UN AÑO, UNA NOCHE (2022 French-Spanish movie)

 

 r.: Isaki Lakuesta; ul.:Noemi Merlan, Nahuel Perez Biskajart, Kim Gutierez, Enrik Auke.

 VETO NASILNIKA

Film se poduhvatio škakljive teme – masovnog zločina u klubu „Bataklan“ novembra 2015, kada su islamistički teroristi fanatici streljali više od sto ljudi kalašnjikovima za vreme koncerta grupe “Igls of det metal”, ali –iz ugla preživelih. Kako se oni nose s traumama jelte. Film nosi par mladih čija se veza po svemu sudeći raspada zato što različito preživljavaju traumu: Ramon (Nahuel Perez Biskajart) se dezintegriše u napadima panike, daje otkaz u uspešnoj programerskoj firmi i pod raznim izgovorima se zapravo uništava. Selin (Noemi Merlan, koju pamtimo oz Odijarovog filma sa prošlogiodišnjeg FEST-a, Pariz: Ljubavna priča) jeste socijalna radnica u domu za omladinu i ona bira da „živi dalje“. Ramon, koji mnogo liči na Serža Gensbura iz mlađih dana, često ide Selin na živce, a bogami i meni. U jednom trenutku ona mu kaže:

           – Ti si odlučio da svaki dan patiš od traume. I sa 70 godina bićeš istraumiran! Ja neću tako!

Scenario je zasnovan na iskazima preživelih, pa je teško tu sada nešto kritikovati. Mora da je tako bilo, sa sve generalizovanjem, frazama koje se politički korektno očekuju, s iskazima koji deluju edukativno, s "neopreznim" reakcijama onih koji su o tome samo čitali, pa ako neki likovi izgledaju kao da nepotrebno trupkaju u traumi, valja sačekati malo pre nego što prasnemo: „Ama dosta više bre s tim!“

Reditelj se opredelio da napravi montažersku pletenicu (montažer Serhi Dijes) od dve pantljičare, jedna je kako par reaguje na šok (od prve zajednički prospavane noći posle zločina pa nadalje), a druga je rekonstrukcija terorističkog ataka. Posle otprilike godinu dana (filmske radnje), pretenica je ispletena i tada Selin odlučuje da ipak sama ode na jedan koncert, da „overi“ da je izlečena od straha, a posle toga sledi jo jedna burna svađa s Ramonom.

U stvari, leka tu nema ako se sve svali na žrtvu, a svaljuje se. Ovaj film bi trebalo zabraniti. Jer pokazuje kako teroristi postižu cilj, pokazuje mehanizam kojim funkcioniše VETO NASILNIKA. To što se dogodilo u "Bataklanu" nije neka elementarna nepogoda, već smišljena akcija one strane koja se uopšte ne pominje u filmu. Film Cleanskin iz 2012. Hadija Hajaiga mi se javlja kao protivotrov za ovaj uradak. (A napali su film u Gardijanu - jer završava nasilnom smrću jedne žene?!?!) U dobrom delu Evrope je de fakto na snazi Šerijatsko zakonodavstvo, makar i putem ovog veta nasilnika, jer se ljudi plaše da postupaju slobodno. Sada se duh pokušava vratiti u bocu zabranom burki, ali tu nije kraj. Treba svi mi da crtamo karikature i spaljujemo svete knjige, jer ne mogu sve nas ubiti. Ali, uvek će nekoga mrzeti da to učini. Treba se i u Teheranu malo kabadahisati. Umesto toga, muk i veverica. A u međuvremenu su dve ateističke diktature virusom odnosno Trećim svetskim ratom još malo produžile mini suknje i otežale letovanja u Grčkoj. 

  

MON CRIME (2023 French movie)

 

r.: Fransoa Ozon; ul.: Nadija Tereskijevič, Rebeka Marder, Izabel Iper, Deni Bun, Fabris Lukini, Feliks Lefevr, Andre Dispalije

 FEJDO UZEO DA RIMEJKUJE "VAVILON"

Površno sam pročitao najavu, ispale mi oči samo na Ozona i Izabel Iper, i mislio sam da je to teška sudska drama, nešto kao „Violet Nozijer 2.0“, ili beta verzija, kad ono – vodvilj. Ozonu je došlo da se raspilavi i zabavi, ovo je štaviše vodvilj bez ikakve nutritivne vrednosti, po našim pozorištima se igra nešto slično u dve varijante. Tek posle sam pročitao sitnija slova i obevestio se (a gledao bih zbog Ozona ionako), da je to snimljeno po predratnoj francuskoj komediji, koja je štaviše doživela dve američke obrade. Možda je štos u tome da ovo bude na neki način francuski rimejk američkih uradaka, ko bi ga znao? Veliki deo posla spao je na secenografiju i kostim, jer ovo je film epohe na prelazu iz nemog u zvučni film. Zamislite „Vavilon“ a da su scenario dali Žoržu Fejdou da se igra. Stvar je isključivo u zabavi, one natruhe bajagi socijalne kritike a napose kritike „položaja žena u društvu“ su bačene tek onako da se popuni scenario.

Izabel Iper se pojavljuje tek u poslednjoj trećini filma, i to više kao kameo, mogli su je i kompjuterski generisati.

Kempovski rekonstruisan Pariz iz epohe, sa sve kempovski noarovskim titlovima i kičerskom odjavnom špicom u kojoj je „objašnjenjo“ kako su likovi završili, više vuče na to kako amerikanski đokica zamišlja Latine, na primer Bili Vajlder u filmovima „Avanti“ (ali u ovom filmu je Vajlder pokazao dušu u pledirao za ljubav nasuprot uštogljenosti!) i „Slatka Irma“. Blejk Edvards je rimejkom nemačkog mjuzikla u „Viktor, Viktorija“ napravio mnogo ozbiljniji film, i uostalom sva tri pomenuta uratka su filmičnija od ovog Ozonovog masturbiranja što vonja po TV teatru. Smeta što su dve glavne glumice previše slične  – kao da su bliznakinje s perikama koje ih razlikuju – rasplet je zbrzan i previše pozorišan, a najgore od svega je nelogično ponašanje Palmareda...

Dvorana Kulturnog centra je bila gotovo puna, i publika se slatko smejala i na kraju aplaudirala. Niko mi nije zvocao na fotkanju za ovaj blog. Seljaci s prethodne projekcije su bili izuzeci.

FEST 23 UN BEAU MATIN (2022 French-German movie)

 

 r.: Mia Hansen-Leve; ul.: Lea Sedu, Paskal Gregori, Melvil Popu, Nikol Garsija, Kamilj Lebana Martans (dete)

 

BELI LJUBIĆ ZA CRNE DANE

Malo kašnjenje programa, malo preopterećenost – i ja izbojkotovah  FEST onda kada su ga svi odbojkotovali; kao da sam se upisao u četnike decembra 1944, pa u Ljotićevce 11. maja fiskalne 1945. Onda mi došlo da pogledam „Postfestum” u DKC-u, kupim po 1 ulaznicu za sva 3 filma u ustorak, a bolje da nisam. 

Od prošlogodišnjeg Festa sam skužio da Mia Hansen-Leve piše i pravi filmove kao radove za prijemni ispit za akademiju u seriji „Doson Krik“ – mnogo priče oko kič veze u kojoj ženska strana mnogo plače i šeta gola, a muška strana je blentava. Ali Miju gotive filmske zvezde svih gabarita, a obaška su kritičari oduševljeni toplim ljudskim pričama, i evo ovde iz sve snage glumi Lea Sedu. Ona nastavlja tradiciju čednih seks bombi francuskog filma, od Mišel Morgan 1950-ih, pa preko Milene Demonžo (na primer u serijalu o Fantomasu) 1960-ih, pa opet preko Mišel Larok, nešto skorije 1990-2006, a sada štafetnu palicu preuzima Lea Sedu, od 2010 pa nadalje. To je karakteristika francuskog nacionalnog mentaliteta, naime uzdizanje ne samo matere i ujne, već i ljubavnice. Francuz uopšte ne razume naše (ionako licemerno) prenemaganje u stilu „šta joj zviždiš, ona je nečija majka i sestra?!“, jer on zna da i majke i sestre umeju da budu seksi. Tako je bilo i u francusko-belgijskom stripu o pilotima „Miraža“ – Tangi i Laverdir, scenariste Žan-Mišela Šarlijea i prvog crtača Uderca (izlazilo nekada u Stripotekinom mlađem u bucmastijem bratu Gigantu) – majke tih pilota (a koji su po svemu sudeći u srednjim tridesetim godinama) vedrog su duha i obožavateljke džeza i noćnog provoda. Francuske su majke lane tarner, partizanske majke su ljiljane krstić.

Dakle, imamo Leu Sedu. Ona u dobroj veri ne odbija uloge i skida se svuda osim u filmu o Bondu (jer producenti te franšize imaju ugovor s Vatikanom da toga ne sme biti). Njeno golo telo se ravnopravno takmiči s duplo mlađim glumicama (iako gravitacija čeka iza ugla) a ume i da plače po ruskoj akademskoj metodi.

Ovaj film osim opravdane golotinje i žene reditelja ima još jedan začin, jedan od najcenjenijih sastojaka koji garantuje festivalski uspeh – roditelj ili deda oboleo od alchajmera. To je šafran koji se dodaje kutlačama. Taj motiv uspeva i u književnosti. (Setimo se NIN-ove nagrade, poslednjih godina pretvorene u nagradu za žensko pismo + bolnički kartoni. Zanimljivo je da je jedini stratum koji nikako ne može dobiti Ninu – samozatajni heteroseksualni 40-godišnjak, koji pošteno zarađuje platu i ne mari za političku korektnost; svi drugi mogu – samoproklamovani bukovskiji, majke, negovateljice majaka, ludaci, neknjiževnici iz drugih umetnosti, humoristi, ambasadori, galamdžijske feministkinje, marketinški stručnjaci i stručnjakinje iz velikih medijskih kompanija, žvrljatori na redovima vožnje, potrčci iz PEN-a, kafe kuvarice NVO-a i slično.)

Ovde Sandra Kincler (Lea Sedu), udovica u najboljim godinama, radi kao simultani i konsekutivni prevodilac, brižna je majka predpubertetlijke Lin (dete Kamilj Laban Martans), a uz to stiže nekako da neguje sve bolesnijeg oca Žorža (Paskal Gregori), koga je spopalo nešto agresivnije od alchajmera, ne sećam se kako se zove za boljka. Već posle 20 minuta filma čoveku se pogorša stanje toliko da ga moraju smestiti negde. Privatni domovi su skupi, a državni su prepunjeni, obaveštava Sandru njena živahna majka Fransoaz (Nikol Garsija), koja se odavno razvela i preudala, a sada se bavi ekološkim anarhističkim aktivizmom na način koji podseća na naše antivladine šetnje vikendom od 17.-20.00 a onda u diskać. Njeni izveštaji s akcija građanske neposlušnosti (tipa da odšrafe Makronovu sliku iz zgrade Predsedništva a zaboravili su šrafciger) služe kao mali komički odušci.

Otac u izvedbi Paskala Gregorija beskrajno je simpatičan i krotak, sa svime se slaže, ume čak i da bude duhovit i šarmantno samoironičan, i gledaocu jedino može da bude udobno žao tog čoveka. Nije predstavljena ama nijedna ružna strana demencije u njegovom slučaju, dapače, kada ga smeste u dom, svi drugi su načisto izlapeli i opetovano pogrešno ulaze u njegovu sobu i predstavljeni su maltene kao neprijatelji. Amerikanci su nemoć starosti razsentimentalizovali (valjda zato što im je lapot do pojave Ronalda Regana bio usađen u mentalitet). Eh, da su se dosetili da ubace ljigu u film I Never Sang for my Father Gilberta Kejtsa iz 1970. u kome Džin Hekman pokušava da se spase manipulativnog oca (Melvin Daglas). Kada Hekman razgovara sa svojom filmskom sestrom (Estel Parsons) i sav očajan pita: "Pa šta on hoće?", sestra odgovara. "Tvoja muda!" 

Paralelna linija radnje s ovom wannabe potresnom situacijom sa smeštanjem oca „na sigurno“ jeste ljubavna priča koja je onoliko sluzava i raspričana kao što to Mia Hansen-Leve ume da smisli. Sandra „slučajno“ sretne bivšeg dečka, koji je sada nesrećno oženjen. Da, oni se opet smuvaju. Ona se opet zeteleba. A on, bleskast intelektualac, kome je dosadno jer mu je žena na putu, a kao džepni filozof zna – da je život kratak... Kao i u filmu Mač s dve oštrice Kler Deniz i Bergmanovog ostrva ove rediteljke, melodramski dijalozi su neopevana ljiga. Pa dublje istine su izrečene u ljubićima u žutim koricam roto-romana koje se, uz vesterne Luisa Lamura, čitaju na plaži uz mekike.

          – Da li spavaš sa svojom ženom?

          – Da li zaista želiš da slušaš o tome?

          – Znači spavaš!

          – Pa 10 godina sam proveo s njom...!

          – Prestajem da spavam s tobom!

          – Ne mogu tek tako da ostavim sina...!

Tužno je što Mia Hansen-Leve čak i ne pokušava da problematizuje ovog mlakonju koji bi da mu ljubavnica pere čarape, već ga uzima zdravo za gotovo kao nosioca radnje i koji štaviše  ima nešto pametno da ka’ne u diskusiju o ljubavi i smislu života.

Pa ipak, čudo se dogodilo, i dve scene na samom kraju nekako izdižu ovaj film iz gliba. Najpre kada Sandra odlazi iz doma u koji su napokon smestili njenog oca i vidi ga kako dezorijentisan luta hodnicima i doziva svoju saradnicu Lajlu (koja mu više vremena posvećuje od  ćerke): e tada Sandra odluči da se pravi Toša i samo siđe liftom. Dosta joj je njen sopstveni jadni (tako ona misli) život, jer  ju je ljubavnik (ponovo) ostavio. I na samom kraju flma, kada se u prostoriji za dnevni boravak staračkog doma organizuje „resital“: stanari pevaju u horu neku popularnu melodiju. To organizuju volonteri, mladi i orni ljudi, očigledno iskreno angažovani, odeveni u izviđačke zelene odore. Oni iz sve snage animiraju ljudske olupine, koje izgledaju kao matori filmski reditelji s naočarima za sunce, i koji režiraju poslednji film pod budnim nadzorom asistenta režije (koga je postavio oprezni producent za svaki slučaj), dakle izgledaju kao posmrtne maske Džona Forda, Džona Hjustona i Akire Kurosave, i pevaju na rustikalne sentimentalne stihove: „Mladost sam ti nepromišljeno da-laaaaa...!“, i Sandra se zaplače, a bogami i meni je suza ka’nula. Plačem za čika Žoržom, a u stvari plačem za sobom.

Ali taj kraj je značajan jer odražava suštinsku razliku između Zapada (onog dela sveta gde ima tekuće vode i elektrike i gde je crkva odvojena od države i gde žene nose mini suknje i skidaju se gole u varijeteima) i druge strane Gvozdene zavese, gde vlada siromaštvo duha i tela: socijaldemokratsku navadu bacanja para na nemoćne ljude i besmislene stvari. Samo na takvom Zapadu naš seljak na pečalbi može da zaradi penziju, samo na takvom Zapadu se neguju stari i onda kada nisu ni za šta. Koliko puta ste čuli lupetanja o slobodnim i srećnim plemenima koja žive bez televizora, gaća i kancera, jer su tako ubavo povezana s prirodom i znaju smisao života. Ali, da li ste ikada videli nekog matorca na snimcima tog savršenog jedinstva čoveka i prirode?! To je pametno uočio Džulijan Barns u "Istoriji sveta u 10 i po poglavlja". Odgovor je jasan: zato što ih nema, a nema ih zato što su pomlaćeni i pojedeni. Čovek ostari do svoje 39. godine u toj divljini. Samo Zapad može pomaziti umetnike degenerike i kratkovide filozofe i ponegovati svoje starce. Na Istoku toga ima možda u kung-fu manastirima, bilo u Konfučijevo doba, i možda na SAP Kosovu i Metohiji u vreme patrijarhata, i u Tunisu dok je Burgiba bio živ. I u Japanu.

Godinama imam običaj da načinim jednu ili dve fotke usred filma sa svog sedišta za  filmski blog a i inače. Za vreme ovog filma, kada sam već sklapao aparat, promptno se začuo neki kenjatorski glas iz gornjeg dela sale (ja sam bio u III redu) „ugasite mobilniiiii“, kenjkav glas, odvratan. Neverovatno. Mislio sam da znam kako ću poginuti – od nekog kockastoglavog dinaroida, kad ono izgleda da će mi glave doći neka tetka. Posle filma se nije začuo aplauz. To je siguran znak da je publika pretežno bila seljačka. (Na primer, posle narednog filma „Zločin je moj“, Fransoa Ozona, pljesak se čuo. A pljesak u avionu posle sletanja na Surčin, posle projekcije filma u DKC-u i posle pogrešnog stava na koncertima Sida Višouza i korejskog kamernog orkestra na Kolarcu – zaštitni je znak Beograda.) Nekoj je tetki, znači, zasmetala jedna fotka, a šta sve ja trpim, pa ćutim; ritanje u naslon stolica, izuvene šape preko naslona tik do moje glave, veoma užurbane dame koje neće da sednu već razgovaraju mobilnim, pa sednu, pa u toku najavne špice dobiju sms, pa izađu, vrate se 7 minuta posle početka filma i onda proveravaju mobilni da vide neophodni sms i dok one oposle svoje hitne komunikacije, meni film ode u tri lepe, no ja trpim. Ne smeta mi više mljackanje pomfrita i kokica, jer to je izvor prihoda naših pustih sinepleksova, ne smetaju mi laserski mačevi u vidu androida, ritanje me drži budnim u velikom broju slučajeva (a šta je sve Tirke trpeo u „20. oktobru“..., le-leee), ali evo nekome je zasmetalo slikovanje.

 

Kirsten Torup: „Do ludila, do smrti“

 

Nastavljam s najavama naslova u ediciji skandinavskih književnosti Severno svetlo u „Presingu“.

Kirsten Torup je doajenka danske literature, za prethodni roman Prisećanja na ljubav dobila je, kao nedavno Solvaj Bale, Književnu nagradu Nordijskog saveta, a ovaj roman – Do ludila, do smrti, proglašen je za jedan od 5 najboljih knjiga danske književnosti u poslednjih 20 godina.

 

Berlingske Tidende dao je romanu 6 zvezdica  * * * * * *.

Još otkako je upoznala ženu koja je zapravo prava „Harijet Bertram“ a zatim pročitala njene dnevnike, ova se knjiga kuvala u Kirsten Torup. Reč je jednoj – kako istorija pokazuje i kako otkriva nekoliko skandinavskih knjiga u ediciji Severno svetlo – ne tako nesvakidašnjoj pojavi da se Dankinje tokom okupacije za vreme II svetskog rata udaju za nemačke vojnike i oficire, pa i da se neki Danci prijavljuju u nemačku armiju. Ovo je priča o nekadašnjem modelu s modnih posta, a sada danskoj ratnoj udovici, Dankinji Harijet Bertram, čiji je muž Gerhard poginuo kao pilot Luftvafea na Istočnom frontu. A prijavio se „da bi branio Finsku od boljševika“ (koji su veće zlo od nacizma, kako je to on formulisao). Harijet je između ideologije i ljubavi izabrala ljubav i bila je najpre verna ljuba, a posle muževljeve pogibije ostala je verna udovica, koja lepo u Kopenhagenu prima nemačku penziju sa sve udovičkim dodatkom. Njena zemljakinja, Gudrun, i njen nemački muž, pilot Klaus – inače Gerhardov ratni drug – pozivaju Harijet da dođe  njima u Minhen na nekoliko meseci, „da se oporavi od gubitka supruga“. I tako kreće ovaj roman toka svesti, koji se čita u jednom dahu iako ima više od 500 stranica a nema pasuse, već samo poneki uvučeni red. Harijet Bertram impulsivno prihvata poziv, privremeno smešta dva mala sina u dečiji dom, obećava im da će se vratiti od Božića i seda u voz za Nemačku u nedoba, u vreme kada se civilima retko izdaju dozvole za putovanje, To je septembar 1942. Vreme do Harijetinog zakasnelog povratka čitaocu će proteći kao tren, jer iako ima pojedinih vremenskih skokova, doživljaj je kao u Hičkokovom filmu Konopac, kao da je sve ispričano u jednom dahu.

Minhen u jesen 1942 odaje Nemačku koja je već izgubila rat, samo to niko ne sme da prizna, Ratna propaganda radi punom parom, ama svi, od najnižih službenika partijske hijerarhije – Blokvartena (domara) – pa do Vođe, postupaju kao da će „Konačna pobeda“ sutra da nastupi. U jednoj perveznoj varijaciji one Titove izreke: „Živimo kao da će 100 godina biti mir, a sklanjamo se u skloništa kada nas bomabrduju i kupujemo namirnice za markice“ (a pritom koristimo „Vitamin B“ /=veze i protekciju/), tako da Harijet doživljava kulturni i svaki drugi šok: njeni domaćini jedno pričaju („jer i zidovi imaju uši“, pobeda na Istočnom frontu je sve bliža u svakodnevnim izveštajima sa fronta što se po naređenju imaju sluašti na tzv. narodnim radio aparatima), a život je nešto sasvim drugo: nemaština, nestašice, sve veće gomile ranjenika koji s fronta pristižu u mnogobrojne lazarete, dok izgleda da ima više radnih logora od stambenih zgrada. A usred svega toga, odvija se i kulturni život, tako da je Harijet s domaćicom Gurdun i Klausom, koji je došao na odsustvo, bila i na premijeri opere „Kapričo“ Riharda Štrausa u Nacionalnom pozorištu...

Kirsten Torup je dosledno primenjivala kratke rečenice da bi nam predočila Harijetin tok svesti. Nju je književnica poslala u Minhen 1942. kao neku vrstu drona u izviđanje. Harijet je blago rečeno neurotična (a verovatno i nešto jače od toga). Muče je nesanica, depresija i suicidalne misli, i ona je u neprestanom zavaravanju i poricanju, koje njenu savest dovodi do ruba snaga... Naime, ubrzo postaje jasno da od istine vajde nema, da se ona našla u pozorištu u kome zaboravljeni tekst može da znači smrtnu presudu. Tragikomičan je nesklad između Harijetinog često licemernog i sumanutog ponašanja i njenog gotovo megalomanskog mišljenja o sebi. Ona je, na primer, loša majka, ali to uopšte ne shvata...

 

Minhen 1942. je pozornica na kojoj se odvija ples smrti. Retke prilike za zabavu i opuštanje koriste se za opijanje od besvesti i seks s onima koji su na raspolaganju. A sve vreme – zidovi slušaju, pa se umesto normalnih rečenica rafalno ispaljuju floskule. Ponekad samo, pojedinim likovima u romanu od muke spadnu maske, ali to ih skupo košta. Kirsten Torup je pročitala brdo literature i ponekad taj riserč izbija u vidu monologa dugih kao čaršav, kao da se u nekim scenama vidi scenografija od stiropora. Ima i u svoj toj tragici i komičnih scena koje će zasmejati čitaoce. Izgleda da nijedan lik nije ono što se predsatvlja. Kućnih pomoćnica je ukupno bilo 4 (četiri) a sve imaju isto ime – Ljudmila, sve su iz Ukrajine, a imaju oznaku „Ruskinja“. Da se domaćini ne bi mučili. Svašta su doživele te Ljudmile, jedna je silovana i umrla, duga je poslata u koncentracioni logor, jedna je nestala. Mislim da je poslednja možda gestapovski provokator... Centralni deo romana je zabava priređena u čast Klausovog dolaska na odsustvo. Gomila likova, koji će se kasnije pojaviti i na pomenutoj premijeri Štrausove opere, reprezentuju – možda i previše contrived – sve ono šti je autorka pomno istražila. Čitaocima su podastrti hintovi da nisu svi ti likovi ono za što se predstavljaju, što naročito važi za bračni par Šulcovih. Harijet je u dijalozima s domaćinima svih klasa u neprestanoj opasnosti da zglajza. Koliko sam samo puta tokom prevođenja uzviknuo: „Ćuti, bre, uhapsiće te Gestapo!“ Harijet Bertram nije baš psihički najzdravija osoba. Obrazovana za nastavnicu gimnastike, iz porodice u kojoj je otac počinio samoubistvo a majka Šveđanka imala svoje bubice, obeležena „nezdravom garavošću“, otresita i pravodljubiva, ona je čudan svat. Kirsten Torup je, rekoh, podastrla neke tragove, a na čitaocu je da zaključi da li je Harijet Bertram licemerka, skroz ćaknuta, kolaborantkinja iz ljubavi, ili samo jedan zbunjeni vrabac na vetrometini istorije.

Peter H. Fogtdal: „Mango plesač“

 

Za sada poslednji naslov u ediciji „Severno svetlo“ – „Mango plesač“ Petera Fogtdala.

Knjiga je prevedena s engleskog, ali za to postoji nekoliko dobrih razloga: autor je danski original, koji je izašao pre desatak godina, lično preveo na američki engleski. On i inače ima dvojno državljanstvo, još od tinejdžerskih dana živi „na relaciji“ Oregon – Danska. Tako da je bilingvalan, jelte. Na koncu, on sâm kaže da je ovaj njegov prevod samog sebe – bolja i kompaktnija verzija prvobitnog dela. I tako...

Autor se pozabavio (zašto se nije dosađivao, pitao se Dragoslav Andrić u Svaštari) sopstvenim iskustvom, kada je u svojim dvadesetim potražio smisao života u jednom ašramu u najjoginskijoj od indijskih država, Utar Pradešu. Ispostavilo se da je njegov guru – pedofil, prevarant kako duhovni tako i finansijski. „Srećom nisam to toliko ozbiljno shvatao“, kasnije je govorio Peter Fogtdal, „pa sam tu prevaru preživeo bez teških posledica. Zato sam i mogao da o njoj pišem tako lagano, s toliko vedrine“.

Peter Fogtdal je u Indiju stigao tek u trećem talasu guruizma i ašraizma, da tako kažem, krajem 1980-ih, kada se polaznicima „tečajeva“ tražilo da pokažu kredtinu akrticu, kada su ašrami imali naoružane stražare i pre su ličili na logore za vojnu obuku, dakle u vreme kada je potraga za smislom imala sve elemente biznisa, s reklamom, PR-ovima, prodavnicama suvenira i s takmičenjem između raznih gurua i „školâ samospoznaje“. Potpuno drugačije od 1960-ih, kada su Anglosaksonci dolazili za svoj groš, s rančevima i u sandalama...

Da je guru iz knjige lažan, čitalac je već mogao i da očekuje. Roman je imao sve uslove da bude još jedan iz žanra begbedovštine, znači vodopadi cinizma i ispovesti bivšeg marketinškog gurua koji samo hini katarzu. Mogla je ovo da bude još jedna ispovest osobe koja uživa da se razotkriva kao folirant, još jedan hvalospev simpatičnom negativcu kao što se inače snimaju filmovi o gadovima s Vol strita ili se štancuju romani o lažovima iz marketinške branše.

Ali ovo ipak nije takav roman. Fogtdal ne odustaje od toga da pruži šansu duhovnom. Jeste ovaj guru pedofil i jeste korumpiran, ali „ima dokazanih slučajeva izlečenja“. Mogao je roman da bude bujica efektnih ciničnih opaski o industriji prosjačenja u Indiji, o kupovanju smisla kreditnim karticama, ima urnebesnih scena, kao kada se ispred ašrama polaznici izuju, pa jedan posle ne može da pronađe svoje skupe cipele („To su cipele Guči, ljudi!“, viče on očajno), i bio bi i takav dobar, ali Fogtdal je odlučio da ne završi u totalnoj praznini i očaju koji ostaju posle svake begbedovštine. Jer, može se raskrinkati milion lažnih popova, papâ sifilitičara, lažnih gurua, vođâ sekti, protojereja i arhiđakona i lajf koučâ i marketinških gurua, ali – još ostaje onaj drugi kraj, drugi kraj Putinovog stola u onoj karikaturi, ono što je upravo i motivisalo glavninu ljudi da „potraže smisao“, pa i Fogtdalov alter ego: pitanje smrti. Lik iz knjige se na putu u Indiju otisnuo posle smrti majke, koja (smrt)  mu je izmakla ćilimče ispod nogu iako je tada imao uspešnu karijeru u sferi marketinga. Dok sam prevodio ovaj roman, u Kinoteci je išao ciklus filmova Vudija Alena, i potrefilo se da sam pogledao i onaj film u kom Alen pokušava da reši strah od smrti tako što bira najbolju veru. Hare Krišna, katolicizam, i sve tako redom... Znam kako je. Kada sam pročitao šta sve religije, vere, svi ti budizmi i teozofije nude, zaključio sam da tu nema ’leba. Jedino neka zapadnjačka gotička teozofija (kolege Alistera Kroulija) nudi da ćemo posle smrti da se pretvorimo u neke lutke visoke pola metra i u kojima ćemo nastaviti da živimo kao u lutkarskom pozorištu, ostalo je sve samo duševno hologramsko društvo, kod Anglikanaca pop zavarava skrhane ljude oko rake onim sofizmom, a ni „Tibetanska knjiga mrtvih“ ne garantuje reinkarnaciju, već apeluje na građanstvo da se ne rainkarniraju jer 1) koji će im to kurac, bolje nemojte, zatim 2) šta ako se reinkarniraju u magarca, dalje, 3) čak i ako se budu stalno reinkarnirali, pre ili kasnije će im se duša toliko pročistiti, pa više neće biti razloga za daljim reinkarnacijama i, na kraju, 4) smisao je da se ne reinkarniraš, već da postaneš Ništa. Eto, toliko o želji da žurka traje večito.

Fogtdal, međutim, ne odustaje. Jeste njegov guru prevarant, ali nije ni pripovedač naivan. Ima nekoliko mesta u knjizi koja mogu da upućuju na to da je čitava radnja samo deo halucinacije ili deo nekog sna. Sam završetak knjige može simbolizovati smrt ako se setimo grčke mitologije. Takođe, ima pola tuceta obrta koji apsolutno izneveravaju očekivanja. Onaj taksista, Sik, po imenu Hardžit, pa novinarka Šamila, pa misteriozna staramajka koja se predstavlja kao majka gurua Šri Baktija – to su sve likovi čije se namere ne mogu jednoznačno protumačiti. Fogtdal je svom alter egu dodelio parče krivice, ali mu je ostavio i malo duše, isto kao i sa Šri Baktijem, guruom negativcem. U stvari, mi ipak želimo da neki guru bude onaj pravi, i raskrinkavanje lažnih proroka daje samo privremeno uživanje u slasti sujete. Razum nije dovoljan.

Solvaj Bale: „O izračunavanju zapremine", Književna nagrada Nordijskog saveta 2022!

 

Ovo je nekakav iz suve drenovine isceđen esej o romanu koji uskoro izlazi u ediciji Severno svetlo.

Uskoro u ediciji Severno svetlo u „Presingu“ tri nordijske knjige: dve danske i jedna norveška. Kirsten Torup „Do ludila, do smrti“, ratna epopeja iz Minhena 1942, Solvaj Bale „O izračunavanju zapremine“, spekulativna fikcija o jednom osamnaestom novembru koji se večito ponavlja  (ovenčan Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022) i – Norvežanin Terje Holtet Larsen „Dom je tamo gde umreš, kaže gospodin Sonders“, na prvi pogled oda Borhesu i jedna erudicijska etida, pravo „пишувањето на книжвеностот“, da bi poslednje stranice ipak otkrile da je i ovde reč čak ne toliko o autofikciji, koliko o autobiografiji.

A s tih knjiga se neće ni osušiti štamparska boja (koja floskula, ha?!), a već idu nove knjige: Dan Turel: „Slike rodnog Vangedea“, Hans Oto Jorgensen. „Konji osuđeni na smrt“, pa Paul Martin Meler: „Avanture jednog danskog studenta“, Marija Bregendal: „Jedna noć smrti“. I tako sve do leta, kada ja krećem da pišem najbolji roman u istoriji srpske književnosti, A dotle, batlerišem i valetišem, peglam tuđe pertle i kačim tuđe frakove na ofingere.

Ove godine ne idem na FEST, iznervirala me zadocnela najava filmova, onda sam se olenjio, pa me stiglo razočaranje što sam propustio neke fimove u redovnom repertoaru i – eto, svi se odbojkotovali, samo ja radim nešto drugo. Kao da sam posle prelaska u četnike krajem 1944, odabrao ljotićevce u martu 1945. Ali zato ću se više posvetiti književnosti.

Elem, imamo „O izračunavanju zapremine“, septalogiju Solvaj Bale, spekulativnu fikciju o jednom novembarskom danu koji se ponavlja, evo 366 puta na kraju I dela... A nije „Dan mrmota“.

Na početku bih izdvojio dva osećanja za koja verujem da će ih čitalac duboko osetiti: 1) dirljiv vapaj protagonistkinje –  „Moraš da mi pomogneš!“, kaže ona svom vereniku, a zatim 2)  jeza, jer vreme, koje je ispalo iz zgloba, opasan je neprijatelj, kao u filmu „Zabranjena planeta“ Freda Vilkoksa, to je „nepoznata sila“, nevidljiva, nepredvidljiva nemilosrdna, ponekad i cinična.

Tara Selter se bavi nabavkom i prodajom antikvarnih knjiga, pretežno iz barokne umetnosti. S verenikom je osnovala firmu kojoj dobro ide. Onima koji ne čitaju mnogo ili ne čitaju uopšte, teško da nešto može da dosadnije od svakodnevice ovih ljudi. Za sada, strpljivi čitalac se može nadati da će i ta puška na kraju septalogije da opali. Vreme ispada iz zgloba jednog pariskog jutra, kada se umesto očekivanog 19. novembra ponovi 18. novembar i tako nastavi još 366 puta. Kada bi Tara Selter u tom danu ostajala ona ista, sve bi još moglo da krene u nekim šaljivim smerovima, na primer smeru komedije s "porukom o smislu života". Ali, Tara Selter posle nekoliko nedelja – odnosno posle tridesetak osamnaestih novembara koji kumulativno čine nekakve sedmice – otkriva da ona stari, kosa i nokti joj rastu, oseća umor, dok svi ljudi oko nje ostaju isti. Jedan od nekoliko paradoksa premise ovog romana sastoji se u tome da je ljudima koje Tara Selter sreće – taj osamnaesti novembar prvi i jedini, i ne sećaju se svih onih nijanski koje je ona doživela i zapamtila u njegovim ponavljanjima. Na taj način je Tara Selter praktično sama u svetu, kao Pale, jer je od svih ostalih sooba deli nevidljivi zid vremena koje je ispalo iz zgloba. Solvaj Bale čak unosi i elemente  tvrde naučne fantastike, u onoj fazi kada Tara Selter pomoću teleskopa i zvezdanih mapâ pokušava da doaka, na primer Mesecu i kretanju oblaka... Kolebanje njene psihe, od početnog čuđenja, naivnog šaljenja, preko benigne zbunjenosti, pa preko kratkog perioda depresije, pa buđenja lažne nade – spadaju u meku naučnu fantastiku, koja zgusnutim tokom svesti zaobilazi sva ona jeftina rešenja iz nekih epizoda „Zone sumraka“ i Tales of the Dark Side. Tara Selter je ipak prepuštena sama sebi, Čak ni ljubav ne pobeđuje sve, tako da njen verenik Tomas, iako na ’leba da ga mažeš, ipak cvika kada ga ona pozove u pomoć. Ona pre podseća na lik iz Egziperijevog „Malog princa“, onog jedinog žitelja planete, nego na srećnog tipa iz „Dana mrmota“ koji naprosto ne može da umre. Ovo je Pale sam na svetu, ali bez srećnog kraja. Nekada sam sasvim ozbiljno analizirao kako bi to bilo biti Pale. Zaista sâm na planeti. Uopšte ne bi bilo zabavno kao u tim slikovnicama. Jer, ko bi upravljao hidrocentralama, elektranama, ko bi se brinuo da ima struje i tekuće vode, ko bi obrađivao njive, ko bi pekao hleb? Ja ne bih onako sam mogao da uđem u velike zgrade, elektrane,  brodove... Mislim da ni tramvaj ne bih mogao da vozim kao danski Pale, jer ko bi mi otvorio vrata?! Najverovatnije bih morao da razbijem izlog neke prodavnice baštenske opreme, uzmem sekirče i pijuk i ašov, i postanem neki Robinzon na obodu grada, i pitanje bi bilo da li bih preživeo napade divljih pasa, vukova, i koga sve ne... Još jedan slučaj iz SF književnosti se javlja tu, ona Poslednja noć sveta, Reja Bredberija, ali tu je svet nepokretan. Sovjetski nuklearni projektil je zaleđen na nebu, ali i ljudi dole su zaleđeni, tu nema čak ni večite petlje. Znači, mrka kapa. Ovaj roman uopšte ne ide u pravcu takve SF horor priče a kamoli lake komedije, već daje naslutiti prazninu i hladnoću kosmosa, u kome je Tara Selter, kao jedan koordinatni Robinzon, prepuštena svojim manuelnim rešenjima, kao kosmonaut koji u svemirskom brodu čiji su kompjuteru otkazali, mora ručno da izračunava šta treba i sâm da opravlja kvarove. Solvaj Bale tu ubedljivo ide rubom tvrde naučne fantastike i čitalac bi imao šta da zapita prijatelja ili rođaka upućenog u teorijsku fiziku. Osećaj kosmičke jeze ubrzo postaje dominantan čim Tara Selter savlada period potištenosti i baci se u ispitivanje tog osamnaestog novembra. Solvaj Bale je odličan posmatrač pejzaža, tla, meteoroloških uslova. To je bila karakteristika njenih knjiga kojima se i etablirala kao pesnikinja i minimalistička autorka 1990-ih. (Sada se sve te zbirke prozaida  ne smatraju pesničkim knjigama, već kratkom prozom, i – kao u nekoj epizodi „Zone sumraka“ – kao da je neko u međuvremenu prepravio istorije danske književnosti!) Te kratke proze, kao i opisi tla i vremena, vazduha i zvukova iz ovog romana, asociraju na nekoliko autora. Pre svega na „Trologiju o Marlonu“ Kristine Heselhold, pre svega na knjigu „Kuhinja, grobnica i pejzaž“, u kojoj, na primer, zlokobna šiljata senka jednog zabata na pejzažu postaje ravnopravan lik. U prvom svom delu, Solvaj Bale piše o robinzonovskom liku, jedinom preostalom posle kataklizme, koji vaspostavlja svet ispočetka. Tara Selter u ovom romanu isprobava sve što može da bi otkrila mehaniku vremena. Njena teza je da će, ako otkrije razliku u tom dugom nizu 18. novembara, uspeti da ponovo uskoči u voz vremena koje ide unapred. 

Pored Kristine Heselhold, kao srodni pisci javljaju se Norvežann Tur Ulven i srpski pisac Vladan Radovanović. Roman Tura Ulvena Zagrobni darovi izašao je pre desetak godina u izdanju „Albatros plusa“, a nedavno je časopis Bdenje objavio jednu njegovu pripovetku istog žanra, naime geološkog, predmetnog žanra. Ulven opisuje pejzaž i predmete tako da čitalac stiče utisak da to neki vanzemaljci osmatraju i beleže iz svog svemirskog broda. Kada Ulven opisuje ram neke slike, njegovu rasklimatanost, iskošeni položaj slike, odsjaj svetlosti na staklu, pozadinu slike, položaj prekidača za svetlo u odnosu na iskošenu sliku, čitalac kao da gleda kroz lupu ili mikroskop. Dalje, roman „Pustolina“ Vladana Radovanovića, pokušao je da bude roman bez ljudi, roman čiji su likovi trava, šljunak, tlo, pejzaž pre (ili posle) ljudi. Terens Malik je u filmu Voyage of Time pokušao da doslovno uvede gledaoca u trajanje bez svedoka, da mu pokaže „ličnim primerom“ kako je Zemlja trajala milionima godina pre čoveka, te je onda sva pisana istorija sa sve „Filmskim novostima“ samo beznačajna vremenska čestica u nekom širem kontekstu. Eto, te naslove prizivam u pomoć sada, kada tek što sam završio pretposlednje redigovanje prevoda, pa sledi još korektura i da se autorka oporavi od kovida da bi mogla da mi odgovori na dva-tri važna pitanja. 

 

Ali, mogao bi neko da upita, neka tetka duha i tela, na primer: „Da li je spekulativna fikcija nešto bitno u današnjoj svetskoj situaciji?“ Ko bi mogao da se oseti dirnut – a o jezi da i ne govorimo – u ovaj nevakat, u ovo vreme pandemije, pa rata u Ukrajini, u vreme pretnji nuklearnim oružjem, u vreme pretnji Turske da će da okupira grčka ostrva, u vreme zemljotresa, a evo i u vreme vanzemaljaca, a čujte, sad se i kovid povampiruje, inflacija je tu, zapustili smo tretiranje globalnog otopljavanja kao važnog problema, dajte nam, ljudi, autofikciju based on a true story, kakav, bre, dan koji se večito ponavlja? U redu, zaista je za uživanje (ili, preciznije, za horor plašenje) u ovom romanu neophodno da je čitalac preživeo kovid, da ima para da plaća infostan i da kupi hleb i jogurt, da je pošteno sahranio i ožalio matorane pomrle od kovida, da je kupio zalihe tableta joda i konzervi koje dugo mogu da stoje i da je već regulisao kod gazdarice letovanje u Grčkoj i da je savladao veštine susreta s intergalaktičkim civilizacijama – sve je to, dakle, neophodno, pa tek onda može jeza zbog Tare Selter kojoj se ponavlja 18. novembar. Ali, koliko vidim, i dalje se prodaju stomak eliminator, kordiofit kapi, pilule za potenciju i aranžmani za Pataju, tako da verujem da ipak postoji dovoljno veliko čitalačko telo za ovaj privlačan roman, uostalom nagrađen Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022.

Posle godinu dana...

 

Dve ateističke diktature su u psolednje 3 godine sjebale ceo (=normalan) svet, jedna virusom, druga III svetskim ratom. Prethodno je treća – i islamska – diktatura sjebala komfor (normalnom) svetu i praktično uvela paralelno – šerijatsko – zakonodavstvo još od bacanja fatve na Ruždija. Liberalni, normalni svet, onaj koji je ojadio Indijance, Afriku i Crnce, onaj gde ima tekuće vode, struja se uključuje prekidačem, a žene još hodaju u mini suknjama i snimaju se filmovi i pazi se na tzv. modu, onaj svet gde naši seljaci idu da zarade penzije, e taj svet se brine da li će heteroseksualna plavojka da prevodi knjigu gej crnkinje i da li u bajkama treba da postoje debeljuce ili kepeci. Za to vreme im sovjetski spavači dolaze na najvažnije političke funkcije. Srbija se opet opredelila ispravno, njenih 8 Đurđevih stupova su Iran, Turčija, Kina, Rusija, Crvena Zvezda, SANU, Politika i navijači.