Benedetta (2021 French-Dutch movie)

 r.: Pol Verhofen (devojačko Verhoven); ul.: Virdžinija Efira, Lambert Vilson, Šarlota Rempling, Olivije Raburden, Dafne Patakija, Klotilda Kuro 

* * *

Počeću s nekolikim stvarima, koje ću, nadam se, ušnirati do kraja ovog teksta. 

Pre desetak i više godina, u seriji onih emisija tipa „Veliki režiseri“, ili slično, onih emisijica, koje se snimaju o takoreći živim pokojnicima (kao kod nas, kada se dodeljuju „nagrade za životno delo“, to znači da dobitniku nije mnogo ostalo, jer žiri konsultuje konzilijum lekara, koji inače bolesnika laže da lepo izgleda), znači, emisijica o rediteljima za koje niko više ne očekuje da će opet nešto snimati (pa je pored ove dvojice počašćen i Alan Parker, koji je, eto, ubrzo i riknuo), e, u tim emisijama i Ridli i Pol su delovali pomireni s time da su svoje odrežirali. Osobito je Pol bio tužan: „Želeo bih da snimam nešto o savremenim ljudima i tome kako se osećaju“. Da, on je morao da snima i dosta bezveznih SF stvari, premda je i u njima davao sve od sebe, ali, rekoh, u vreme snimanja tih emisijica važilo je nepisano pravilo da reditelj posle 70.-te nema šta da traži na setu. A onda je valjda došlo novo vreme, terapija serumom telećih embriona se vratila u modu, infuzija dečije krvi iz internata u Samervilu, vitamini, selenijum, esktratkt tamnog pirinča, leatril, celer, i evo ima nekoliko svetskih državnika na lopati, a koji ipak drmaju sudbinom čovečanstva, a i ova dva matorca su se raspucala sve u šesnaest. Verhofen je snimio "Tricked" i "Elle", a Skot iha-ha filmova. Fala maserkama, žen-šenju i jozi! 

Verhofen spada u one katolike, koji su morali žestoko da se izbore za svoj ateizam (u tome mu je pomogla, takođe bivša katolkinja, Silvija Kristel.) Bunjuel je isto takav jedan, a on je, Bunjuel, pred smrt, napisao u dnevnik: „A šta ako zatražim da me sa’rane po katolički, da se našalim s ortacima posledni put?!“ A šta ako se on utronjao? Bivši katolici umeju da budu opasni ateisti, ali i opaki propovednici, kao Česterton i Mor... Želim da kažem da je ovaj film i jedan mogući religiozni traktat, koji se može iščitati iz jednog, samo nominalno epizodnog lika, naime „Feličite“, upravnice samostana, u tumačenju Šarlote Rempling. I o tome ću kasnije. 

Čisto filmofilski, i na brzu brzinu, rekao bih da je „Benedeta“ – „Demoni“ Kena Rasela s tarantinovskim šmekom, znači sa srećnim krajem. Reference na „Demone“ frcaju na sve strane, kao i na barok (ples smrti onih cirkuzanata na početku, s prdenjem u baklje), ali pre svega na Raselov film. 

I pre nego što krenem u kritiku filma, još nešto: nema nijedne bezrezervne pohvale među kritičarima u Kanu i po većim časopisima. Ti jadnici, koji su nahvalili Memoriju, u kojoj ama baš ništa nije jasno, ovde zameraju Verhofenu što je režirao jasnu priču u kojoj tek na kraju nije baš sve sažvakao i dao na pladnju, smeta im ta jedna stvar nejasna, njegovo velilčanstvo ambigvitet, a totalnu brljotinu su proglasili za remek-delo. Takođe, kritičari su zinuli na dve čupave pičke i masturbaciju hristolikim dildom, kao da su seljaci koji idu na Biftek i FEST, kao da su jadni Egipćani koji hrle na kairski filmski festival da bi videli Sabinu Geršak, Marinu Nemet, Tanju Bošković i Miru Furlan, tako da u stampedu poubijaju stotine ljudi (još se donosi cveće na grobove ljubitelja filma u Egiptu Anvara el Sadata i Hosnija Mubaraka, koje /ljubitelje/ ubile su Sabina, Mira, Tanja, Marina itd.!), oči su im ispale na gole žene, a ič nisu ukapirali film kao takav. 

I sada, dakle, imamo „Benedetu“. Još je Ken Rasel u „Demonima“ konstatovao da nametnuta seksualna apstinencija dovodi do poremećenosti, i u Raselovom filmu se masturbiralo svećama i sl. A cinični „funkcioneri crkve“ su pumpali klinke i žene sve u šesnaest i posle ih odbacivali kao isceđene limunove. Ovde imamo hommage tome u kabinetu Nuncija (Lambert Vilson), koji je uposlio trudnu „saradnicu“ da mu kuva ručak. Takođe se „ekstraordinarno ispitivanje“, koristi i u „Demonima“ i u „Benedeti“, samo ovde malo lakše i s dozom humora, i, uostalom, s tarantinovskim preokretom da negativac Nuncio nadrlja u (opravdanom, premda slepom) linču gomile. Znači, apstinencija i zakon samostana: „telo je tvoj neprijatelj“, dovode do ludila. To isto naravno da važi i za muške samostane. Muškarcima je mnogo lakše da izigraju ta ograničenja, lako im je kao regrutima da pobegnu iz kasarne na rok koncert (ili pre će biti na Poselo 202), a ima i važniji razlog što film nije sniman s njima: ko bi želeo da gleda ružne, bubuljičave monahe s rutavim dupetima?! Jamačno ne bi ni one muške rodžerbertovske kolmovane tetke, koje su umereno sasekle ovaj film, iako im se digao na polulezbejski seks.

Film je snimljen po istinitom događaju, štaviše po non-fikšn knjizi (scenario je uradio stari Verhofevenov scenarista Birk), kao i „Poslednji dvoboj“, i to mu daje onu danas tako potrebnu težinu, kada sve mora da bude Based On True Story. (Inače bi valjda sledila tužba, šta li?) Benedeta (Virdžinija Efira, rediteljeva muza iz prethodnog filma) stvarno bila „čudotvorka“, imala je vizije, bila je isceliteljka i zaista je njeno selo bilo pošteđeno opšte kuge. Kao i u nekim slučajevima čudesnih isceljenja, veri se mora ostaviti barem placebo efekat kao mogućnost. Verhofen tačno i sarkastično opisuje sve slojeve crkvene hijerarhije, „poslušnog vojnika partije“ u vidu Feličite, upravnice samostana (Ramplingova), relativno bezopasnog cinika Alfonsa Kečija (Raburden), surovog i besramnog „Krcuna crkve“, Nuncija (pomenuti Lambert Vilson). Iz žablje perspektive veri prilaze „obični ljudi“, među njima glavni lik Benedeta, koja je za skupe pare dobila mesto u ovom „cenjenom koledžu za vernice“. Cenjkanje na početku fiflma između Benedetinog oca i Feličite je u svakom bioskopu, izgleda, dovelo do spontanog smeha... Benedeta je primljena kao mala, i već tada je imala magnetizam sposban da čini čuda, ali u vreme kada se film  zahuktao, ona je već zagorela tridesetogodišnjakinja i tu je Verhofen jasno stavio do znanja da je njen „problem“ – seksualna požuda, koja se morala utažiti po svaku cenu. Ona to čini nesvesno, a potiskivanje te seksualne energije izbija u vidu "vizija". Kada u samostan dođe mlađa seljančica Bartolomea (Dafne Patakia, nova Silvija Kristel), očigledno seksualno iskorišćavana od oca kozojeba ali začudo ne previše istraumirana (možda pomaže manjak filozofiranja?!) - Benedet puca, jer dovoljan je samo dodir telesno i seksualno lukave, ali verski naivne i nesvesne Bartolomee, da zagorela tridesetogodišnjakinja pukne. Sve njene vizije su ili psihološki objašnjene potrebom za seksom, ili su fizički, hudinijevski trikovi uz pomoć seče vena, dok se jedino to što joj glas povremeno poprima muške tonove ne može objasniti do kraja. Ne slažem se s idejom da je to parodija ili komedija, a ni rediteljeva aljkavost. Zna on zašto je to uradio! I tu je zapravo kraj Benedete kao uloge, ona je suštinski epizodna uloga, jer se na kraju filma, kada se gole Bartolomea i ona probude u nekoj napuštenoj, srušenoj kući, ispostavlja da je seljančica iskrenija vernica i veći potencijal da zaista poveruje, bez obzira da li On postoji ili ne, dok Benedeta ostaje samo opsednuta seksom, do daljeg... 

Film je snimljen 2019. umontiran je i poslat u festivalski život tek 202, ali ipak ona kuga i ponašanje vlasti i meštana sela deluje toliko povezano s ovom našom pandemijom da je to neverovatno. To se zove preobilnost umetničkog dela, i – bez obzira što film, dakle, nije mogao znati za ovo sranje s kovidom – on je lepo cinično opisao odnos svih vlasti i svih kriznih štabova i ponašanje jadne pučine u uslovima pandemije... Reakcija na Benedetine vizije i tvrdnje da je strgmata ista je kao u „Demonima“, crkveni cinici su "izneverovali" i  to je bio samo poziv crkvenoj krcunovskoj udbi da stvar „ispita“ tako što se monahinjama u pičku turaju razna sredstva za mučenje. Do toga ne bi došlo da Feličita nije bila ljubomorna na gubitak upravnikog mesta. Naime Benedeta je "u stanju vizije" samu sebe predložila za upravnicu i samostan ju je izglasao na demokratskim izborima uz pomoć bugarskih autobusa. To je pomalo ličilo na komediju “Žandarm se ženi“ u kojoj je Krušo (Luj de Fines), greškom zbog pomešanih ispitnih formulara, proglašen najboljim policajcem i preuzeo funkciju šefa stanice. Feličita je prve noći nakon što je, "poštujući odluku svoje partije", napustila svoj kabinet, kroz rupu u zidu videla da se Benedeta i Bartoloma zadovoljavaju ne samo prstima već i hristolikim dildom. 

Feličita se iskrade iz samostana i ode kod Nuncija da tužaka. Ona to radi iz nekoliko razloga. Ne samo zato što želi svoju funkciju nazad, uveren sam u to, već i iz želje da pobedi istina, Ona jeste „poslušni vojnik partije“ i budžet samostana joj je važan koliko i pitanja skolastike, ali ona je ipak vernica. Nije toliki cinik kao Alfons a još manje kao Nuncije. Ona samo želi da potvrdi veru, kojoj prilazi ipak pre svega tehnički i rutinski a manje dušom, kao njene štićenice. Ipak, kada se nađe u kabinetu Nuncija, gde on za radnim stolom krka mas'an gulaš u posno vreme i zaliva ga rujnim vinom, a njegova "sekretarica", sa stomakom do zuba, besramno izvadi dojku, kaže: "Već imam mleka, vidite!", pa štrcne mleko tako da ono poprska Feličitu pravo u lice - ona zažmuri i shvati, ali prekasno: "Ala sam se zajebala! Kud sam ovde došla da tražim istinu?!" Ali kasno, sada je morala da dovrši to što je započela a što će je, videće se ubrzo, stajati glave. Feličita je vrlo komplekan lik i Remplingova je odlična. Da je bolje razmislila, ne bi odlazila kod Nuncija u vreme najvećeg talasa kuge. Nuncije i ona se zajedno vraćaju u selo i isprva neće da ih puste na kapiju, jer Benedeta je naredila da se kapije zatvore zbog kuge. Da, kao danas što nam ne daju da putujem ni sa busterom ni sa testom, ama ni sa čim. Nuncije ipak silom uđe, jer njegov autoritet je jači. Dok su putovali, komično je bilo kako oboleli, ošišani do glave i u ritama očajni, prognani ljudi mole barem za pričest, a Nuncije odbrusi jednom čoveku: „Idi svome parohu!“, a ovaj odgovori: „Pa ja sam paroh, a oteraše me!“ i to je doslovan opis kako svetske države reaguju na pandemiju. Ali Nuncije je srca kamenoga, tačnije sebičnoga, on samo stavi maramicu na usta i kaže kočijašu: „Teraj dalje!“. 

U samostanu se ispostavi da je Feličita – takođe bolesna od kuge. Ona povraća krv. 

Tada dolazi do scene koja traži od gledaoca da je sam odgonetne. U međuvremenu, inkvizitorskim metodima isptiivana, Bartolomea priznaje gde je hristoliki didlo i krunski dokaz je nađen. Na suđenju se Feličiti ne uzme za zlo što to je virila kroz rupu u zidu, premda je profa Alfonso to hteo da uzme u obzir, ali njegov rang nije bio dovoljno visok i Nuncije ga je poklopio. Benedeta pre spaljivanja na lomači želi da porazgovara s Feličitom, a Nuncije, pizda jedna, iako je saznnao da je ona smrtno bolesna od kuge, dozvoljava posetu. (Valjda misli: "Za svaki slučaj neka se zarazi, ako lomača pođe po zlu..." Govno od čoveka!) Benedeta dolazi kod Feličite, ova leži na samrtnoj postelji. Feličita pita: „Šta ima posle smrti, kaži, imala si vizije...?!“ Benedeta joj nešto šapne. Feličita posivi, ako je to ikako moguće kada je već jednom nogom u gobu. „Pa šta da radim?!“, zavapi  Feličita slabim glasom. Benedeta se ponovo nagne i šapne joj još nešto. Ovo drugo šaptanje se otkrije na kraju filma. 

Naime, u sceni lomače, Feličita pristaje da glumi smrt i svedoči protiv Nuncija, dok se Benedete delićima polomljenog krčlaga iseče i (ponovo) hudinijevski odglumi Hristove rane. To dovodi do toga da gomila linčuje Nuncija, ionako već obolelog od kuge a u međuvremenu. Bartolomea oslobodi Bendetu s lomače u poslednjem trenutku. 

A onda, Feličita, koja je za samo nekoliko minuta, iz očaja i gneva (smrtni gresi!), lažno svedočila (premda je rekla istinu!?) i ubila Nuncija poljupcem (premda je ovaj već bio zaražen) i koja je posumnjala u veru – koja je dakle počinila sve najsmrtnije  grehove u roku od 5 minuta - ona svojevoljno ulazi u lomaču, koja još gori! E taj potez, kao i ono prvi šaputanje, čine od filma veličanstvenu teološku, štaviše versku raspravu. Šta je Verhofen hteo da kaže?! 

Da nije poželeo katoličku sahranu?!