OPEN WATER (2003 American movie)

 

 

r.: Kris Kentis; ul.: Blanšard Rajan, Denijel Trevis. Soul Stajn

SVE JE ISTINA ŠTO JE REKAO KVINT

Zašto ovaj film kao i „Meg“ Džona Tarteltauba  o megatonskoj ajkuli prikazuju početkom jula na grčkom filmskom kanalu u osnovnoj ponudi za hotele, ja evo ne znam. To se obično radi krajem septembra, potkraj poslednje ture paket aranžmana Odeon Travela, to su takozvane ralje sikteruše, ali sada, u jeku sezone, kada razni tabloidi objavljuju naručene a neistinite tekstove o ajkulama u grčkim morima e da bi odmah potom ponudili jeftine aranžmane za Egipat, Tunis, Maroku i Turčiju, e tu ne vidim smisao. Turisti su jedina nada i spas za grčku privredu, koliko god sada ređe posećuju restorane i jedu paradajz i sira bez obzira.

A film je zasnovan na istinitoj priči, nema šta, snimljen je u domaćoj radinosti za siću, pa posle na Sandensu otkupljen, promovisan i postigao je uspeh.

Ta istinita priča nema srećan kraj, par iz života Tomas i Ajlin Lonegan su zaboravljeni tokom ronjenja (popularnog „skuba dajvinga“) i ostavljeni da se mariniraju u moru prepunom ajkula. Ništa od njih nije pronađeno, pretpostavlja se da su završili u stomacima ajkula („koje nisu ni dobre ni loše, već gledaju svoj posô, a ako im naletite – naletite“, vele multikulturalističke tetke).

Film je iskoristio manjak dolara da tera dokumentarizam i minimalizam, sofijakoplovski u izvesnoj meri, s najškrtijim mogućim dijalogom, gotovo da sve liči na ilustraciju strašnih priča na Džiografik i Diskaveri čenelu. Blanšard liči na mlađu Gretu Skaki; par je u punoj snazi, bez dece, seks je još u igri, i u sceni u hotelskoj sobi dok oni leže namazanih noseva zbog pregorelosti i maski, Blanšardova je privlačno gola, frontal nuditi ukusno i umetnički opravdano je usnimljen, zašto ne i neka simulacija seksa, plus možda i blesak, da kažem – kite, kada je bal neka je trandibal, to bi štaviše naglasilo tragediju koja nas predznanjem iz života lupa kurcem u čelo i čini da su svi postupci glavnih likova na neki način dirljivi (kao 5. aprila 1941!) i podignuti na neki „viši nivo“. 

Ta kvazidokumentarističnost letovanja kao takvog priziva asocijacije i na Makjuanov roman „Uteha stranaca“ (ko želi, neka prizove i film Pola Šredera), ali i na naša letovanja, jer dok se ne krene u ronjenje, sve što radi taj još jebežljivi par radimo i mi na moru, od kupovine šašavih suvenira i smešnog kraula u vodi, sunčanja i pregorevanja i mazanja kremama, večeravanja u turističkim restoranima, plesa u njihovim baštama itd. Oni, kao i mi, istovremeno peru zube u kupatilu, pa se takmiče ko će pre da ispljune pastu, kao i svi parovi u Prčanju ili Čanju ili u Budvu, vode neobjavljene ratove oko toga ko će prvi da se iskenja i zavisno od starosti i izraubovanosti veze dvoume se treba li prigušiti prdež i sve u tom stilu.

A onda se kreće na ronjenje i posle kratke obuke tura avanturističkih amatera se otisne na otvoreno more pod navodno budnim okom stručnjaka i instruktora. Ali njih na odlasku zaborave, jer su se zagnjurili pa malo zadocnili. Par isprva, jadan, i ne kapira da su ostavljeni kao Ivica i Marica. A onda ajkule, pa meduze, pa opet ajkule. Kvint je u Ajkuli ispričao dugačko i postepeno stradanje vojnika u južnim morima. To je plastično prikazao Aleks de la Iglesija u filmu Grešna zajednica u stravićnoj sceni s liftom. U ovom filmu se Krist Kentis nije odlučio za bukvalistički horor (ko zna iz kojih razloga), već se oslonio na Spilbergova i Hičkokova naučavanja da nagoveštaj bolje plaši od celokupnog prikaza. Mada, ne znam ja, mi smo u dobu koje je toliko oguglalo na sve užase, evo letujemo s tabletama kalijum-jodida, umesto da ginemo za Kosovo, tako da bih ja bio raspoložen za čerečenje sve u šesnaest, ali to sam samo ja.

Voda je prljava i vide se travke i žbunići tipični za obalske "faks helizim vode", tako da je jasno da je sve snimljeno u bezbednom plićaku. Takođe se jednom vidi i brod u kadru u daljini, ali  nije se imalo para da se to kompjuterski obriše niti da se nađe apsolutna privatnost. Kada se neki brod nije mogao izbeći, to je iskorišćeno da se ubaci malo nade – evo spasiće ih, oni mašu i mašu, ali niko na kruzerima i jedrenjacima ne gleda okolo, osim ako nije prethodno obavešten.

Kvintova priča je stravična iako je samo priča, a slika je jača od reči, kao što znamo, i jamačno je svako ko je gledao Spilbergov film očekivao ono što se – nije desilo, ipak, već je sve pozorišno stilizovano kao smrt Hasanaginice.

To predznanje je radilo u korist filma, koji je neka vrsta večite čitulje nestalim roniocima. Filmski krajputaš za vjeki vjekov.