STARAC MARLOU OD STOTINU LJETA
I Nilu Džordanu je vreme za demenciju i mozak na Otavi, da se odmori i snimi film kao na letovanju. S Vilijemom Monahanom napisao je scenario po romanu cenjenog Džona Banvila, kome je odavno zgodno da ulazi u kožu drugih pisaca, pa je uz blagoslov Čendlerove zadužbine napisao sikvel. Ušao je pod kožu Nabokovu i Henriju Džejmsu, pa što ne bi i Čendleru; tä, svak' zna da žanr krimića krije toliko potencijala za ozbiljnu književnost...
Film je primetno dobroćudniji i „palatabilniji“ od prethodnih uradaka o Čendlerovom junaku; pre svega odnos Marloua s predstavnicima zakona je gotovo pa stopostotno prijateljski. Inspektor Berni (Kolm Mini) razmenjuje sve informacije s detektivom, čak ga vadi iz bule i spreman je da mu štošta progleda kroz prste. Po pravilu je Marlou bio između dve ili tri vatre, i organi reda su na svaki način gledali da ga ponize i da mu bace klipove u točkove. Dalje, nema gorke tragike; odnos majke Doroti i fatalne ćerke Kler (Džesika Lang osnosno Dajan Kruger) lišen je mračnih kostura u ormanu, već više liči na sukob svekrve i snajke u stikomu. Glavni negativac, ambasador Flojd Hanson (Deni Hjuston) prosto moli Marloua da ode i gleda svoja posla, a jedan od masnih negativaca Lu Hendriks nema šarma i služi samo da epizodista Alan Kaming podigne cenu filmu. Nema fatalnosti ni privlačnosti u odnosu plavojke Kler i detektiva, prosto nema razloga da se on dublje angažuje, osim možda da kupi lekove za tetku. Radnja je začuđujuće pravolinijska, gledalac odmah zna da je Niko (Fransoa Arno), za koga se toliko tvrdi da je ubijen – zapravo živ, ali budući da ga nismo videli a njegovi poslovi su, saznajemo, prljavi, ne možemo da se zabrinemo za njega, a nema razloga ni da Marlou to čini.
Njega, pak, igra Lijam Nison. On ima 70 leta i to ne pokušava da sakrije. Tokom čitavog filma nosi odeću kao vojni penzioner, cipeletine „Bata“ i košulju uglavnom bez kravate, zakopčanu do grla. Glumi kao Mičam potkraj karijere, kada mu je glavni uspeh – kako reče Tirnanić – to što može da hoda a da se ne preturi. Ali, u kritikama ovog filma, niko, ama baš niko, nije pomenuo Mičama kao jednog od „tumača“ ove mitske role, svi se uhvatili Bogarta. Nison igra detetktiva kao penzos. Čak i u retkim scenama tuče, on koristi krav-magu ili trikove Edvarda Arnolda iz predratnih filmova. Marlou penzos ne menja kulovsku (reče Miloš Vasić u "Vremenu uživanja") potkošulju i čarape, pije kao smuk i puši čak i dok doručkuje. To je moguće, jer je za film falsifikovao krštenicu. Kler u tumačenju Dajan Kruger mnogo je podsećala na Lesli En-Daun ili neke naše plavojke koje su gostovale kod Vanje Bulića.
Da
li je ipak bilo neke modernizacije?, pitate vi, ipak je ovo XXI vek. Pa, jeste. Crnac
ima jedan, vika se Sedrik, pozitivac, pomiluje on ruku Marlouu, pa ovaj njemu,
i taj Sedrik, klasno svesni taksista na kraju se uspinje i društvenom lestvicom, naime Marlou mu nađe posao koji je
prvo njemu ponuđen – šef obezbeđenja velikog filmskog studija.
Rekonstrukcija
epohe je bez greške, Lijam Nison ima, uprkos starosti, sve što treba da bi bio Marlou, ali scenario
je previše ravan i gledalac nema za šta da se uhvati. Pa sećamo se završetaka
prve dve Kineske četvrti ili Zbogom lepojko? Džesika je iz sve snage
glumila i svojim borama i svojim ugledom, ali bez uverljivog antagonizma s
Dajan Kruger, to nas ostavlja hladnim i prepušta refleksijama o zubu vremena. Alan
Kaming se odavno specijalizovao za ljigave budžovane koji završe u krvi (rimejk
Dohvati Kartera itd.). A onaj Niko,
taman se ispostavilo da je živ, kad ga lepojka plavojka ubi kô zagorelog zeca u rerni. A nama čak nije
ni žao, jer je čika hteo da ucenjuje gore od sebe. Dobro nije pobedilo, zlo
nije pravo kažnjeno, ljubav nije pobedila jer je nije ni bilo, scenario više
liči na ilustraciju istinite krimi priče nego na zakučasti, višeslojni treš,
koji tera na ponovno gledanje. Mlaka voda, hladan pogon.
No comments:
Post a Comment