DEATH WISH (2018 American movie)

 

r.: Eli Rot; ul.: Brus Vilis, Vinsent D’Onofrio, Elizabet Šu, Din Noris, Kirbi Blis Betani, Kimberli Eliz, Kamila Morone

I OSVETA NAŠA KRVAVA ĆE BITI...

I original iz 1974. je jedva ostao živ kada su kolmovane tetke zadigle suknjetine i dočekale ga pletaćim iglama, ah taj Majkl Viner, snimio je Čatovu zemlju, koje besmisleno nasilje, juu!, bio je to krik političke korektnosti pre političke korektnosti. Ali ni tada nisu smeli da beknu na ono što ih je najviše pogodilo, na ono kada kijavičavi Vinsent Gardenija u ulozi detektiva kaže: „Pošto se viđilante pojavio, stopa kriminala se u našem Nevjorku smanjila za 78%, ali to ne smemo da kažemo javnosti, inače bi nastao građanski rat!“ 

E, ovaj rimejk meće prst u oko današnjim tetkama na drugi način, ali ni one ne smeju da guknu šta ih muči: tekuće rasno obojeno nasilje na ulicama i večiti problem oružja. Ono što je za nas Kosovo, to je za Amerikance oružje, tu nadrlja svaka opozicija. Otud su kritike filma komično zaobilazile tu muku i zvocale ovako: „Dobro, ’Posmrtna želja 1974’ đene-đene, tada je stopa kriminala bila stvarno visoka, ali onda je Džek Mejpl (pogledati seriju District) u tumačenju Krega T. Nelsona ’smanjio kiminal’, to jest stopu kriminala, pa zašto onda ovaj film diže paniku bez veze?!“

Neko je davno rekao, ne znam da li lično pisac romana, da bi bilo bolje da je ulogu Pola Kersija igrao tihi čova bez mišića a ne Bronson, koji je dotle poubijao negativaca kao Bata Živojinović Nemaca. Kao u stripu o grupi TNT, kada je Grunt promenio ime u Grunf da bi zabašurio germansko podrijetlo, tako su ovde umesto bronzanog ubojice metnuli – Brusa Vilisa. Ličio je na Milana St. Protića, znači bez kose i melanholičan s povremenim izlivima besa, i stavili su nam do znanja da je on samo krotak i pitom hirurg, kome je porodica sve i svja. Njegova pitomost nam je podcrtana početnom scenom na utakmici ženskog fuzbala u kome novi Kersi istrpi nadrkanog oca devojke iz protivničke momčadi. (Neki bivši agent ili istraumirana zelena beretka ili heroj sa Klošara ili nervozni žandarm iz Niš bi postupili drugačije.) Ali čika Vilisu je dosta što mu šćer uskoro polazi na koledž, što mu je žena (Elizabet Šu, prilično nadrndana sve vreme, gledalac stiče utisak da će sutra da podnese zahtev za brakorazvodnu parnicu) dobro kuva, od te ušećerene porodične idile gledalac maltene dobije dijabetes, te on kasnije gledaocima u lice baca poruku filma: „Plaćao sam porez, celog života sam radio samo dobre stvari, nikoga nisam dirao, nadao sam se unucima i mirnoj starosti, a ovo mi je hvala – ubiju mi ženu i ukomiraju ćerku, a policija ništa!?“ Da, ne treba učiti decu da je dovoljno da ona budu dobra pa im se ništa loše neće desiti...

Rimejk filma ima smisla. Drugo je pitanje što bi nekim multikulturalistima danas bolje legao neki crni viđilante. Ili im ne bi legao nikakav viđilante u vreme koje daje osećaj bureta baruta, već možda da se ostaci porodice žrtve dokusure?! Ali šta je to modernizovano i promenjeno u odnosu na tu daleku 1974? Fali šarmantni Gardenija, koji zaslužuje jedan spin-off u vidu serije. Njega je zamenio Deni Noris, koji donjom polovinom lica liči na Džejmsa Kana i veoma je dosadan. Pomoćnica mu je crnkinja s facom stroge učiteljice i to je jedina rasna promena. Ali ima društvenih mreža i interneta. Promenjeno je zanimanje Pola Kersija, on je sada hirurg a ne arhitekta. U početnoj sceni nasilja izostavljeno je silovanje i ćerka je preživela i nalazi se u komi. Dodat je neuspeli imitator viđilantea, on je ubijen i to je usnimljeno mobilnim telefonom. Zahvaljujći mobaču je i Kersi momentalno postao junak i već koliko sutra na radiju se glasalo Hero or Zero, kao nekada kod Kanjevca u emisiji Radio Begrada 2 petkom u 9 "To je samo rokenrol", npr.: „Ko je bolji::: ribolovci ili lovci?“. Kersi u akcijama nosi duksericu sa kapuljačom, tako da nije prepoznat... I brat je dodat, Frenk u izvedbi neurotičnog Visenta D’Onofria, on je lošiji braca koji se često grebe o starijeg, a u filmu služi kao glasnogovornik tzv. glasa razuma u stilu "ne budimo isti kao 'oni'"...

Tokom jedne hitne intervencije kada su dovezli ranjenog krimosa, ovome ispadne pištolj, hirurg Kersi ga samo šutne pod operacioni sto i posle gleda šta da radi. Međumrežje ima svoju ulogu: on na Jutjubu nađe uputstvo kako da ga rasklopi i sklopi. Internet daje savete i kako što sigurnije uništiti hard disk i druge nosače podataka – bušilicom, gde nabaviti metkove, dark veb je keva. 

Za razliku od korejskog veterana Bronsona, Vilis mora da uči from the scratch. Ali dobro mu ide. Kao kod kišnih glista, geni Džona Maklejna i tolikih B-akcionih filmova deluju i on je u stanju da strelicom za pikado pribode negativčevu šaku za šank i posle ga upuca iz keca. Ta scena je zanimljiva: posle napornog radnog dana u Urgentnom centu, Kersi na zadnjem izlazu pretura po kantama za đubre i nađe – duskericu. Obuče je i krene u akciju. U baru čiju adresu je na kvarno iskopao i gde dolaze osumnjičeni on uspostavlja kontakt s barmenom posle početne sumnjičavosti. Barmen se nešto šetka i spazi etiketu na dukserici (hirurg zaboravio da skine): tu piše ime preminulog pacijenta! Barmen se vrati za šank i spusti ruku da dohvati „dugu cev“. Kersi to vidi u odrazu činije za led. I onda sledi to sa strelicom za pikado. Kasnije kugla za kuglanje prospe mozak drugom kriminalcu. Ima još „grafičkog“ nasilja, što bi rekli loši prevodioci, prave se palačinke od mozgova i vratovi krckaju uz krvoliptanje. Vilis biva višestruko ranjavan i ispretucan. Detektiv Rejns (Din Noris, kako rekoh) s pomoćnicom tokom filma više progoni hirurga oko koga se „steže mreža dokaza i indikacija“ nego što traži bandu sileždija. Taj Rejns stalno nešto uzdiše. Ne sećam se da li krka krofne kao svi detektivi. 

U prvom filmu je i gradska vlast imala zanimljivu, gotovo komičnu ulogu. U ovom filmu se taj – sada se može reći, jer reč je dobila još jednu konotaciju – „džokerovski momenat“, odvija na društvenim mrežama. Sve ono što je u vidu poučnih dijaloga bilo izgovoreno u gradonačelnikovoj kancelariji, sada je totalno izopačeno u svako-ima-svoje-mišljenje blebetanje i kakofoniju  po internetu i „forumskim grupama“.

Urnebesno je koliko film smeta navodnoj levici i voukovcima i čistuncima i tetkama, ali ako bi progovorili o tome, razotkrili bi prave probleme koje guraju pod tepih. Tako da reže škrgućući zubima.

Kraj filma je doteran. Kada se ćerka oporavi iz kome, to deluje kao antiklimaks. Ali onda se u bolničkom liftu dešava ovo. U dizalo uskoči zlokobni dasa koji ošacuje oca i ćerku u kolicima, zapodene razgovor i iz čista boga mira pozdravi Kersija po imenu koje nikako nije mogao da zna. U sledećem kadru Kersi ode u prodavnicu oružja koju je obišao na početku: Čehov radi kao sat – ima da opali ta prodavnica na kraju, jer sada je kupio arsenal koji bi i Ukraj(i)ni značio. I onda konfekcijski kraj.

Viđilante je večita tema, to tinja u demokratskim društvima koja počivaju na narativu o sreći i pravdi i moćnom pojedincu. U nekoj istočnoevropskoj zemlji, koja nema pravni osnov da štiti privatnu imovinu i gde je kolektiv važniji od svakog pojedinca, to je nezamisliv koncept; tamo je Štazi i viđilante i kadija i veliki vezir, a pojedinac ima da sluša. Viđilante tako predstavlja samo dubiozno drmusanje liberalnog čamca, ništa više, nešto jezovito (kako bi rekli današnji imbecilni novinari), s onu stranu Gvozdene zavese. Daj ti viđilantea u Iranu, DDR-u, Rusiji, Kini, bato, ako smeš.