r.: Kleber Mendonsa Filju; ul.: Vagner Moura, Tanja Marija, Udo Kijer, Roberio Dioegeneš, Roni Vilela, Lusijano Kirolji, Marija Fernanda Kandido, Alis Karvaljo
JEDNA BITKA ZA DRUGOM ZA SIROTILJU
Da li je nominaciji ovog filma pomoglo to što kao izvršni producent konkurentskog filma Manas Marijane Brenand pojavio Šon Pen?! Ili je nominacija samo vraćanje dugova jer je isto tako globalistički Mendonsa Filju već izvisio s dva nahvaljena filma i to pod dva ozloglašena predsednika, Temerom i Bolsonarom? Ne zna se. Manas se bavi seksualnom i drugom zloupotrebom dece u amazonskim selima, što, kako god mi obrtaali i okretali stvari, jeste goruća i bitna tema, dok se Tajni agent bavi brazilskom urođenom bolešću, korupcijom, da, jeste, ali u daleko vreme vojne diktature i na na jedan postmoderni način pa još smešteno u milje nevladinih organizacija i finansiranja redovnih profesora i naučnih radnika: niks današnje zagađenje prirode, građevinska mafija itd. zbig čega galva može dase izgubi. Optužbe da je pokušano nefer favorizovanje „Sestara“ (što na brazilskom znači Manas) meni deluju neosnovano ili u najboljem slučaju nategnuto, ako zaključke izvodimo po sistemu crne kutije.
Mendonsa Filju je u svakom pogledu čedo liberalno–globalističkog miljea, pozni Spajk Li bi potpisao njegove radove, oženjen je francuskom producentkinjom, i dobro je umrežen. Jeste, patio je malo pod omraženim ili previše voljenim predsednicima, ali ta patnja ga je koštala samo nominacija, ne života, mira, luksuza i prilike za rad.
Da se okrenem ja filmu kao takvom. Prvo to je film epohe, i to omiljene mi a i inače izdašne i podatne – dakle sedamdesetih godina, pa još vojna diktatura, što je ujedno i šik ali i bezbedno. Meltene kao kada Soja Jovanović kritikuje „društvene slabosti“ u filmovima po Nušiću: sve je to građanska trulež, bato. Njeni filmovi potuljeno poručuju kako takve kvarnosti danas više neima... Trenira ona svoga Pudovkina i jebe kevu građabskoj klasi.
Nelinearna struktura pa s naratorom koji nas zgodno obaveštava da „naša priča počinje sedamdeset i neke...“ je keva, reditelj paradira brazilskim siromaštvom, brazilskom korupcijom i ružnoćom kao takvom! Krade se tu od Plavog somota, od Pekinp(o)a (Donesite mi glavu Alfreda Garsije) od Bolanjovog romana „2666“, od Pinčonovog Vajnlenda, i jedan je kritičar lepo zapazio: ovo nije film po nekom romanu, ovo je film snimljen kao veliki brazilski roman. Protok vremena je onaj suštinski osećaj koji ostaje u gledaocu posle gledanja. I malo sete.
Film se folira naturalizmom i onim aleks-de-la-iglesijevskim pristupom upadljivog i toliko namernog neudvaranja zapadnjačkom oku i uhu, da to upravo postaje – udvaranje zapadnjačkom oku i uhu. Ovde se pokazuju starost, ružnoća, pokvarenost, siromaštvo, gnjate parking čuvara i radnika na benzinskoj pumpi se ogoljuju na pladnju kao seksi šape devojaka u Tarantinovim filmačima. Roberio Diogeneš, koji tumači odvatnog i ljigavog detektiva Euklida ,hvališe se svojom ružnoćom i zdepastom pojavom kao holivudska diva svojim borama kada počne da igra tašte i svekrve. Sto kila zlata koje andara po maljavim grudima sredovečnog negativca u brazilskom filmu sjaji olimpijskim sjajem...
Odsečena noga koja se krade (u cilju skrivanja dokaza) i koja u magijskom realizmu, koga se ne bi postideli ni Markes ni Kusturica, postaje samostalna ubilačka forca, u stvari je proizvoljni štos, koji nama naivnima daje na znanje kako je reditelj talentovan i domišljat, ali zapravo je samo to – štos. Uspešan i efektan.
Likovi bakute Done Sebastijane i hitmenâ Bobija i Auguste uz spomenutog trulog detektiva Euklida su zapravo vašar šmire, ali globalistička festivalska ekipa svršava na takve stvari.
Postmodernistička lapidarnost udružena s njegovim veličanstvom nelinearnom strukturom lišavaju reditelja potreba da uveže sve konce, teret praćenja radnje je ostavljen na plećima gledaocā, kome se oči zamazuju jakim bojama – što je uvek dobro rešenje za 1970-te – i idiosinkratičkim likovima što uživaju u svojim ubuđosanim sandalama, grbavim leđima, rošavim licima kao na karikaturama u fanzinima u kasarnama JNA, u prividno dokumentarističkom realizmu opisa brazilskih bolnica, birokratskih ustanova, ah ta žbuka koja se ljuspa, ah taj rashodovani nameštaj, ah Treći svete, kako si ljubak, daj da te zagrlimo bez »Asepsoleta« maramica.
Dirljiv je kraj u kome nam se pokazuje odraslo dete ubijenog (i oklevetanog lglavnog ika), dete koje se igralo s babom dok se na televiziji prikazivao neki stupidni Diznijev crtać, a koje se sada, kao odrastao doktor u raspaloj bolnici, uopšte ne seća oca i odbija da uzme sve one fascikle koje je neko radoznalo devojče u liku novinara sakupilo. Tu se antirouzbadovski a ipak najrouzbadovski moguće pokazuje varljivost sećanja, odnosno odbijanje sećanja i kako su naše egzistencije osuđene na jedan leptirovski život u sinapsama slučajnih ljudi i kako mi retko kada imamo uticaj na svoje biografije.
To jeste dirljivo, kako rekoh, ali i to je samo – dobar štos, kao ona Markesova rečenica o "drveću koje pamti bolje od ljudi..."
Ovaj film bi mogla da potpiše i Soja Jovanović.
No comments:
Post a Comment