RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

Edit: no photos in this post; nema fotki u ovom postu jer mi je prethodni post zabranjen: neki administrator Gugla iz Indije je odmah navalio na moj blog i zabranio zbog "slika osetljivog sadržaja". Ajde da vidimo da li sam zauvek banovan i svi upisi otišli u čabar ili ću preživeti tog čednog Indijca.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

 r.: Roberto Bjanki Montero; ul.: Farli Grejndžer, Silva Košćina, Silvano Trankili (italijanski Lojd Bokner za sirotilju), Anabela Inkontrera, Kris Avram, Krista Neli, Lucijano Rosi (Gastone, Bili Bob Tornton iz filma A Simple Plan za sirotilju) 

  

Ne mogu da verujem da zbog inaćenja izdavača ne mogu da nakupim primeraka svoje knjige za jednu pesničku nagradu. Evo još sam u čudu.

Naleteo sam na ovaj film pripremajući članak o Američanima koji su našli azil/uhlebljenje/mir/nastavak karijere u Evropi, od eksperimentalnih bendova tipa „Taksidomun“, gej soul maherâ tipa Artur Konli aka Li Roberts, preko glumaca koji su uvenuli kao akcioni heroji pa našli tezgu u italo- i evro-vesternima i krimićima, pa do gej glumaca kod kojih se mešaju različiti uzroci. Tako je Farli Grejndđer s ljubavnikom, producentom Robertom Kalhunom – pošto je batalio fasadu u vidu braka sa Šeli Vinters (i koja bi uostalom od njega mogla da napravi palačinku ako sedne nanjega) – u Rimu našao mir (kao što je Konli našao mir u Amsterdamu), usput snimio nekoliko italo– uradaka, više da bi sačuvao touch nego što je morao, bilo zbog para bilo zbog karijere, kojom nikada nije ni bio potpuno zadovoljan.

Ovaj film je 30% „đalo“ (mada više boc–boc nego ženokolj™) a ostatak je policijski procedural u vidu italo–krimića i eurowhodunnit-a.

Rešenje zagonetke – u smislu ovog trećeg sastojka – za svaku je pohvalu, i na nivou najboljih britanskih detektivskih dramâ. Sve vreme nam je pred očima, najmanje sumnjiv, prvi koji se ukaže gledaocima pored glavnog inspektora, kao da sumnjate na Kardelja koji sedi desno Titu.

Ali da neće da mi odštampa dva primerka, čoveče, i to ne džabe. I to sam ja zamolio prijatelje da kupe, i to ne samo to, već su se oni dosetili da poruče još nešto, a izdavač: „Nema na lageru... Sve smo dali autoru!“ Zar ne bi bilo logično: „Doštampaćemo, javljam se za koji dan...“ ili tako nešto?

Elem, italijanski krimić (a obaška đalo) sedamdesetih je često soft porn (i za amerikansku verziju su dodate hardkor scene s Harijem Rimsom, koji je zamalo otišao u zatvor kao Lazar Stojanović, i to u slobodarskoj Ameriki!) i pruža priliku kao BITEF i izložbe „umetničke“ fotografije seljacima svih felâ da napare oči.

Ovaj film, budući da nije stoprocentno đalo, ima mnogo logike, psihološki potkovanih likova, sva pravila detektivskog filma i policijskog procedurala su, kako bi rekli u Žarkovu, ispoštovana, sa sve toplo–hladnim odnosom detektiva Kapuana (Farli Grekndžer) i šefa, "kvestorea" (Filip Hersent) i sumnjivcima tipa nekrofil u mrtvačnici, Gastonijem (Lucijano Rosi, jadno u plavo ofarbani Bili Bob Tornton za sirotilju, kao u filmu A Simple Plan Sema Rejmija) i podmetnutim uhapšenim osumnjičenim ne bi li se pravi počinilac naveo da reaguje.

(U ovom slučaju taj mamac je mamio sujetu počinioca, za koga se osnovano pretpostavljalo da je narciosoidni manijak, a nije se bljutavo pražvakavao motiv iz „Zločina i kazne“, jer to samo anglosaksoncimna može da imponuje.)

Grejndžer gotovo da ne skida trenčkot od crno–belog tvida koji deluje kao loš kostim u vodvilju. Ali nije bitno, to je Italija, tamo su svi muškarci osim klošara lepo odeveni.

Kod filmova u žanru đaloa po pravilu ima milion goofs-a a ovde samo jedan: kod drugog ubistva, naime, žrtva iz kuće u sumraku (što se vidi kroz prozor) istrčava u pô bela dana i kad pre stiže da se odene (bila je skroz gola dok je bila unutra, a itsrčala je u hulahopkama Polzela ili Prebold i u »kombinezonu« koji bi danas bio dostatan za dva i po dopičnjaka) i dakle trči prirodom sve do obale mora ali – po danskom svetlu. Za njom trčkara misteriozni koljač s crnom šarapom na glavi, kao Konspirator u stripu »Alan Ford«, crni barberi mantil, šešir, nožekanja »Metalac«. Vidi se i jedno nesaglasje za vreme uvodne špice, Grejndžerov Kapuano očigledno ćuti i ne otvara ista, a mi čujemo tekst koji on izgovara i poručuje policajcu da može da ide. I to je sve od trapavosti italijanskog »đaloa« sedamdesetih. Sve ostalo je čisti Šabrol, božemeprosti, Šabrol bi ovo 'ladno potpisao i još jedared ucmekao svoju Stefani Odran.

Zaplet ne rekoh: neko svaki čas prekolje lepoticu, ali uvek udatu gospođetinu iz boljeg društva, i pored leša ostavi fotke nje i ljubavnika, s tim da je lik ljubavnik izgreban žiletom. To izaziva veliku pažnju tabloida i uznemirenje u višoj klasi. S jedne strane, treba uhvatiti ubojicu čim prije, s druge pak strane, treba paziti da se friški udovci iz više klase ne obrukaju. Jer, leševi zgodnih suprugâ se nagomilavaju, jasno je da je reč o serijskom koljaču.

I te Italijanke... Ne samo da su uglavnom gole preklane, već se analiziraju u mrtvačnici, gde do izražaja još jednom dolaze i žbunovi, jer tako je bilo 1970-ih. Nažalost, one najčešće čupaju obrve, ali šta da radimo, i Jagoda je Kaloper čupala obrve, ne može čovek sve da ima.

Tu u mrtvačnici radi jedan sumnjivac, Gastone, pomenuti Lucijano Rosi, koji ima foto–laboratoriju i kada mu Kapuana bane u stančić, može da vidi razvijene fotke pokojnih lepotica: »Pogledajte, inspektore, ič se ne vidi da su sadistički ubivene, sve sam ja to zakrpio, koja grehota!« Ili je nekrofil ili je ubica?

Grejndžer je namontirao mučenički izraz čike koga muče razne sumnje, kao da je Montgomeri Klif u Hičkokovoj »Ispovesti« ili svoji prethodni likovi u »Nepoznatom iz Nord ekspresa« i »Konopcu«. Evropljani greše kao Amerikanci. Amerikancima su Erland Jozefson, Fernando Rej ili Maks Fon Sidov bolji samo zato što su egzotični, tuđe je uvek bolje, a Evropljanima tako mnogi raspali Amerikanci i Englezi deluju kulije od domaćih glumaca.

Ah, ti italijanski enterijeri, te pločice, pa kada se te bogate i lepe supruge, još tople od poljubaca (kako se veli u našoj literaturi) svlače pred toplu kupku, ni vidimo žbun kada skinu hulahopke, koje nose bez gaća, pa te baterije, te kade, sećam se kupatila u rimskim i milanskim hotelima, to su hramovi, uvek ima i bide da pošten čovek opere noge i guzu posle ljute papričice, to je kultura Rimskog carstva, jedne globalne biznis imperije koja je propala zbog olova u...vodovodu.

Dijalozi "kvestora" i detektiva su nadišli uobičajene klišeje, a rešenje – mogu vam otkriti, jer filmač je star – dakle rešenje je više depalmovsko nego šabrolovsko: naime i Kapuana vara žena Barbara (Silvija Košćina), o čemu ga telefonom obaveštava namamljeni ubica. To iz temelja uzdrma dotle flegmatičnog čika Grejndžera i on u finalu sa sfumato  flešbekovima – što je možda i de Palmu inspirisalo za »Opsesiju« i »Odevenu da ubije«  – odluči da ne spasi sopstvenu ženu, friško istuširanu Silvu Košćinu (ah kakve pločice, koja baterija na kadi!) već da gleda kako je maskirani zločinac bode nožem, a kada vidimo ko je ubica, možemo samo da čestitamo scenaristi i reditelju: to je upravo onaj profesor Kasali (Kris Avram), koji nam je uz Gastonea sve vreme bio pred očima, Kasali dakle, koji je najbliži saradnik, psiholog i mrtvozornik, koji je napravio psihološki profil serijskog ubice! I on ima takvu rupicu na bradi koja podseća na guzicu i mami na pretpostavku da je napravljena kod plastičnog hirurga, jer tako nešto je bilo u modi u to vreme, starlete su dodavale na grudima, a muškarci čelične vilice su dodavali rupicu na bradi.

Kapuano ucmeka Kaselija i tek onda pozove šefa i kaže: »Imamo ubicu...«

Film po atmosferi i fotografiji (Fausto Rosi je naveden kao direktor fotografije) veoma podseća na de Palminu »Opsesiju«, a po nagoveštajčićima socijalne kritičice na Šabrola na vrhuncu, kada mu je Mišel Buke igrao šonjave muževe. Dario Arđento, na primer, ima evo 100 godina a nikada nije naučio da sklopi ovako kršten film, već ga firca kao Žilnik, svaki čas se nešto raspara.