r.: Hju Hadson;
ul.: Kristofer Lamber(t), Endi Mekdauel, Ralf Ričardson, Džejms Foks, Jan Holm
LEVIČARSKI TARZAN
Dok sam pospan išao ka krevetu, video sam usred noći špicu filma: Tarzan, po priči Edgara Rajsa Barouza. Tarzan – Kristofer Lamber(t), Džejn – Endi Mekdauel. Igraju i Džejms Foks i Ser Ralf Ričardson kao neki ujak Tarzanov. Spavalo mi se, samo sam slušao. Tarzan je izgleda govorio majmunskim jezikom, i tek je učio slova kod Kike Bibić. Džejn je odbila bračnu ponudu napaljenog Džejmsa Foksa. Ujka Ričardson je mnogo voleo dalekog rođaka, oprostio mu je divljinu, što bi se reklo u Žabljak. Koliko sam kroza san video, umreo stari Ričardson od srčke, a majmunče Lambert ga dugo oplakivalo.
Usnio sam misleći
o hrvatskim prijevodima Tarzana u mnogo tomova u izdanju "Epohe" i s
ilustracijama Julija Julesa Radilovića. Papir je bio drvenast s dosta opiljaka.
Nikolas Rokoff i Pauling i Sir Malud itd.
Sutradan sam ipak pogledao reprizu (kada sam se vratio
s plaže) i video da je strikan Ričardson u stvari deda Kristoferu Lambertu. I
da je film u velikoj meri revizionistički
prema izvornom materijalu, dočim zapravo primenjuje sve formulaične elemente
melodrame s usponom u društvenom miljeu ujedinjeno sa takoreći socijalističkom
kritikom, ponegde i anarhizmom. A početak je u svima urođenoj malograđanskoj težnji
da smo plemenita podrijetla: otud i siroti i obespravljeni rado čitaju tabloide
s vestima iz kraljevskih porodica i lako im suza ka’ne na friške princeze dok
čitaju detaljne opise njinih garderobâ. To, da može i jare i pare, da budeš
fizički okretan i sposoban divljak i ujedno da si lord, to je san svih majaka
koje žele dobrog zeta.
Barouz je pričom o Tarzanu provetrio Ujedinjeno Kraljevstvo, kome je bilo dosta incestaških, bledunjavih, rahitičnih aristokrata, koji uglavnom žive u "igračnicama" i vreme ubijaju u „pušionicama“ (hrv. prijevod) i imaju čete batlera bez kojih ne bi bili u stanju ni cipele da ušniraju. Ujedno je ubacio i motiv tzv. autentičnosti, od koga patimo i mi ovde, vazda spremni da padnemo na priču o nekom barbarogeniju, travaru, monahu ili pustinjaku, koji neguje tajne Tarabića. Samo je Barouz želeo da obezbedi gensku čistotu (čuj čistotu, međ tolikim incestašima!), pa je – kao da je reč o autotransfuziji obogaćene krvi – poslao svoje gore list na kaljenje na Tibet – da bi tog barbarogenija obučenog kano komandosa vratio u slatku, trulu, britansku čajnu civilizaciju. Tako da film u prvoj polovini zaista evocira one stranice o Tarzanu koje sam kao maji čitao na hrvatskom. Ima tu i majmunice Kale, i gorke tragike, i potresnih uvida. Koliko se sećam, Grejstok je ingeniozno sâm naučio da čita i piše, valjda i uz pomoć nasleđa.
U ovom filmu Tarzan nije još pravo progovorio, on je više neka atrakcija na engleskom imanju, a lepa Džejn Porter (Endi Mekdauel), američka pratilja starog đeda, daje mu časove stranih jezika i bontona. Barouz nema ništa sproću da užegle engleske gene pofriška zdravom seljačkom prekobarskom krvlju, tim više što, kao što su pokazala istraživanja, 6 od 8 amerikanskih belih porodica vode poreklo iz Irske, a 9 od 10 amerikanskih obnašatelja najviših državnih funkcija vode poreklo od kralja Džona. Džejn ima udvarača i prosca (đuvegije osuđenog na slomljeno srce) u vidu lorda Eskera (Džejms Foks sa smešnim brkovima) i tu se donekle koristi poznati bajkoviti motiv o otimanju neveste, jer ona odbija „lepu priliku“. Deda Ričardson je tipičan ekscentrik s elementima senilnosti, koja je izgovor za stanovito socijalističko i egalitarističko ponašanje, on je kralj koji ima loše saradnike.
Asortiman
privlačnih i živopisnih likova upotpunjuje belgijski istraživač koji je i našao
Tarzana i doveo ga – kapetan d’Arnot – u tumačenju Ijana Holma. Već ste
pogodili, Kristofer Lamber(t) nema šta da glumi ovde. Treba da pokaže (tada još
izvajano) telo i lepo lice i da imitira jezik šimpanzi. Kao da mu je Ingmar
Bergman dao ulogu.
E sad, drugi deo
filma radikalizuje Barouzove sklonosti ka provetravanju imperije, koja u
njegovom slučaju ide samo do paternalističke pohvale divljacima kao takvima
(ponegde, kao u opisu „crnih poput ebanovine“ afrikanskih ratnika to ide sve do očigledne
homoseksualne afektacije), uz jetku kritiku nemoralnih i uštogljenih belaca. Scenarista
Robert Taun je u tom drugom delu Tarzanov manjak znanja jezika iskoristio za
društvenu kritiku, ovaj se sprijatelji s malčice „sporim“ pomoćnim radnikom u
štali i „oseća“ da mu život u aristokratskoj opatiji ne prija, da je otuđen i „nezdrav“. Valjda se te orvelovske 1984. godine mislilo da će sve da ode dođavola, pa daj da budemo socijalisti. Iako je nasledio aristokratsku titulu, on nije prihvaćen i zna da će biti
osuđen na ulogu cirkuske atrakcije. Kada donese odluku da se vrati svom
majmunskom plemenu, to je politički izričaj par ekselans. Barouz ipak nije tako
napisao. Tarzanova odluka znači i prekid veze sa Džejn, s kojom smo ga već
videli u srećnom braku do kraja života...
Tu bi Ken Louč
nastavio a kuda bi otišao, samo dragi Bog zna. Uostalom, nije ovo 1984. godina, ovo je godina u kojoj opet kupujemo tablete kalijum-jodida.
No comments:
Post a Comment