RIGHTEOUS KILL (2008 American movie)

 

r.: Džon Avnet; ul.: Robert De Niro, Al Pačino, Brajan Denehi, Karla Guđinou, Pedeset centi, Džon Leguizamo, Doni Valberg,

SINDROM FAJT KLABA HARA HOLIVUDOM

Džonu se Avnetu posrećilo s Prženim zelenim paradajzovima, koje je snimio u lenjom piterbogdanovićevskom stilu iz Teksasvila, i s budžetom od 11 i nešto miliona zaradio je 119 i nešto miliona. Da li samo zbog toga, ili je pripomoglo i članstvo u SPO-u odnosno SNS-u, tek on otad pravi krševe i gubi pare, doduše sa sve većim razmakom, neprestano upropašćavajući inače interesantne scenarije koje čak izgovaraju megazvezde kao što su Pačino i/ili De Niro. (Kao Aleksandar Jugović u našem teatru ili Gaga Antonijević u temama neopevane srpske tragedije.)

Kada sam se vratio s terase opet omađijan tim famoznim pogledom na more, pa makar i u mraku (belasaju se plimini valovi, a belasaju se i ekrani tableta i mobača srednjoškolaca koji igraju masne fote pod suncobranima u noći), naletim na film na mom televizorčiću. Vidim De Nira i Pačina, malo igraju bejzbol, a malo ovaj prvi cipelari nekog siledžiju. „Da nije Irac?“, pomislim, setivši se kako je s kompjuterski podmlađenom glavom De Niro starački šutirao neke epizodiste. Ali, ne, ovo je ipak samo kablovski kanal u osnovnom paketu, nigde Džoa Pešija, okej, i ja pojačam ton i nastavim da gledam.

Pačino i De Niro u istom filmu, pa još u istom kadru, posle će se ispostaviti u „gotovo svakom kadru“, pa to je praznik, čoveče. Ali film je pogrešan na toliko mnogo načina da ne znam odakle da počnem.

A u ono vreme su se ljudi napalili na njihov zajednički nastup, jer govorkalo se da Miodrag Zdravković nema jednu nogu, da se Pačino i De Niro ne podnose i da je ona scena u Vrelini kompjuterska montaža, govorkalo se da De Nito firca Gertrudu Munitić, a da Pačino ima piceriju u ulici Kralja Petra. Pa sad evo vam ga, najedite se, obojicu gledate bez fotomontaže u istom kadru, uživajte. Avaj, oni ne samo što govore priglup scenario, kao zbirku aforizama Tonija Sopranosa potkraj života, već su i fizički u fazi Sinatre koji nije priznao starost: Pačino tapira kosu i boji je u zift crno, obaška su mu obrve maltene gručomarksovske (ipak ne kao Bertu Rejnoldsu, više momčilokrajišničke), nosi potpetice od 15 cm kao Elton Džon i Bono, a De Niro pati od viška kilograma i informbirovske frizure te mreškanja brade, što mu je tih godina bila jedina „gluma“.

Scenario krade gde stigne, „viđilante“ iz prljavoharijevskog Magnuma je uzet kao polazna tačka i frankenštajnovski spojen s pričama dva filma iz 1996: Noć pada na Menheten Sindija Lumeta i Gradska većnica Harolda Bekera. I ta tri zapleta su upletena u pletenicu koja je zapravo Kodžakova ćela. Naime, dva iskusna detektiva, dva drugara mnogo jaka, prilično oštećena decenijama službe druže se kao Bim i Bum, samo što ne drkaju jedan drugom, a za jednog mislimo da je viđilante. Jer film počinje ubistvom negativca blizu dna liste tog viđilantea, a jedan od dva detektiva se ispoveda kao da priznaje

E sad, da smo mi pošteno navedeni da mislimo da je taj detektiv i viđilante, pa ajde de, to bi bio pametan scenario. Ali mi smo prevareni. Kada na kraju ukapiramo („kada se otkrije“) da je viđilante onaj drugi, za koga smo mislili da je „dobar policajac“ (ili barem malo manje loš i ciničan), onda je to otkriće ravno onom iz filmova Borilački klub i Tajni prozor. Film pokušava da bude pametan umetanjem snimaka razgovora s policijskim psihologom, i reči koje izgovara Turk (De Niro) nas navode da pomislimo da je on osvetnik. To je i tako moglo, da se išlo u neko razrešenje moralnih dilema u De Nirovom liku, ili da je, na primer, Ruster (Pačino) stavljen pred neke nepodnošljive izbore tipa "drugar ili zakon"  posle razočaranja u dugogodišnjeg kolegu, a naročito je propuštena šansa da se razigraju dva dobra policajca Perez i Rajli (Leguizamo odnosno Valberg), koji nanjuše krivca i krenu u potragu. Napetost koja bi se u susretima s njima na poslu mogla stvoriti bila bi neprocenjiva.

(photo::: dlpreviews.blogspot.com)

Protraćen je i lik šefa Hingsa (Brajan Denehi), koji samo prima dojave i očinski umiruje, a mogao je da bude glavna uloga. Denehi je primetno ostario, ali korpulentnost je zadržao, možda i uz pomoć umetaka ispod ramena sakoa. Podseća me na Petra Petrovića, šahistu s kojim sam se susretao na vikend turnirima još od 1980-ih. Scenario je propustio priliku da potragu koja se polako približava viđilanteu pretvori u istinski saspens, u stilu Šabrolovih ili Kornoovih filmova. Ali nas su na početku prevarili podmetnuviši nam ispovest De Nirovog lika i to je kriminal u skrinrajterstvu. (Ispostavilo se da ga je to Pačino pod pretnjom revolvera naterao. Sramota.) 

Žensko pitanje

Taj osvetnik ubija silovatelje. Jedan je sveštenik pedofil, ostali su nasilnici prema ženama. Tužno je što se čak i u likvidaciji silovatelja ič ne pomalja neki feministički pogled na svet, pogled „na položaj žene u društvu“ itd., čak ne stignemo ni da saosetimo sa ženama, one su samo moneta za potkusurivanje u mačizmu ciničnih čuvara reda, kojima je geslo: „Most people respect the bedge; everybody respects the gun!“ uz dodatak „Pun mi je kufer sudijâ mlakonjâ i proceduralnih grešaka koje će iskoristiti vešti advokati i lakih puštanja nepopravljivih zlikovaca“. Jedina ženska uloga, policajka Karen Koreli (Karla Guđinou), bačena je u zmijsko gnezdo, izložena pljeskanju po dupetu, profesionalnom potcenjivanju, seksističkim štosovima, stalno svođena na svoje mesto. Na kraju je čak i silovana. Ovaj film promoviše legalni rolerbol, mačizam na kub, toksični maskulinizam, kao uostalom i Vrelina (pomenuh kako se proveo lik Dajan Verone s likom Ala Pačina u tom uratku).

Kraj, koji treba da dvostruko prevari već debelo prevarene gledaoce je prljav i u maločas pomenutom smislu – Turk naprosto ne dozvoljava Korelijevoj da se osveti Rusteru za silovanje, jer preči je njegov dugarski razgovor s tim Pačinovim likom, a taj razgovor je tako veštački i blesav da gledaocima pripada muka. To je mizoginija udružena s kretenizmom.

U Meriku, u Meriku tija bi poć

Film kao takav pruža mračnu sliku Amerike i većina gledalaca „s onu strane bare“ će ga doživeti kao odgovaranje od turističkog odlaska u Ju-Es-Ej. Mi na osnovu Holivuda i krimi serija tamo možemo da očekujemo da nas neko pre ili kasnije presretne, privede, pretrese, skine golog, pregleda i telesne šupljine, slika nas za šolju za kafu i pošalje u zatvorsku ćeliju gde će nas veliki crnci i belci izjebati dok nam ne dođe službenik konzulata. U rolerborlovskoj proceduralnoj pravdi mesta ima samo za superheroje. A jao nama ako završimo u zatvoru u kome je kaznu služio hladnokrvni plavooki Luk (Pol Njumen). Ali, ovo je film, ljudi, samo film. Snimilie su ga šonje, među kojima i pomenuti uništavač producentskih para, Avnet, gomila mlakonja sa šiltericama, kao i pripadnika filmske ekipe u prljavim farmerkama s plastičnim čašama s filter kafom u ruci, a pod radoznalim pogledima pravih pajkana, koji bi dali levo jaje da ih pozovu da budu statisti. Pa bi čak zbog toga oprostili i neki saobraćajni prekršaj. Osim Burdušu. Tako da je reč o recikliranju jednog pogleda na svet koji ne mora obavezno da se zatekne na ulici. Pogotovo ako imate turističkog vodiča ili živite u etničkom bablu poput ruske ili srpske emigracije.

Grehota De Nira i Pačina i Denehija i Guđinouve i Leguizamoa i Valberga i Pedeset centa. Nisu imali rašta glumiti.