DEATH ON THE NILE (2022 American-British Branagh Poirot)

r.: Kenet Brana; ul.: Kenet Brana, Anet Bening, Tom Bejtman, Rasel Brend, Sofija Okonedo, Gal Gado(t), Armi Hamer, Ali Fazal, Don Frenč, Dženifer Sonders, Ema Maki.

 

*    *    *

Bilo je neizbežno da ovaj film sve vreme upoređujem s verzijom iz 1978. Trejler za taj „Smrt na Nilu“ Džona Gilermina toliko me je oduševio, jedva sam čekao da film pogledam u bioskopu „Šumadija“. Kakve boje, kakva atmosfera. Ona scena u kojoj Dejvid Niven spazi zmiju u toaletu svoje kabine na parobrodu, pa odlupka SOS morzeovom azbukom (iz trejlera!), a Piter Justinov čuje i pritekne u pomoć i štapom ubije zmiju...! Uh! Fenomenalno! Pa onaj komčki odušak s nespretnim arapskim ili indijskim stjuardom „Oh gudi gudi, I hev never sin sač a reptajl in the frst klas kompartment!“, s palatalnim glasovima, pa kada ga Bet Devis ismejava, e, to bi danas bilo smatrano (ili percipirano, kako bi rekli seljaci) rasističkim, pa je izbačeno, kao i Nivenov lik, pukovnik Rajs, uostalom, ali scena sa zmijom je zadržana, samo je premeštena na obalu, zmija je plesala u korpi na muziku iz dipli i odjednom je poludela, ali Poaro ju je drškom štapa ulovio. („Nijedna zmija nije bila ubivena tokom snimanja ovog filma“, ne znam da li je pisalo u odjavnoj špici, a ni da li je to pisalo za njurce i burnice, koje su krokodili popapali, a ima i jedna podvodna scena u kojoj murina jede manju ribu, nesrećnu kamenjarku... Da li je njih bilo nekome u Društvu za zaštitu životinja žao?)

I to nisu jedine izmene, dapače, izmena ima koliko koštica u šipku (Agatin praunuk je sve to odobrio, piše u novinama). Naime, lik doktora, koga je kod Gilermina tumačio Džek Vorden, ovde se zove drugačije i igra ga - Džoni Dep, Ali, zbog kanselovanja su morali da ga ofarbaju u nekog Egipćanina i da potpišu Rasela Branda. (On je honorar primio preko Omladinske zadruge Novi Beograd u Otona Župančiča i posle je keš predao Depu kada je ovaj došao u Beograd da primi srpski orden.) U filmu glume i Dara Džokić, Radmila Živković i Gorica Popović (neki kažu da je to zapravo bila Vesna Čipčić, nejasno je zbog šminke i maske), ali ni one nisu potpisane, već Anet Bening, Dženifer Sonders, odnosno Don Frenč, respektivno. (Razlozi za to su sindikalne prirode: naše glumice nisu mogle da dobiju radnu dozvolu.) Dalje, "Salomon Oterborn" (Anđela Lensberi u prvom filmu), koja je u romanu i kod Gilermina bila pisac, ovde je crnkinja – premda je zadržala ime – i to bluz gitaristkinja i estradna umetnica, njena rođaka Rozali je još crnja i ona je u ljubavi s likom koga uopšte nema u romanu, ali ga je bilo u „Ubistvu u Orijent ekspresu“, naime u ljubavi je s Bukom, „Poaroovim starim drugom“. Bukovu majku igra Dara Džokić, odnosno kreditovana Anet Bening. Uloge Sajmona Dojla, Lin Ridžvej i Džeki de Belfort, pripale su Armiju Hameru, Gal Gadot odnosno Ejmi Maki, respektivno. Vidim da razapinju Gal Gadot na tviteru zbog „loše glume“, ali ne vidim razloga za to. 

Brana je stvorio, sada već  tradiciju, da mu scenarista Majkl Grin dopiše pre-title sequence. U prošlom filmu to je bio najbolji deo filma: ingeniozna kritika političkih mahinacija u multikonfesionalnoj regiji (u stilu „Sirijane"!), koja (scena) je ustanovila Poaroa kao fizički ornog čiču vičnog aikidu i tuči, nasuprot tetkastom Sušeu (devojački Sačet). Brana iz dna duše i iz nepoznatih razloga mrzi Sušea. U ovom je, pak, filmu, Brana odlučio da pokaže poreklo brkova. Zašto se njih dvojica, Brana i Grin to jest, ne dogovore s Agatinim praunukom, da im dadne dozvolu da lepo naprave jedan čovečanski i kršteni pastiš o Poarou (ili serijal), pa da ih bog vidi? Elem, ovde je Poaro pametan vojnik u krvavoj godini 1914. i na osnovu ponašanja burnica genijalno prognozira kretanje vetra, što je važno za trenutak kada treba ispaliti gasne granate. On biva pohvaljen za doprinos ratim uspesima, ali njegov kapetan se saplete o zamku-minu i ode sve u pizdu materinu, a Poaro zadobija gadne ožillje na licu. U bolnici ga neguje verna ljuba, koja ga posavetuje da pusti brkove. Ovim je Brana želeo da poruči kako Poaro nije ni tetka ni devac. Očekujem da u trećem filmu Belgijanac svira bubnjeve u pank bendu i drogira se.

Pre ukrcavanja na brod, ona scena otimanja budućeg muža je rešena drugačije nego u knjizi: Anđele Lensberi, „spisateljice“, kao što rekosmo - nema, već je tu nova, politički korektna do jajnika, Salome Oterborn, crna gitaristkinja, otresita estradna umetnica, koja maltene silom uzme honorar od mućka menadžera pre nastupa u londonskom andergaund džez klubu. (CGI rekreacija Londona iz 1930-ih, kao što su Pariz iz 1900. isprogramirali za ffrancuski ilm „Vidok“.) Poaroa inače dočekaju kao cara zbog rešenog prethodnog slučaja i on sedi sam za stolom kao počasni gost u tom fensi džez klubu, donesu mu najbolje deserte („kojih mora biti paran broj!“), sedi on u klubu što vonja po drozi i lakim ženama, kao da je to bi-bap klub u Nju Orleansu, sedi on i jede kolače, a onda sledi scena sa Sajmonom Dojlom, Lin i Džeki: đuskanje i otimanje muškarca kao u filmu „Smrt joj pristaje“, a Poaro sve milim okom pogleduje, brci mu igraju dok krka kolače, ali kao Mali Radojica ič ne odaje šta misli.

I onda parobrod na Nilu.

Džoni Dep kao doktor Linus (umesto Džeka Vordena s onim smešnim nemačkim naglaskom) zaista je upečatljiv. Brana je pored rasnog elementa (Saloma i njena rođaka) ubacio i LGBT element, naime, van Šajlerova i njena družbenica su – matore lezbe. Odlične uloge Radmile Živković i Gorice Popović. Dara Džokić je glumila slikarku, rekosmo, Bukovu majku i dala je sve od sebe da ponovi ulogu iz „Trsta“, samo je ovde terorisala sina, a ne ćerku. Poaro se pod uticajem droge koju su mu sipali u šampanjac totalno raspilavio i otvorio se ni pred kim drugim do - ubičicom, kao što će se kasnije saznati. (Mi, koji smo iz prethodnog filma znali da je Mia Ferou /devojačko Farou/ ubičica zajedno sa "Sajmonom Dojlom", propatili smo dobar krindž, kada se Poaro zaplakao pred negativkom...)

Poaro ima nekoliko teških isleđivanja, tokom kojih viče i redom preslišava osumnjičene, a svi su sumnjivi jer svako ima razlog da ucmeka Lin Ridžvej ("Kada si bogat, nemaš prijatelje!"), i ta isleđivanja su snimljena sporim, kružnim pokretima kamere, što je Brani već dobro radilo u filmu o razobručenom Frankenštajnu i u „Ponovo mrtav“, To ne može da omane, kontraplanovi su, brate, isfurani a osim toga scenografija se ne vidi.

Vrhunac komike u filmu je dijalog između Salome Oterborn i Poaroa, u kome se ovaj zbunio dok je pričao o gajenju tikvica, ama istinski se zapetljao kao pile u kučine, jer je trzao na Salomu, a ova je baš tada počela da cvika, jer ne voli smotane muškarce.

Kraj filma nagoveštava da ipak može biti romanse između crne gitaristkinje i belgijske tetke, jer on se vraća u taj andergraund klub, koji je sada poluprazan, pločice na podu su sramotno kaljave, čova na ulazu i ne udostoji Poaroa pogledom (valjda ga nije ni prepoznao), detektiv sedi sam za stolom, uskoro će fajront, nema stolnjaka nema kolača, nema gužve, Salome je tužna, karijera joj je očigledno na nizbrdici, ona peva bluz, a kamera se polako kružno kreće i mi vidimo Poaroa s lica: obrijao se, ožiljci su tu. On je spreman da joj ponudi svoje ranjeno srce.