r.: Rebeka Tomas; ul.:Dejn Dehan, Saša Kaje, Mamudu Atje, Džefri Donovan
„Dvostruka prevara“ u okruženju visokotehnološkog kriminala – da li je moguća, reinventovana, povremeno osunčanija, sa svim tropima ali presvučenim i grandž odore, umesto Selznikovih zamkova ili nevjorških stančuga već da su one kartonske kuće kao u Majamiju?
Da, moguće je. Ček, ček, a da je isti tvist s fatalnom ženom? Da, kao što je Barbara Stenvik prevarila Mekmarija, i ovde je Saša Kale (na prvi pogled nežna i ranjiva Sara) prevela žednog preko vode Dejna Dehana (Kol, na prvi pogled aseksualni štreber), ko bi rekao...?!
Zanimljivo je da Džefri Donovan (lik „Bilson“) zapravo likom podseća na Mekmarija, i on je prevaren takođe (inače ne bi bila dvostruka prevara, jelte) a on je predator u beloj košulji, s familijom koja živi u svili u kadifi, ni od 'tice mleko ne sme da mi zafali, ali to je samo jedna trećina života. Jer, čika zna da life is not enough, treba se usput i zabavljati, a to znači zabava i ljubavnica sa strane, njoj takođe ništa ne sme da zafali (do izvesne mere ili dok ne dosadi) a treća trećina pak jeste izvor novca, a to je biznis.
„Ti dobro znaš, nisam to krio od tebe“, kaže Bilson Sari u fazi dok još želi da joj poveruje i obnovi vezu: „da mi je na prvom mestu familija, pa biznis, a ti si treća po redu. Time što si me opljačkala ugrozila si mi prve dve stvari!“
Na ovom mestu treba spomenuti zaplet: Kol je haker tipa „uordrajver“: kolima do restorana ili prodavnice prati ljude za koje misli da imaju previše para i onda mi se ubaci u transakciju čekom i mazne po koju stotinu ili tisućicu. To radi iz, hm, moralnih ubeđenja, samo bogatima uzima, tačnije s bankovnih računa i uveren je da čini dobro delo, a svetska revolucija ne mora da ga se seti.
Dejn Dehan je namontirao namučen izraz, s proverbijalnim podočnjacima kao vrećice „Rrtanjskog čaja“, on je grandž tip kome je jedino kompjuterska soba čista i uredna, ostatak kartonske gajbe je svinjac, kao da je razvedeni inspektor u krimićima od 1970-ih pa nadalje. Živi na spidu i gaziranim naicima i od dostave Volta i Glovoa, posteljinu nije menjao nikada, ponekad dobija narudžbine da nekog bogataša ili neku korporaciju olakša za ne baš preveliki iznos, a višak energije „kanališe“ zgibovima na šipci u ragastovu. Ne obraća mnogo pažnje na higijenu.
Dejn Dehan sa zaista napatio u filmu, otelovio je mlađahnog Dikaprija, dok je još igrao tinejdžere sve se trudeći se da se postari i navuče mnogokilometražni izraz Hjuza i Huvera. Lik Oskara (Mamudu Atje) je šarmantna mešavina mazne ljubaznosti Pitera Lorija i fizičke (Polina Kel bi rekla „visceralne“) preteće opasnosti, reč je o liku kome su specijalnost krivična dela s nasiljem, gulio je robiju, namazan je svim mastima i on lepo bane na vrata našem Kolu, isretuca ga očas posla („mogao sam ja i gore!“) i naredi mu da mazne 800 hiljada dolara sa Sarinog računa (a zapravo skrivenog računa njenog mačo ljubavnika). Kada Kol kaže Oskaru da on ne krade od finih ljudi već samo od banaka, Oskar ga obavesti:
„O, kako plemenito, Ali od sada kradeš i od finih ljudi, kapiraš?“ I to kaže baršunastim glasom, uz osmeh, on ume i fino dok se ne naljuti.
Kol – to je važan deo zapleta – sazna koliko je svojim delom ojadio Saru u koju se polako zaljubiška („a da toga nije ni svestan“, jer to počinje pod plaštom sažaljenja), on najpre želi da za svoj groš nadoknadi manjak. Budući da sve vreme drži Sarino prebivalište pod nadzorom, čuje i vidi kako je Bilson odlepio i preti joj okrutnom osvetom „ako za sedam dana ne vrati pare“. Kol se oseća odgovornim. Stari trop u noaru, kada muško poželi da bude vitez prema premazanoj čepi. Ali, nije lako nakupiti toliko para na način na koji je on navikao – sitnim iznosima kao dosad. Za nedelju dana je uspeo da nakupi pola ukradene sume i dotle se upoznao sa Sarom: ona ga je ulovila dok je pokušavao u sanduče da joj ugura ček na oko 400.000 $. Tim parama ona je dobila još nedelju dana. To jest, tako mu ona kaže i navede ga da radi za nju. PA će, kao, zajedno da pobegnu na ostrvo s palmama. Ha ha ha.
I mi gledamo ovaj film, a kao da gledamo crno–beli noar s Edvardom Džej Robinsonom, Fredom Mekmarijem, Barbarom Stenvik i Veronikom Lejk i drugim čičama i tetama u balskim haljinama, sve je tako poznato, čak znamo i šta će biti na kraju, samo se pitamo hoće li Dikaprio za sirotilju da preživi.
Film je pre početka snimanja napustila Sofije Tarner i ne znam da li se u tom grmu krije zli zec – naime razlog što je film prebrzo maknut iz bioskopa i prebačen na video–na–zahtev. Rebeka Tomas je inače mlada lavica polunezavisnog Holivuda, herojski je snimila prvi film Electrick Children: htela je najpre za siću da ga radi u domaćoj radinosti, bio je to scenario još s njenih studija na umetničkoj akademiji Kolumbija, ali kada su pročitali šta ona piše, mnogi su ka'nuli paru i prepročili dalje, pa je film snimljen na kršten način i štaviše prihvaćen u Berlinu i još nekolikim festivalima i bogato nagrađen.
Znači, Rebeka nije od juče – mada su joj neke režije epizoda iz serija doživele strašno loše kritike („najgora epizoda u istoriji televizije“) plus joj je scenario dao Denijel Kejsi, scenarista koji je pisao svašta, i neke profitabilne naučno–fantastično stvari (premda kritički sahranjene) i neke propale stvari, a u stvari su mu specijalnost adaptacije stripova. Nije on tu neka gromada, već je više za čuđenje kako je posle tolikih adaptacija akcionih stripova uspeo da napiše nešto ovako noarovski kao mator.
Čak sam pisao Hajland Prodakšnsu (čija ekipa izgleda kao su deca grandžovaca iz 1990-ih, s vunenim kapama, duksericama dva broja veće pa s kapuljačama, dizelašlim hlačama spuštenim na poal dupeta, svi voze skejtove i kao da su im jedini problem da li da znojave čarape bace u hotelsku korpu za otpatke ili da ih poklone Armiji spasa), naravno pod pseudonimom: „Ali, drugovi, kamo vam Uordrajver na sajtu?“, ali odgovor mi još nije stigao.
Kakogod, mora da iza odluke da se film osakati micanjem iz bioskopa stoji neka svađa ili lična osveta. A Dejnu Dehanu se smeši nominacija... Već u prvom kvartalu ove godine smo mogli da vidimo ljude za koje ćemo navijati sledećeg marta (ako dotle bude sveta): Rejčel Mekadams, Met Dejmon, Saša Kale, Dejn Dehan, Sem Rejmi, direktor fotografije i Heli Beri u „Autoputu zločina“, možda i Mark Rafalo i tako to.
No comments:
Post a Comment