SPIDER-MAN 1 (2002 American movie)

 

r.: Sem Rejmi; Tobi Megvajer, Vilijem Defo, Klif Robertson, Kirsten Danst,  Džejms Franko, Džo Manganijelo, Džej-Kej Simons, Elizabet Benks

 

OD MUVE NE SLON NO ČOVEK-PAUK

Ovaj film i čitavu franšizu sam zdušno izbegavao jer mi je Tobi Megvajer intenzivno išao na živce, još od filma Wonder Boys veterana Kertisa Hansona iz 2000, jedne bostonski overwrought priče Majkla Šejbona o kampus bablu, gde je osim toga igrao još jedan meni iritantan lik, Majkl Daglas. Gledao sam to u rahmetli „Jadranu“ kad je bilo. Megvajer ima taj manirizam duhovnog vampira, ješnog autsajdera, on je talentovani Ripli za istočnu obalu. A posle plaže i napornog treninga i rehidracije i kafe, meni se zadrema, i vidim da na 2 opaka grčka kablovska kanala prikazuju ovaj film, a onda Đanga a onda i poslednjeg Ostina Pauersa. A klima radi. A u frižideru pola velike lubenice. Pa ko bi odoleo da malo planduje kada je ionako na letovanju?

Elem, Dejvid Kep je iskoristio jednu pljačkicu Džejmsa Kamerona, a koji je očigledno maznuo od Kronenbergove Muve (scenario: reditelj i Č. E. Pog mlajši) sledeće: atmosferu i – ljubavnu priču. Jer, Tirnanić je dobro uočio još tada: „Muva je suštinski ljubavni film. Što Džef Goldblum više postaje muva, tim više postaje čovek“; zaljubljeni čovek, to jest, premda zloćudni insekt. Tako da je ovaj prvi Spajdermen prišao stripskom junaku maltene realistički, znanstveno. Mladi je Piter Parker stidljivi autsajsder u Nevjorku, pod starateljstvom ujke i ujne (Klif Robertson u svom smiraju i Rozmeri Heris koja izgleda kao loše nafrakana dragana popa Ričarda Čemberlena u seriji Ptice umiru pevajući, iako ima 75 godina u trenutku snimanja). I ovo je film o zaljubljenom omladincu, zatelebanom u Meri Džejn Votson (Kirsten Danst) a čitava socijalna struktura (iako oplemenjena naučničkim kampus miljeom plus vojno finansiranje itd.) u stvari je preslika američke srednjoškolske palanke, kao da je reč o omladinskom hororu ili Plavom somotu. Sve bi to moglo da se dešava i na selu s ubavim kućicama i drvenim tarabama. Borba protiv lokalnog siledžije, koji merka i pipka buduću vernu ljubu, zatim odsustvo roditelja i uspon autsajdera društvenom lestvicom, formulaični su štosovi iz bajke. To je tako lepo leglo na horor naučno-fantastični zaplet u kome sarađuju zlikovci, armija i slave i para pohlepna nauka. Gotamska atmosfera potuljene korupcije i zla ispod prividno sunčane fasade i zlokobno pretvaranje Parkera u pauka odličan je premaz preko arhetipskih dilema: „šta učiniti da se stekne ljubav“, a onda, „šta kada dođe dilema: ljubav ili svetski spas?“ Parker je muška Pepeljuga u velikoj meri. Film emanira atmosferu 1980-ih, to je pre svega tinejdžerska romantična komedija s dodirom Kronenberga. Viljem Defo kao glavni negativac meni se učinio idealnim, iako posle vidim da su producentske muke bile pregoleme i dugotrajne i da niko iz podele nije bio prvi izbor... Ovo je zapravo anahron film, koji pokušava da revitalizuje jedan cajtgejst koji je već počeo da nestaje i koji je zauvek nestao 2008. Više od nostalgije za dobom u kome se taj strip čitao, ovo je nostalgija za dobom u kome je film zamišljan i spreman i klan pa nedoklan, za dobom u kome je višak blagostanja tražio da se od amerikanske palanačke kolotečine pravi horor zarad blagajne. Džej Kej Simons je nosio periku i nalepljene brkove i glumio je neurotičnog urednika kao da ga je Ves Anderson učio. Nisu mi jasne tolike pohvale toj njegovoj ulozi a ni glasno prećutkivanje napora Kirsten Danst. U svakom slučaju, ovo je – kasnije se ispostavilo – bio poslednji trenutak da se ovakav Spajdermen realizuje.