ALL THE MONEY IN THE WORLD (2017 AMERICAN MOVIE)

 

r.: Ridli Skot; ul.: Kristofer Plamer, Mark Valberg, Mišel Vilijems, Čarli Plamer, Timoti Haton, Rome Dubis

 HANIBAL LEKTOR TRČI POČASNI KRUG

U francuskom krevetu skupog hotela u sobi s pogledom na more prevrćem se u mraku s upaljenim televizorom, malo mnogo malim za ostali luskuz i skupoću. Seljak, jedva pronađoh način da isključim lampu na lođi (ispostavilo se da štedljivoj sijalici treba koji minut da se utrne). Na ekranu neki film, znači ipak su mi dali i jedan polufilmski kanal. Ne mogu da prepoznam glasove. Napokon ustanem i vidim Kristofera Plamera, ni nalik živahnom čiči iz Nož u leđa. Ovde je podgrejani leš. Shvatim da sam to njega slušao kako izbacuje džepnofilozofske mudrolije o bogatstvu i smislu. „Svako može da se obogati, ali...“ – ne čuh od đubretarskog kamiona na Štrand roudu. „Više mi zadovoljstva pruža neka lepa stvarčica od bilo kog ljudskog bića!“, sam, pak, čuo. Znači Plamer je Dž. P. Geti. A sagovornik koji uglavnom ćuti jeste Mark Valberg (bivši agent CIA Čejs). Valberg je lako zaradio goleme pare: trebalo je samo da se mršti i pokazuje suncem opaljeni ten. Kada sam se konačno namestio u krevetu i pojačao ton, shvatio sam da nisam mnogo propustio. Dotle je Dž.P. Geti III (Čarli Plamer) već u zatočeništvu kod Italijana, prikazanih kao teški seljaci, nezaprani grubijani, što bazde na beli luk. Naravno da je serija Trust Sajmona Boufoja sa Saterlendom kao malo žovijalnijim Getijem seniorom i s Frejzerom kao feljtonističkim i telesno aktivnijim retro bodigardom Čejsom – a koju seriju sam gledao – uticala na dojam o filmu. Serija je išla na retro karnevalizaciju, dok je Skot želeo da mudruje o smislu novca i sreće u okviru ukletih porodičnih veza.

Majka kidnapovanog, Gejl Heris, u izvedbi Mišel Vilijems je mnogo ličila na glumicu Li Grant iz Predskazanja. Njena majčinska ljubav je gotovo antičkih razmera. Ima čak nekakav šmek istočnoevropskih majaka koje se bore za socijalističke narkomane kojih su se odrekli očevi funkcioneri... Skot je ovde radio na hladan pogon. (Uostalom mislim da je, kada je pogledao pomenutu seriju, zaključio da je mnogo mračio, pa je film o porodici Guči napravio u duhu Boufojove nadaljevanke.) Rutinski je koristio sfumato, izmaglicu, dimne efekte, sumračne slike (isti direktor fotografije kao u "Hanibalu"?), ponekad je zaista bilo teško razaznati šta je na ekranu, ne samo što je moj televizor bio mali (a hotel skup u pizdu materinu; i čak ne mogu da dobijem kuhinjsku krpu za kičenetu!). Kada Dž. P. Geti III usred filma izazove požar nekim džointima kroz prozor svoje tamnice i pobegne, mi već i na osnovu trajanja filma znamo da od toga neće biti ništa a obaška što pamtimo feljtone po Ilustrovanoj politici u prevodima Valerije Por i mlađahnog Ivana Klajna. Skot se tu koristi našim filmskim pamćenjem i mažnjava motiv iz Maratonca Džona Šlezingera... Šofer koji je pokupio izbezumljenog Getija III vraća ovoga u tamnicu. 

Druga banda je nervoznija i scenu odsecanja uveta je Skot napeto uradio: najpre bogatašu nude bocu rakije: „Uzni, sine, zdravo je za živce, a posle će manje da te boli...!“ „Ček, ček, šta će, bre, manje da me boli?!“ „Ne brini, on je čika doktor...!“ Mislim da su i Mengeleove pacijente pametnije lagali. Taj doktor zbilja kao da je došao iz Paragvaja u Italiju na letovanje: u zift crno ofarbana kosa, naočare s metalnim okvirom, mantil gestapovaca... Odsekoše mladiću uvo i poslaše ga redakciji velikih italijanskih novina.

Skot se kao i u nekolikim poznim filmovima zaneo i rasnimio u ulozi reditelja, pa je onda morao sam sebi da naredi (kao producent) da stane i ufirca film ispod 4 sata kako god zna i ume. Mislim da je posle sečenja uveta krenuo da seče traku i da dovršava film nekakvom mešavinom stilizacije i suviše upadljivog paralelizma i simbolizma. Mnogo je nešto poručivao. Ona scena kada očajna majka Gejl Heris šalje paket od 1000 primeraka italijanskih novina sa slikom odsečenog unukovog uveta, na primer (vetar raznosi novine). Pa, kada majka založi umetničke predmete dobijene na poklon od bivšeg svekra ne bi li skupila pare za otkup, a posle te svoje predmete vidi na buvljoj aukciji i zaplače se – to se odmah paralelno postavi uz jednu frišku akviziciju starog Getija, koji kao od šale baci 5 miliona na neki veoma redak portret Bogorodice i deteta na drvetu. A onda za unuka daje samo milion – jer samo milion može da se odbije od poreza pa ipak uceni majku da mu potpiše da se odriče starateljstva nad decom. Taj poučni paralelizam srozava film u poslednjoj trećini, a dokusurava ga uostalom i faktički netačan paralelizam da Geti senior umire u trenutku oslobađanja unuka. U toj somnabulnoj noći stari Geti se bajagi budi iz  košmara, uzima onaj portret majke s detetom i odlazi do kamina i umire, dok Gejl Haris nalazi sina vangogovski unakaženog i bosonogog na ulicama italijanskog grada... (Nagledali smo se takvih scena iz TV serija, ono, kidnapovani sin umre, a majka ispusti flašu mleka koju je upravo izvadila iz frižidera.)  

Osećaj je da je ovo bledi odsjaj Hanibala. Ono kada stari modeli Fijata idu prema skrovištu prve bande, farovi im se belasaju u magličastom mraku – hanibalski je ponovoljeno, a kada karabinjeri, vešto kao da su zelene beretke, pomlate skoro sve otmičare prve bande, kao da gledamo uradak Ketrin Bigelou.

Plamer je, znamo, navrat-nanos zamenio kanselovanog Spejsija. U nekim scenama tačno mogu da zamislim kako je isečeni Spejsi to odigrao. Možda nekada prikažu i te scene... Timoti Haton me je kao advokat mnogo podsećao na Kevina Kostnera, ne znam zašto. Mislim da glumci nisu mnogo pokušavali da „uđu u karaktere“ osim izvanredne Mišel Vilijems. Prehvaljeni Plamer je samo govorio Šekspira... Film pored pomenutog paralelizma ima i doslovnu poruku: na kraju Gejl Heris, kojoj je ironijom sudbine dodeljeno pravo da preuzme rukovođenje fondacijom, među umetninama vidi ništa drugo do – posmrtnu masku svog bivšeg svekra. Time Skot gledaocima u lice baca jedno populističko, socijalističko viđenje svrhe novca i umetnosti.

*  *  *

Pre nekoliko dana sam u bioskopu pod vedrim nebom video Marloua Nila Džordana, s Lijamom Nisonom i po naručenom nastavku iz pera Džona Banvila, koji se bez zazora prostituiše licencirano podražavajući Henrija Džejmsa, Nabokova i Čendlera. Zanimljivo je da niko, ama baš niko, nije pomenuo Mičama kao jednog od Marlouâ! A Lijam ga je igrao upravo kao Mičam, u vreme kada je jedino umeo, kako reče Tirnanić, da hoda a da se ne preturi. O tom filmu u narednom prilogu.