r.: Valdimar Jouhanson ul.: Numi Rapas, Hilmir Snejr Gudnason, Bjern Hlinur Haraldson
Dva Pedera Iz DKC-a (pre i za vreme filma) I deo
A lepo ja pošao u bioskop, da kinematografski provedem praznike. Namislio sam da pogledam 4 filma za blagdane, hteo sam tripple feature u Takvudu, s tim da imam samo 8 minuta da iz Rite Hejvort skoknem gore u Merilin Monro, kad, vidi ti: otkrijem da dva filma iz željene četvorke imam na raspolaganju u Dvorani Kulturnog centra. Pa rešim da umetničkiju polovinu filmova pogledam tamo. Sve pevajući sam došao do omiljene dvorane, pola sata ranije, radujući se što ću moći da učinim piški-riški, imaginarnom strancu iz Knez Mihajlove sam hvalio udobnost DKC-a, prostrane toalete, prašnjave plišane fotelje iz rinfuza na kojima se može predahnuti dok posmatraš prigodnu postavku... E, ali ne lezi vraže, u Beogradu su pedera uvek mrtve straže. Uđem ja u toalet, radujući se pražnjenju bešike, kad kroz staklo na vratima ženskog toaleta vidim neku pojavu, koja izgleda kao zlokobni lik iz filma "Invazija otimača ljudskih tela" Filipa Kaufmana. Ja, naravno, skrenem udesno, prema muškom toaletu. Pre nego što dođoh do obećane klonje, zamrači se sve. Na sekundu-dvije. Zaključim da je onaj telokradica neki hauzmajstor i to šusterskog tipa i da se to on meni nabacuje. Mislim, ispiškiriškio bih se ja i u mraku, ako on ne zna gde mu je dupe a gde glava, ja kod mene znadem. I ništa, vidno olakšan, odlučim da ne izlazim na prijatno mlako beogradsko veče, već da se posle hodanja čak sa Zvezdare odmorim na plišanoj fotelji. Uzmem da pročitam City Magazine, u kome su objavili program FEST-a. Kad, vrag ne da nije legao, već đipa kao da igra kolce a u gujci mu ljuta papričica. Pojavi se neki čika s očalama i u dukserici, bučno je zviždukao sve vreme kao da na prkno zviždi, kao da je Bora Dugić na šupku, i upita me on, bez stida i srama: "Vi ste za bioskop?" Ja rekoh: "Da." "Pa mnogo vam je rano!", reče čika. (Imate slike i ovoga čike i onoga hauzmajstora.) "Pa mnogo sam hodao, pa da se odmorim", velim ja. "Jesi kupio ulaznicu?!?!", pita prostački onaj čika. "Jesam!", kažem ja. On ode, zviždućući kao da ima sviralu u dupetu.
Body snatcher hauzmajstor
Čika s očalama u dukserici boje cigle panično se raspituje o bombi.
Hauzmajstor koji mnogo drka u ženskom toaletu.
Nedugo zatim, siđe i jedna bakica, falim te Bože, mislim ja, da ne budem baš 110% upadljiv, nego samo 89% kad je tu i predstavnice neumrle penzionerske populacije. U međuvremenu iz ženskog toaleta se pojavi onaj majstor-kvariša, šuster i hauzmajstor: u ručicama nosi motocangle i šrafciger, izgleda kao propali filmski reditelj s pantalonama do pola dupeta i ćozlukama i mramornom bradom, kao reditelj koji odavno ništa nije snimio, pa mora da cepa karte u opskurnim bioskopima. Avanzovao do hauzmajstora i zašrafljivača bidea i pisoara. Razmenili smo poglede pune prezira i mržnje, on uđe u onu prostoriju na čijim vratima dubi na glavi Bule Goncić, samo što mu levo jaje nije ispanulo. Hauzmajstor se uskoro ponovo pojavi, valjda je prelistao Enciklopediju bidea, fluorocentnih sijalica i klozetskih školjki od Dešana. I ode da glumi električara. Utom se pojaviše još neki gledaoci, kao da su pustili frikove iz cirkusa u provod za praznik, nekakvi invalidi + neki mandrili marsupilamijevskog usmerenja. Puste nas u salu, pošto su nas izmerili senzorima kao u "Blejd raneru". I sednem ja da gledam filmski uradak, kad, gle, neprosredno pred početak filma - čujem raspojasano, razuzdano zviždukanje: to je onaj čika s očalama došao valjda da proveri da li je retortista (to jest, ja), ušao u salu!? I kasnije, tokom filma, kroz ona desna vrata, čuo sam stočno zviždanje tog čobanina na prkno, valjda uposlenika DKC-a, dok se muvao po objektu, ko zna kakvu štetu praveći.
I sad konačno o filmu
* * *
[SPOILER - if you didn't watch the film, don't read because I will very soon reveal that the baby, which the Icelandic couple got, is half a lamb half a man. Which is crazy.]
Kraj je mogao da usledi i posle 25 minuta i to bi onda bila neka epizoda "Zone sumraka" ili "Tales of Unexpected", kao ona epizoda s pčelama, na primer, sa Suzan Džordž.
Film počinje kao sofijakopolinski uradak, gde teksta nema, već priroda, brate, ton, slika, sfumato, atmosfera i slično. Počinje kao reklama za islandski turizam, s naglaskom na težačkom životu ovčara, premda životni standard odudara od našeg seoskog domaćina i izaziva zavist: ovde ima struje, vode, televizije, automobila, traktora, mašina za pranje sudova i veša, ovo je napredno seljaštvo. Već vidim vesti u Blicu kako u redovima ispred islandske ambasade stoje naši nezaposleni doktori nauka, istoričari umetnosti, profesori flaute, anesteziolozi, tehnolozi ishrane i sl. i kako posle govore našim novinarima: "Teško jeste, ali zaradi se dobro, za 3 meseca sam donela kući 4000 evra i sada mogu da ih spiskam u zadimljenim kladionicama!" Ili već vidim vest u Novostima: "Jedan niški profesor univerziteta već 10 godina po 4 meseca provodi na Island čuvajući ovce!"
Ne znam zašto se reditelj odlučio da ne prepusti više prostora islandskoj prirodi, već je koristio studio: na primer, kada su i Rapasova i Gudnason vozili traktor, bilo je očigledno da su traktor metnuli na šine i federe (kao u Hičkokovim filmovima ili filmovima Bilija Vajldera) ispred plavog platna, a da su posle klackali glumce na prazno, pa emitovali Lendskejp. Kada je Rapasova vozila traktor po "magli", puštali su dim iz mašine za dim. Ili, u jednoj sceni Gudnason hoda prirodom, a jasno je da on hoda po beskonačnoj traci ispred plavog platna, na kome se projektuje nepomićna planina, i on hoda a ne pomera se, čovek naprosto hoda u mestu. Kao u spotu "Toking hedsa". Zaista ne znam koja je to fora.
Znači, posle četvrt sata turističkog sofijakopolinskog filma, jedna ovca se porodi a lica bračog para pokazuje zabezeknutost. Mi ne vidimo odmah šta je rođeno, isprva mislimo jagnje kao i obično. Vidimo mi da njih dvoje nešto petljaju, znoje se i prevrću očima, kao u američkim akcionim filmovima kada stručnjak za eksplozive, veoma oznojen, secka neke žice, ali mi nemamo pojma šta te žice znače, ali mnogo je uzbudljivo, čika se mnogo trudi i znoji. Kakogod, tek posle nekog vremena shvatamo da je to neko dete, ali da ima glavu jagnjeta. I mnogo je, bre, veliko. Kamo Centar za socijalni rad, pa da pitaju roditelje zašto ne ide u školu? Kao da je rođeno s 5 godina!
I sad film ne zna šta dalje. U radnju se ubaci muževljev brat, koji trza na šurakinju (ako se to tako zove). Ispostavi se - ali to nije važno za radnju - da je brat bivši roker, pevač, šta li, da je vetropir itd. On nije dobro prihvatio što mu je bratanac - životinja! Uostalom ni majka ovca nije dobro prihvatila što su joj uzeli jagnje! Ona ga želi nazad. Numi Rapas to ne može da podnese pa ustreli ovcu i lepo je sahrani pored kuće.
Brat hoće da se mazi s Rapasovom i ova ga išćera iz kuće, odveze ga do autobuske stanice i pošalje ga kući.
I tada se film završava dosetkom, koja razočarava. Naime neko ubije psa ovčara. Ne znamo ko. Ona otac i sin idu po islandskoj travi, kad - začuje se pucanj. Otac je pogođen u vrat, On krklja. Začuje se još jedan pucanj. Otac padne. Žestoko krvari. I tada se pojavljuje ubica - to je neki krapinski čovek s licem ovna. On baca pušku i uzima dete-jagnje za ruku. Dete nevoljku pušta ruku upucanog oca.
Majka Marija (Numi Rapas) se vraća iz varoši, nalazi praznu kuću. Čuje pucnjeve, istrči napolje i zatekne ustreljenog muža. On joj umre na rukama. Ona uverljivo plače i zatim ustane.
Kraj je jedno tiho - prc.
* * *
Posle filma sam opet otišao na piški-riški. Propali bubrezi, šta li. Onog hauzmajstora nije bilo iza vrata ženskog toaleta. U muški toalet već je ušao neki vremešni čovek, koji je žestoko prdnuo dok se olakšavao.
Numi Rapas je veoma atraktivna, Gudnason kao da je norveški šerif iz serije "Fortitjud", a brat Pjetur je iz upao iz nekog sitkoma.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment