ŽIV JE MEGATONSKI
MEGALODON, UMRO NIJE
Kao It 2, sve isto kao Spilbergovima
Raljama, samo ajkula je od šesto tona, glavni baja nabildovan i ima 150 kila, nema
više brodića već rade nuklearne podmornice, ajkuletine se tamane osiromaašenim
uranijumom, bato. Film je živi piš, a umro sam od smeha i vaskrsô kada je u prvom antiklimaksu debeljuca,
komični lik po imenu Zid (The Wall, koga glumi Oulafur Dam Oulafson) bačen u more pa počeo da se zeza i praćaka – znao sam da
će nova ajkuletina da izroni i pojede i njega i brod, i tako je i bilo. A kao
najava te kerijevske ruke iz groba poslužio je teatralni monolog matorog
naučnika Minveja Žanga (Vinston Čao), koji je glumatao kao Milivoje Živanović u
dokumentarcu o sebi i na daskama Narodnog pozorišta, nešto u stilu Dereka
Džekobija u jednoj epizodi Frejžera,
dakle „Oooooooo, planetooooo,
ne zavaravaj se, nije gotovooooo, ooooo, slutiiiiiim katastrofu....“ i tad
izroni ajkuletina, teško povređeni Žang umire od povreda i na kraju kao stari
Dragomir Felba u Partizanskoj eskadrili
daje amanet unučici da dobro uči i bude lepo vaspitana. Sa Ovčara i Kablara
omladina progovara da će slediti zavet Karla Sagana.
A inače je počelo
atakom na nuklearnu podmornicu i asocijacije na „Titan“ same se nameću. Koliko
sam shvatio, to je neka fosilna ajkula za koju se verovalo da je izumrla. Ono
jedenje „Zida“ nije ni prineti konzumiranju Semjuela L Džeksona u filmu Duboko plavo more, što bi trebalo da
bude deo stalne antipušačke kampanje.
Ovo je užasan
film.
No comments:
Post a Comment