r.: Martin Makdona; ul.: Frensis Mekdormand, Sem Rokvel, Vudi Harelson, Željko Ivanek, Džon Hoks, Ebi Horniš, Pter Dinklidž
U VRELINI NOĆI 3.0
Konačno sam pogledao ovaj film, koji posle pandemije izgleda kao predratni film, a uostalom i jeste predratni, duplo predratni…
Neko je zlobno primetio da je ovo lovac na festivalske (i druge) nagrade, i šta sad – saglasan sam. Autor je Britanac kome su srcu dragi apsurd i crni (ingliš, ajriš) crni humor, za temu je uzeo nešto što za šta bi se amerikanski liberal popeo na brdo i poginuo (pun intended) i može se reći da je film koji boluje od pogrešne dijagnoze (američkod društva), pogrešnog leka i pogrešnog doktora.
Kritike su polarizovane ali se u jednom, makar prećutno, slažu: [sažimam] ...ovaj film je prestilizovan, ima premnogo slučajnosti i on ne prikazuje tačno rasno stanje u Americi.
Ne snalazim se najbolje u kakofoniji voukizma, hilibilizma, altrajtizma itd., pa eto priznajem da nisam 100% siguran da li misle:
(1) prikazuje stanje bolje nego što jeste, ulepšava kao liberalna fantazija
ili
(2) kleveće našu otadžbinu Ameriku, nije baš tako crno.
Nije čudo što su tetke nahvalile uradak na pasja kola (Brajan Taleriko s Ebertovog sajta i Piter Bredšou u Gardijanu) a da su ostali, što desnije smešteni politički to kritičkiji bili.
„Stilizovanje” je ovde eufemizam za lagarije. Teško je zamisliti da Mildred može da preživi svoje aktivnosti u ovako nezdravoj i rasnom mržnjom opterećenoj sredini. „U vrelini noći“ i „Misisipi gori“ su liberalne fantazije koje se drže jednog davno, davno preporučenog pravila, naime da umetnost ne treba da opisuje samo ono što je bilo i jeste, već i ono što bi trebalo da bude.
Zaplet u filmu počinje nepravdom, kao duh Hamletovog oca, počinje nepravdom – prepričanom, spominjanom samo nepravdom, ali stoga je to nategnut početak: Majka traži pravdu zbog silovanja i ubistva svoje ćerke, a lokalna policija je nesposobna. Naprednjakluk Srednjeg Zapada. Kao što je Virdžil Tibs samo na filmu mogao da preživi šerifa Gilespija i čak zadobije njegovo poštovanje, tako je ovde Mekdormandova mogla da preživi neprijateljsku policijsku samo zahvaljujući scenariju i ostala čitava do kraja filma. I štaviše najveći negativac se premetnuo iz zlice u dobricu, kao Jan Bibijan na Mesecu.
Stilski je film bućkuriš crne komedije i „potresne ljudske priče“, što smeta gledaocu da se opredeli kako mu je dok gleda. Da je onaj zločin zaista prikazan, božemeprosti naturalistički čak, pa da se angažujemo, ali ovako, Mildredine akcije su samo whishful thinking, liberalna fantazija, kako scenarista „Zapadnog krila“ zamišlja svoje štrebere na Srednjem Zapadu.
Komički odušci su krvavo (opet pun intended) smešni, ali dolaze u contrived slučajnostima, kao naravoučenija (na primer, dok Dikson čita pismo nedavno samubijenog šerifa Vilobija /Harelson/ Mildred /Frensis Mekdormand/ zapali policijsku stancu i izvuče se tek tako). Tako da oni poništavaju svu onu težinu početnog zločina i na pola filma ukapiramo da majci Mildred ništa neće biti (jer film ima stejtment, jelte), a razum nam govori da joj se moralo dotle nešto gadno dogoditi.
Janbibijanovsko preobraćenje Diksona (Sem Rokvel, rekoh li?) više priliči Rodrigezu ili italo–krajmu.
Film će pamtiti samo dobitnici „Oskara“, Mekdormandova i Rokvel, kao i oni koji su obišli tolike festivale s njim, on je samo jedna bajka za sredovečne liberale, koji u podrumu drže slike Bajdena i Hilarice. Britanac ič ne poznaje Ameriku.
No comments:
Post a Comment