SULLY: MIRACLE ON THE HUDSON (2016 American movie)

 

r.: Klint Istvud; ul.: Tom Henks, Aron Ekart, Lora Lajni, En Gan, Majk O’Majli, Holt MakKelani, Džejmi Šeridan

 

ISTVUDOV ALTER EGO DŽOGIRA  I TERA DALJE 

Vudi je Alen u tu svrhu (pokazivanja mlađih drugih sebe) nalazio razne komičare (Džejson Bigs, Oven Vilson – i ovim putem želim da se najebem keve neoprane krelcima u Guglu koji  izmisliše i uvedoše one suggestions-e, crkli i raspali se na onkološkom dabogda), a Istvud se podmladio umereno, samo dvadesetak godina. Za to alter-egoisanje je donekle ceh platio sam lik (istinita priča o pilotu koji je izveo prisilno sletanje bez ijednog smrtnog ishoda), koji se zapravo ponaša kao Istvud sada: on traje, daje sve od sebe i ne filozofira, ne kuka zbog prošlosti i ne investira u budućnost, osim što pazi da ne ode u prevremenu penziju, te stoga svoje telo tretira kao hram a ne kao kantu za smeće, nije gurman, redovno džogira i jedini porok mu je da se časti pivom ili dva posle radnog vremena. Aseksualan je ovaj kapetan, kao da su on i njegova supruga zaboravili kad su poslednji put vodili ljubav, taj je kapetan pun mudrih poslovica kao šipak koštica i zapravo je, uprkos dvema ćerkama i drugarskim odnosima na poslu pilota – jedan usamljenik, na molekul od džangrizala Voltera Mataua. On samo želi da traje i da ga puste na miru. Ne loži se na pohvale (uostalom, pretežno kurtoazne i isprazne) niti pada u očajanje zbog opanjkavanja (premda nikome ne ostaje dužan). Kao takav, lik kapetana Sulenberga, popularnog Sulija, mogao bi biti podnošljiv kao vinjeta u „TV Kalendaru“ ili kao gost kod Dobrosava Silobrčića ili Dragana Babića, pa se za film (inače za moj ukus kratki igrani filmač, jedva malo više od 90 minuta) antagonizam morao cediti iz suve drenovine i nacedilo se nekoliko flaša makrobiotičkog gustog đusa u vidu toksičnog (sve više koristim ovu tetkastu reč, koji mi je?) cepidlačenja komisije Odbora za bezbednost i kontrolu leta, ili kako se to već tamo kliče. (Ne znam da li je to umetnička sloboda, nisam preturao po starim člancima da bih stekao utisak o tome, ali znam da filma bez tog antagonizma ne bi bilo. Ili: bio bi dosadan do jaja, kakvi su baš bili neki od poznih Istvudovih filmova, makar povremeno.)

Budući da je reč o istinitom i poznatom događaju, napetosti nema, a ipak film ima pace i nije dosadan. Ovu reč, pace, namerno sam upotrebio, jer mnogo je seminarskih radova napisano o čika Klintovim filmovima na američkim koledžima i postignut je konsenzus da mu po pravilu fali taj „pejs“.

Osvrnuo bih se na montažu – Blu Mari (mnogo puta već sarađivao s rediteljem kao pomoćnik montažera i doktor za lošu montažu), ovde je u prve dve trećine radio kao u prvim Klintovim filmovima, na primer „Jeza u noći“ i „Kazna na planini Ajger“, dok je ovaj još bio pod Hičkokovim uticajem. Kasnije je smanjio broj rezova i batalio tzv. subliminalne kadrove, kako ja za svoj groš zovem kadriće od sekundu i po, i žurio je da čim pre završi snimajuće dane. E, ovde je bogami bilo seci-pa-lepi, na primer dok Suli povlači „ručnu“ u kokpitu. Istvud je film dao izmontirati kao da mu je 45. Metuzalemi reditelji, pa i Hjuston u poslednjim filmovima, kada nije više imao Ovena Marksa koji mu je sekao Blago Sijera Madre (a taj je montirao i Kazablanku!), dakle oni na kraju puta snimaju duge kadrove, kao što pisci obimnih romana u smiraju pišu knjižice s kratkim crticama u kojima pohode svoje sfumato detinjstvo. Ali ovo je veoma dinamično sečen film.

Kompozicija filma je imala veoma važnu ulogu kada se već znao kraj i kada je centralni događaj, inače praznik za oči, trajao samo oko tri i po minuta. Naime kada prikazati tu scenu zbog koje je publika i došla u bioskope? Istvud bira da počne kultnom „ikoničkom slikom“ (haha) na kojoj svu putnici stoje na krilima aviona koji tone. Onda sledi košmar iz koga se budi pilot (košmar liči na 11. IX). Zatim se Suli (Tom Henks) ni njegov kopilot Skils (Aron Ekart) čekiraju u hotel, gde treba da ostanu dok traje istraga o uzrozima kvara i postupanju tokom prinudnog sletanja. Kolega iz aviokompanije im donosi kesetine prepune stvari za boravak: odeću, toaletni pribor... Zatim ide isleđivanje na sednici Komisije za ispitivanje uzroka udesa i taj procedural se filuje s pripremama za ukrcavanje, uzletanjem, udarom jata gusaka u motore... Između toga Suli usamljeno džogira kasnovečernjim ulicama Nevjorka. Prinudno sletanje se dešava otprilike na polovini filma, a spasavanje putnika u reci se filuje poslednjim polemikana na sednicama Komisije. Zapravo je ta kompozicija i montaža ono najbolje u filmu i spasilo ga je od dosade.

Dok se Henks kuva na tihoj vatri u hotelskoj sobi,  povremeno telefoniše supruzi Loren (Lora Lajni) i njihovi razgovori liče na odnos baba-unuče. To je opet jedna protraćena ženska uloga, Lora je staramajka koja plete čarape članu familije na frontu, to je takav kič, to su takve frazetine, kako su oni napravil idecu tako?!

I to je cela fabula. Ima i ukrcavanja ali ne kao na Brod ludaka (to jest čekiranje u Grand hotel) i vinjetice putnika su više diskaverijevski ilustrativne. Ne, nema staloženih superheroja u odelima „Kluza“, niti zlobnih seratora, kojima je ovo teodicejska macola kao kazna za kretenizam, putnici se realistično deru i paničare, ali nerealistično su disciplinovani kod izlaska iz aviona i ukrcavanja u spasilačka plovila kao Japanci u tokijskom metrou. Putnici niti seru niti pišaju. U stvari, to je Istvudov pristup ljudskim karakterima: on je vazda non-judgmental bio i takav je i ostao. Ne želi da se meša u tuđe stvari, ne kritikuje on ništa, ni „ovo vreme“ (sa sve otuđenošću, rasapom porodice i potrošačkim mentalitetom), ni mlade ni posrnule, možda malo mrzi kofere sa točkićima i kompjutere i to je sve. 

Možda je on od one fele iskusnih rukovodilaca koji više cene provincijalca koji se „školovao uz rad“ od gradskih fakultetlija. Ko zna šta njega muči. Ima nešto neodoljivo staromodno u dobrodržećem pilotu, kao u stamenom prvoborcu koji drži predavanje nemirnim decama u po osnovnim školama, mada se meni to povremeno čini i kao zadtrtost.

Tom Henks je za ovu ulogu potpuno sed. (Možda je i Ričard Drajfus mogao da posluži.) Elem, on kao da je Ken ispod struka. Voli da džogira, što je zdravo i daje mu nadu da će što kasnije i penziju. Pilot Suli je zapravo Istvud dok je imao 65-75 godina. Nešto slično kao za skandinavsku biografiju Knuta Hamsuna („mi ne gledamo Hamsuna, mi gledamo Maksa fon Sidova kako glumi Hamsuna“), ovde se može reći da mi ne gledamo pilota Sulija, mi gledamo Istvudovog mlađeg bedela kako glumi – Istvuda. Istvud tako živi danas, disciplinovano negujući telo uz pomoć 7 sati neprekinutog sna, telovežbi prilagođene godinama i smeđem pirinču, prokelju i celeru. Jedini je porok – pivo posle 17.00. Ili dva. I to je sve. I svja. Svaki dan u kom može da hoda uspravno (koliko je to moguće) jeste blagoslov i dar koji se prima s beskrajnom zahvalnošću. Henks je kao Suli nameran da traje i da daje sve od sebe na svom poslu uprkos novom dobu koje mu nameće tehnološku pasku dostojnu androida, a ne čoveka koji pamti prve Fordove automobile i čitanje uz špiritus lampe. Suli nema prijatelja. Odnos s kopilotom Džefrijem Skilsom je uzdržan, na distanci. Skils se divi starijem kolegi, ali nema tu ni trunke onoga „očinski, drugarski“ i slično. Aron Ekart ovde liči na Šljivančanina koji se divi Mladiću. 

Suli ne dozvoljava ni da ga pokolebaju izlivi divljenja i podrške kod tzv. običnog naroda. On jedva čeka da se vrati u kolotečinu i da leti dalje. Da traje. Komisija, međutim, na osnovu kompjuterskih simulacija, tvrdi da je sletanje na aerodrom „Lagvardija“ ipak bilo moguće! Taj sukob stvara iskru tenzije koja opravdava 90-ak minuta filma. Pilot se tvrdoglavo brani: „Niko nikada nije vežbao kako da spusti avion kada oba motora otkažu!“ Mi treba da navijamo za pilota i da mrzimo ona dva matorca koja na čelu Komisije vode istragu. Čak se dovodi u pitanje pilotova tvrdnja da su baš oba motora kalirala. To ni kontrolor nije odmah poverovao, već je višekratno dodavao „kaže on“. Kada su izvučeni ostaci motora, pilotova verzija je potvrđena...

Treći čin je dosadnjikav. Mislim da se Suli dotle već svima popeo na kurac. Ne da smo verovali sumnjičavoj Komisiji, već smo ukapirali da s pilotom ne bismo ni tablića mogli da igramo.

Ovo je zapravo Istvudov autobiografski film o predpenzionerskim danima, jedna varijacija na "Starac i more". Istvud je izvršio svoju sudbinu, a za tako nešto je previše razmišljanja samo smetnja. Mi, zaglibljeni u infostane, kredite, egzistencijalne strahove, racionalizovanja sopstvenog nedelanja, mi, umorni od višedecenijskog ponižavanja i cvikanja, možemo samo da zavidimo Suliju, odnosno Istvudu u tim godinama, da mu/im zavidimo na tome kako pravim i stabilnim korakom hodaju ka ništavilu, a sve vreme su u sadašnjosti.