, još sladunjaviji od kraja komada, još jednom potvrđuje da je Kovačević doživeo suštinsku nacionalnu metanoju, da tako kažem, posle bombardovanja 1999. To je pokazao u filmu "Profesionalac", kojim je dragovoljno revidirao i "Špijuna..." i pozorišnog "Profesionalca", izjednačivši uhode i uhođene, da bi poslednjih godina skrenuo u plačni nacionalni ekumenizam, forsiranje lepog ponašanja, ljubav prema pekarama i opsesivno razmišljanje o smrti. 

Tako je ovaj film čak staromodniji od "Vertera" Laze Lazarevića, dok je korišćenje elemenata fantastike više u stilu "Puta na mesec" Žorža Melijesa.