The French Dispatch (2021 American anthology comedy)

 

r.: Ves Anderson; ul.: Bil Mari, Tilda Svinton, Benisio del Toro, Edrijen Brodi, Lea Sedu, Frensis Mekdorman(d), Timoti Šaleme, Lina Kudri, Liv Šrajber, Džefri Rajt...

 *  *  * 

Blaženo neupoznat s rediteljevim opusom, mogu samo da konstatujem da je ovo primer post-postmodernizma i amelijapulenizma, i dolazim u iskušenje da upotrebim reč koju tako mrzim kod nadobudnih kritičara – self-indulgent. Jer ovo je zabava za reditelja o tuđem trošku.

Film sam početkom januara pogledao u tripple feature-u, kao broj 3, posle Kovačevićevog “Nije loše biti čovek” i još jednog, ne sećam se kog filma, pa mi je ulickanost scenografije i larpurlartistička masturbacija hinjenim apsurdom delovala još sumanutije. Nisam odmah napisao “reviews”, pa sada gledam beleške načinjene neposredno nakon izlaska iz Takvuda: 1) golotinja mladih glumica: još jedno podsećanje zašto glumci ne žele da im ćerke budu glumice; one se uglavnom skidaju gole, a posle četrdesete im ostaju uloge baba-đevojaka s cigaršpicevima; 2) “Francuska depeša” je writers’ movie, samozadovoljavanje scenariste za pisaćom mašinom, jedan elefantistički primer amaleijepulenizma, nešto što znači samo autoru scenarija&reditelju, njegovim fanovima glumcima, koji ulažu kolosalan napor u nešto što je blef u teatru apsurda, nešto što drugima ne znači ništa, ovaj film je kao modna revija za visoku klasu: ono što vidite na pisti niko normalan neće da obuče, to je obrtanje para i pokazivanje glamuroznih živih lešina u uskom krugu američko-francuskog “Kruga dvojke”.

Sada se naknadno prisećam da je Bil Marej ovde dao samo svoje ime, on je skoro sve što je imao odglumio u trejleru. U onome što je ostalo od trejlera, bio je pogruženi lektor i korektor meka srca.

Prisečam se i još jedne opaske, da je film začuđujuće lišen bilo čega ovovremenog, pandemijskog,  voukovskog, rasnog, rodnog itd., da je skoro stopostotno beo, osim pisca koga u III delu igra Džefri Rajt. Čudo je kako je ovako nesavremen film, koji se ič ne očituje sproću Političke Korektnosti, uspeo da začara sve one kritičarske zamlate na festivalima.

Elem, film je writers’ film (kao i ”Kiss Kis Bang Bang” scenariste i reditelja Šejna Bleka), zaronjen u mudrovanje nad korektorskim špaltama, u ismevanje svakodnevne nepismenosti običnog pûka, zasnovan na ideji o duhovnoj aristokratiji inače sirotog amerikanskog pisca, koji će se kad-tad obogatiti, kupiti kuću na obali i preći s brlje na skupa francuska vina...  Pisac koga igra Džefri Rajt, usamljeni melanholik što puši jednu cigaretu za drugom, i koji daje intervju beskrvnom Livu Šrajberu, sklon je predugim, taaaaako knjiiiiškim rečenicama, da gledalac mora u glavi da prelistava raskupusane tezauruse, a dve rečenice, efektne ali u suštini ukrasne budističkie fraze, ovlažile su suzama njegov vintage typewriter: 1) ”...slabo se snalazim s mapama, što je slabost gejeva...” i 2) ”...volim dobro da jedem a beskućnik sam, pa kada vidim nameštene stolove s kockastim stolnjacima i plehanim pepeljaram u restoranima i one konobarice u borosanama, osećam se kao da samo mene čekaju i to je moj dom, moji domovi su svuda po tim birtijama...” To su rečenice koje samo profesionalni amerikanski pisac može da napiše, čovek koji je srećan što je postao spisateljski obrtnik, neki ovovremski Skot Ficdžerald ili Tenesi Vilijems, koji se sjebava duvanom i alkoholom u hinjenoj melanholiji...

I u tim proplamsajima spisateljskog obrtništva se film i završava, dok ona fejkovana nostalgija za starim Parizom u I delu, na primer, ostavlja hladnim, ono mudrovanje o marketingu u umetnosti s nekim ”autentičnim” slikarima u zatvoru (bačena uloga frenetičnog Edrijana Brodija, koji se zevzeči da bi udovoljio drugaru reditelju, a uloga mu je apsolutno nevažna u svemiru) ič ne tangira, pojava ugojenog Benisija del Tora (ako je to bio on a ne frontmen jednog našeg glamur rok benda), i nepotrebno svlačenje dve pokazive glumice, sve je to blef za BIFTEK festival, to je post-postmodernistička masturbacija.