Ovo nije grančica!

 Ovo nije grančica!

Ne, druže, nije!

Zaista nije!

DOBRO JE DOK UMIREMO PO REDU (Ivor Martinić, ZKM)

 

Tekst: Ivor Martinić; režija: Aleksandar Švabić; premijera: ZKM; 2019; igraju: Pjer Meničanin, Doris Šarić Kukuljica, Nataša Dangubić...

Šta očekivati od autošoviniste i drugosrbijanca nego da se napali na hrvatska gostovanja. Poslednje takvo je bilo u Ateljeu, izvanredna, takoreći praizvedba Kovačevićevih „Maratonaca...“ u režiji Ive Milošević ("Kerempuh"). Predstava je bila predobra za publiku, koja je želela samo prepričavanje štosova iz filma... Ali nisam bio jedini izrod, puna sala kolega i koleginica, neke kolege nedojebani, neke koleginice, pak, s proverbijalnim metla frizurama i nevjorškim rančevima i u "crvenkapica" opancima, to je bila neka maturska večer nad kojom je lebdeo duh Borke Pavićević...

Preveo sam 8000 reči jednog danskog romana (ratni ep po istinitoj priči) jer kasnim, mnogo kasnim, pa sam otišao na predstavu. U 19.30 ispred teatra je sve bilo pusto. Treba DorČolcima da stignu do nedođije zvane Crveni Krst.

Najpre vidim dva tipa koji su mi nešto poznati, kad ono: Pjer Meničanin i Zoran Čubrilo. Dok sam izvadio mobilni, a on bio namešten na video, pa dok sam premestio na photo, oni već došli pred ulaz za glumce, tamo su šminkernice. Dobro, bar imam potvrdu da nije otkazano. Pjer Meničanin je u ZKM-u sada, posle odlaska Ksenije Marinković na novu dužnost, primadona kazališta i on drži sve na svojim plećima. U punoj je snazi i ko se još seća barmena iz „Lude kuće“ (purgerskog Velimira Životića)? Više ih sada pamti lik novinara iz hrvatske izvedbe „Skakavaca“ B. Srbljanović.

(U daljini Meničanin i Čubrilo!)

Hodam ja dalje, kad u susret dolazi neki vepar, sedokos i u dukserici, onako kako se poslovično odevaju direktori fotografije, a možda je i neki epizodista, poznat mi nešto. Čova ide pravo u mene, i gleda me kao da je video snašu sa salaša. Nedojebani čiča. Testira. Ja ne menjam pravac i ne skrećem pogled. Mimoiđemo se kao Džems Din i Smrdljivi Martin, on u poslednjem trenutku skrene svojim kronenbergovskim autačem. Odoleo sam. Evo ga vepar na blagajni zguza snimljen.

Ništa, osećao sam se bezbedno, u jakni sa šokerom, nožem grčke vojske s drškom od kritske masline i s tabalicom-pendrekom što mi je Uki kjokušin poklonio na samrti.

Kao što se predstave u „Bitef teatru“ igraju uglavnom za drugosrbijansku ubliku, tako je i ovu izvedbu došla da vidi uglavnom glumačka, rediteljska i novinarska bratija, redovni pacijenti CZKD-a i nameštaj dorČolskih kafića s petokrakama i Tiletovim slikama. Branka Petrić, Kanjevčeva, Slavko Štimac s majkom, novinari iz Danasovog gravitacionog polja, ko zna koliko tonaca, majstora svetla i snimatelja i pozorišnih reditelja.

 

Iako sam kod kupovine ulaznice saznao da mi je mesto uza zid desno, umalo da se izblamiram, jer me zavelo linerano obeležavanje sedišta (iako sam to morao znati, nisam prvi put ovde!), pa sam seo uza zid levo u pogrešan red. Digoše me taman pred početak, ja u zemlju da propadnem. Jedva se provukoh pored jednog razbacanog bildera, ošišanog na kratko, s wannabi vehabija bradom, valjda rukometnog reprezentativca. Mislim da ću na primanje onih nagrada koje me čekaju morati da angažujem firmu za obezbeđenje. Tek, nekako se nađem na svom sedištu, sve imajući utisak da nekim ženama levo od mene smeta svaki udisaj koji napravim kroz masku. Posle pola sata sam mislio da će da me strefi napad kašlja, jedva sam ga suzbio, uz mnogo suza.

E sad, predstava. 

Ona počinje s četvoricom sredovečnih ljudi (koji su čak zagazili na stepenik-dva nadole, u starost, u podrum života), koji već čekaju gledaoce dok oni zauzimaju sedišta i, kao, ćakulaju sve u šesnaest. Ekipa se, kaže nam se kroz informativne dijaloge čim je krenulo izvođenje s 10 minuta zadocnjenja, okupila da proslave otvaranje restorana Janka (Meničanin), koji ima mlađu novu ženu Nikolinu (Nataša Dangubić) i koja znakovito sedi podalje od muške klape i puši... Janko je ponosan na lepu i mlađu novu ženu, ne može da je nahvali. Ali i to će m use obiti o glavu... Međutim, elementarna nepogoda sve kvari, nema struje, oni sede uz agregat. Saznajemo i to da Jankov otac umire, neće dugo, a sin je iznenada doneo odluku da se iseli u Ameriku „jer ovdje mu nema života“.Jankova sreća je, odjednom shvatamo, u dubokoj senci...

Prvo, pozivanje ostala tri muška glumca – Čubrilo, Martinović i Ugrina – za samo onih 10 minuta predstave i malo tekstića mislim da je neekonomično. ’Ladno su ih mogli snimiti na videu pa pustiti BIM, ili napraviti od stiropora, a Meničanin, koji ionako drži informativan monolog u vidu veštačke zdravice, mogao je sve sam da izvede. Nisam mogao da se ne upitam zašto su njih trojica ’leba jeli u predstavi.

Drugo, tekst bivše žene Elze (Kukuljica, koja inače imitira neurotičnu Džudi Dejvis) zasmejao je publiku, to da, ali na kvarno, jer reč je o liku s Turetovim sindromom, onaj tip siledžije koji vam kaže uvredu u lice pa odmah zatim „ako sam vas uvrijedio, skužajte“, ovde je reč o ženi, rekoh pljunutoj Džudi Dejvis, oličenju pasivne agresije, ali ponovio bih stih iz špice za seriju „Pozorište u kući“: I ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući. To kako je Elza, nakon što je banula po kiši u Jankovu kuću, izvređala i njegovu novu ženu i njega – a pod plaštom „iskrenosti“ – pas s maslom ne bi pojeo i u realnom životu bi ona gutala zube za neke od tih replika. Ali u našem kazalištu to maltene izaziva aplauz.

Treće, nisam odmah pročitao ko je autor teksta, pa sam se pitao da li sam pogodio kada sam pomislio da je to – žena. Jer, ovo je antijankovski komad s pozicija ostavljene supruge, ovo je jedna palanačka kritika muške krize srednjih godina i mi treba da uživamo u tome što se Janku sve raspada iako je sve lepo isplanirao. Teško mi je da otkrijem šta je to on uradio a da je za krivično gonjenje,  i šta je to Elza, pak, dobro činjela u njihov brak, da se sada svi kikoću na njene turetovštine i da se urote protiv čoveka? Koliko sam ukapirao, Janko je trpeljiv, popustljiv, možda i previše. Očigledno je trpeo oštrokonđu dok se nije zaljubio u lepotinju. Nikolinin izliv gneva u poslednjoj četvrtini predstave, visceralna mržnja upućena mužu, ženski je nepravedna: taj bes je velikim delom akumulirani gnev zbog zlih, zmijski otrovnih reči koje je na početku komada izrekla - Elza!

Četvrto, kao i u Zajecovom komadu „Trebalo bi prošetati psa“, koketira se s objektivno potresnim situacijama, ali se samo zagolica mašta gledaoca, to je peting bez seksa, gledaocu se baci neka tema zgodna za kavicu i filozofiranje a onda se od njega očekuje da sam dovrši piščevu misao i svi pametni: i gledalac i pisac. Lik Lucije kao da je napisan ženskom rukom, i, jednako kao lik u „Trebalo bi prošetati psa“, lik koji je tumačila Darija Lorenci Flac, služi kao moneta za potkusurivanje u muškom odnosu otac-sin.

Ovaj komad, pak, „Dobro je dok umiremo po redu“, kao da je pisala trandža tetka sa kitom&hladnom trajnom i koja puši jednu cigaretu za drugom. S jedne strane, to je gunđanje omatorele ženetine s papilotnama i s cigaretom u ruci, s druge, pak, strane gnev lepotice koja traži da joj vole i mozak (Hej: „samo te Bog može voljeti zbog duše a ne zbog tvoje kose zlaćane!“), a Janko, jadan, ne zna šta ga je snašlo. Njegovo pajapatakovsko siktanje što nije ostvario odnos sa sinom nema ama baš nikakvu funkciju a i ne može nas dirnuti, jer mi zapravo ne znamo kako se razvijao njihov odnos. Zaista je falio taj sin fizički u predstavi, umesto, na primer, ona tri ugursuza na početku. Taj nevidljivi sukob otac-sin budži vreme trajanja predstave, očigledno je tekst tanak za celovečernji šou, pa se lik ostavljene devojke prostituiše žalopojkama nalik pismu Dragoj Saveti...

Ko nije pogodio šta će Elza da kaže kada je banula na rejv tulum, taj ne treba da ide u pozorište nikada. Da, umro je. „Tvoj otac... Otišao je“ i odmah zatim: „Otišlo nam dijete“. Mogli su tako i titlove da uvedu. Nije bilo potrebe da to podvlače tako.

Uloga Nikoline je nedopisana, a ono što je rekla na kraju: „A šta ti misliš kako ja znam kako moj dekolte deluje na muškarce?!“ otvaralo je prostora za 45 minuta tenesivilijemovskih dijaloga, i pružilo bi to priliku Nataši Dangubić da glumi i glavom a ne samo stasom, lepim šapicama i telom u izazovnoj haljini. Zašto je njen lik ostavljen da pojavnošću ilustruje Elzin zmijski jezik tokom prve tri četvrtine predstave, ja ne znam. 

Elza je prenapisana, Nikolina nedopisana, a sin Godo je ukrštenica bez crnih polja. Pjer Meničanin je odlično izveo prelaze iz raznih emotivnih stanja, ali teško je kombinaciju tankog teksta koji mora da se razvlači kao kora za gibanicu sažvakati kada je fil od tvrdih, prepametnih džepnofilozofskih grožđica tipa: "shvatio je da je smrtan tek kada mu umire otac". Doris Kukuljica je odlučila da postane hrvatski ženski Lane Gutović.  Predstava je očigledno ekvivalent lukavom festivalskom filmu, telenovela uvijena u FFZG-staniol. 

TITOVE MASERKE SLUŠALE SU PANKRTE - dramski tekst Predraga Crnkovića

 

Drami "Titove maserke slušale su pankrte", pod šifrom "Čiča Draža ili hrvatska plaža", autora Predraga Crnkovića, pripala je nagrada XIII konkursa za najbolji neobjavljeni dramski tekst "Slobodan Stojanović", koju dodeljuje Narodna biblioteka "Ilija M. Petrović" u Požarevcu.  

*  *  *

 Образложење жирија је прочитала Драгана Бошковић:

         „Овогодишњи Конкурс за драму „Слободан Стојановић“ окупио је ауторе који су се бавили широким дијапазоном тема, од литерарних повода до фарсичних реплика на стварност у којој живимо. Драма „Титове масерке слушале су Панкрте“, под шифром „Чича Дража или хрватска плажа“, књижевника и преводиоца Предрага Црнковића, издвојила се, најпре, озбиљношћу истраживања наше новије историје у дугих двадесет пет година, од 1977. до 2012, а онда и спретним вођењем драмске радње и заокруженим, истинитим и животним ликовима.
       Кроз судбину два главна јунака, Власте и Ђуре, супротстављене партизанско/четничке провенијенције и из таквих породица, који ће на крају, завршити као чланови Службе, инкорпорирани у све мане проблематичног друштва, Предраг Црнковић је, уз детаљне дидаскалије и пажљиво одабрану рок и поп музику из тих времена, мапирао како укус нације, тако и сентимент, који је водио овдашњег човека кроз редовно погрешне изборе, којима се приклонио у смутним временима.
       Цитираћу аутора, у овом тексту равноправног драмског лика и судионика времена:
„Ово је комад о генерацији шездесетих, за коју се тврди да је једина живела испод стакленог звона. Та земља „између Истока и Запада“ била је углавном „кул“, али данас то рећи, значи, искључити се из друштвеног живота. Касније генерације – због мањка образовања –нису имале главе пуне информација и заблуда, које су као букагије спречавале шездесеташе да се привикну на ново стање ствари, а старије генерације (којима је „све било јасно“) као да су помислиле да је време „за наплату Титових заблуда“.
      Кетманство се испоставило као главни модус вивенди, као да ама баш ништа није било укорењено, ни самоуправљање, ни братсво и јединство, ни „прозападна оријентација“, ни несврстаност, ни станови, ни летовања, ни бесплатно лечење, нити то што си „ могао ноћу у парку мирно да спаваш“…“

       Позоришни комад „Титове масерке слушале су Панкрте“ је сложена, вишеслојна драмска структура, која оставља будућем редитељу да је организује и форматира по сопственом дару, јер нуди богату и разуђену фељтонску грађу, са обиљем докумената и стварних догађаја, али и тачну и истиниту ауторову мисао о моћи кетмана, да се окористи духовитом пословицом „што га више мењаш, све више остаје исто“, што су учинили и јунаци Црнковићеве драме, Власта и Ђура, који су се, као рокер, панкер, националиста, четник…“…поново срели на Ју радију у периоду 1995 – 2000, на један волшебан начин, кафкијански преображени у милошевићевске патриотске журналисте“, како духовито поручује аутор.

Жири се нада да ћемо и ову драму видети на позоришној сцени.”

Javašluk No 1 (oktobar 2022)

 

Mesto radnje: Shop'n'Go prodavnica u Kosovskoj.

 

(Danas opet odem u MTS Dvoranu da pogledam još jedan film s Kidf Festa i poželim da kupim i vodu "Rosa" i vanilin-šećer, u vezi možebitnih knedli sa šljivama u obližnoj pekari, takođe u Kosvskoj.)

 

Uniđem u prodavnicu, nađem "Rosu", ok, ali vanilin-šećer jok. Jedva otkrijem policu gde treba da se nalazi, pored pecilnog praška itd., ali pregradak s vanilom je prazan. U sobičku pored, neka žena gleda u ekran kompjutera. Priupitam za šećer, ona mi ne skrećući glavu kaže da nije odavde.

 

Odustanem od vanilin-šečera i odem na kasu. žena na kasi uzme moju flašu, okrete je nekoliko puta kao hleb vruć iz rerne, da mi flašu i ode nekud žurno s kase. S nekoliko sekundi zakašnjenja ukapiram da je otišla na staro radno mesto i da je samo zamenjivala kasira.Koji se zlovoljno vratio na svoje radno mesto.

Metnem flašu u ruksak i dam novac kasiru. On me gleda belo.

- Šta?! - i širi ruke.

- Pa za vodu! - Izvadim dopola onu flašu.

- Dragana! Da li si kucala vodu? - njemu je potrebna mala večnost da se vrati u stvarnost posla.

Odgovora nema.

- Dragana! Dragana!

Mukli odgovor napokon stigne, ali ja ga nisam razumeo. Valjda "š'a je?!"

- Da li si kucala vodu?

Ispostavi se da nije, i ja vadim flašu iz ruksaka da čika overi bar kod.

Ali sad se zaglavi nešto. On mora da otvori ono za ono, neki poklopac na nečemu, pa ponovo overi bar kod.

Ja uzmem flašu i vratim je u ruksak. U međuvremenu pronađem i 2 dinara, da olakšam vraćanje kusura. Poskupela i Rosa na 62. Putine, pederu!

- Daj mi! - kaže kasir. Valjda meni.

- Pa evo ga! - pokažem na novac koji leži ispred ekrana kompjutera, jer mislim da se to odnosi na pare.

- Flašu! - kaže on. Gle, ne pada mu na pamet da kaže "dajte", nego "daj!".

- Opet?! - velim ja i ponovo vadim flašu "Rose" i dajem mu.

- Nešto je zabrljala - kaže kasir i ponovo overi bar kod.

Napokon je bar kod očitan i ja plaćam.

Preznojio sam se.

A i oni kupci iza mene.

 

Ovakve stvari se ne dešavaju ni u mediteranskim zemljama, ostrvima i pokrajinama, koje smatramo "opuštenijim", npr. Grčkoj, Kipru, Malti, Malagi, Korziki, itd. I to ne samo zbog turista, to je standard, koji mi nismo dostigli.

HALLOWEEN ENDS (2022 American movie)

 

r.: Dejvid Gordon Grin; ul.: Džejmi Li Kertis, Endi Matičak, Rohan Kempbel, Vil Paton.

 

MUŠKA KERI DOŠLA DA ŠEGRTUJE KOD MAJSTORA KOLJAČA

Otišao sam da gledam ovaj film s očekivanjem da ću videti totalni krš, još totalniji i krševitiji od II dela Grinove trilogije. Taj II deo sam sahranio, iako mi je posle palo na pamet da su one scene klanja matoraca zapravo suptilna parodija tih teen slasher-a, naime umesto maturanata, napaljenih izviđača i super cica u vrućim hlačicama i sa sisićima kao smokvicama, sada se lepo kolju oklembešeni penzosi, matorani, lezbe, većina od njih Afroamerikanci, jer i njima može da presedne hedonizam...

Ali ovaj film...kao da je Stiven King uzeo da piše scenario. Zlostavljanje slabotinje u tinejdžerskom dobu i kako se tome suprostaviti osim učenjem i dobrim vladanjem. To kao prvo. Drugo, samoreferiranje u početnoj sceni kada se Nj. V. dete ruga bejbisiteru: „Ha! Ja sam dete car, Mejers kolje ružne i debele bejbisiterke! “, a Kori Kaningem (Rohan Kempbel) malo se ljutne i kasnije u nesrećnom (?) incidentu gurne  klinca s trećeg sprata i ovaj se razbije kano lubenica. I kao treće, element Osmog putnika, jer Mejers je ostareo i živi u kanalizaciji, kao stari zanatlija kome je očajnički potreban kalfa da nastavi zanat kome preti izumiranje – bombondžija, bozadžija, kujundžija, koljem po kućama... Izgleda da je Mejers zaposeo Korija i od njega napravio svog Robina, svog ortaka za dalja klanja. Lori Straud i Frank Hokins (Vil Paton, koji sada izgleda kao Dik Kavet) glume dvoje penzionera koji duvaju u žar mladalačke ljubavi, kao u našim TV dramama, npr. Ljiljana Krstić i Đorđe Jelisić. Niko ne jebe u ovom filmu, bilo tinejdžer bilo matorac, a toliko klanja. Da li je i to rediteljev vic, koji će poslužiti za doktorate na filmologiji?!

A taj Kori, inače stivenkingovski lik u familiji u kojoj je keva maltene veštica kao u filmi Keri, a očuh popustljivi slabić, počne da se muva s unukom –  pogađate – Lori Stroud. Ta ljubavna priča, koja je smotana i dozlaboga spora, maltene kao u nekom istočnoevropskom filmu, i taj Korijev smotanluk sam po sebi bio bi dobar materijal za festivalski film da je evropski, ali ovde (u Americi nema smotanih! - evo zna Žak Derida), kao neka paralelna radnja s Mejersom, deluje nekako pervertirano, kao zli Spajdermen... Taj prelaz od Korija žrtve bulinga do Korija kao Mejersovog izabranog kalfe-naslednika toliko je šašav i nagao, da se stiče utisak da je neko pomešao trake dva filma, Mejers postaje zli teča, a Lori Stroud sve vreme piše memoare, čiji je narator ona sama, dok – pogađate i to – na ekranu gledamo „Eplov” Text editor. Pravda za „Vindouze“!

Konačnica filma se davi u krvi. Mejersovoj krvi. Na kraju leš odvezu na deponiju, gde ga samelju. (Neko se pobuni zbog procedure (nasnimljeni smeh), a Lori Stroud ga poklopi: "Vanredno vreme, vanredne mere!")

Hoće li to biti dovoljno, mislim mlevenje?

E sad, ovaj je film bio mnogo pitkiji (pun unintended, mislim što se tiče one prolivene krvi) od II dela, i valjda sam još pod utiskom onog početka koji je tako obećavao, ali to nije bila „Noć veštica“, to je bila muška Keri, kojoj u pomoć priskače besni babac Lori Stroud. Koji bi to filmač bio bez Mejersa, jebote!

 

TRAG DIVLJAČI (2022 Serbian film)

 

 r.: Nenad Pavlović; ul.: Radivoje Bukvić, Miki Manojlović, Jovo Maksić, Milena Pavlović, Nada Šargin, Miloš Timotijević, Milan Čučilović, Petar Zekavica, Filip Šovagović.

 

TETKICE U BOROSANAMA IGRAJU KOLCE, OPSA-SAA!

Prijateljsko upozorenje svim ljudima iz sveta književnosti i filma a pogotovo onima koji bi da prodaju neki scenario ---> nemojte razgovarati s Mitom, niti mu slati tekstove za časopis FCS ---> on će maznuti sve što mu učini korisnim, evo i Čarapanke sa Zvezdare i jedan tekst za časopis FCS (koji mi je uz smajli odbio) i razne druge stvari, i objavljene i neobjavljene, prepoznajem u onoj mistifikaciji da je Tito podmetnuo Bregu i rokenrol jugo-omladini, kao i ovom filmu, i u ranijim filmovima, pretvorene u paštetu.

Bjelogrlićev produkcioni tim iz Tome je na početku izradio kompjutersku animaciju sa zelenim trolama ispred zgrade Politike i Cetinjskom i Svetogorskom je prošlo milion trabanata, fića i folksvagena i stojadina. Statisti su obučeni u živopisne krpice i pod mišku su im stavljene šahovske table. Ali najbolje su posao uradile borosane preko najlonskih hulahopki i cigareta u svakoj ruci (i to "57"!). Ispekao se zanat. Bjela je čitao moje gurmanske putopise i sklopio jelovnik za scene u kojima je slatko kusao roštilj s kajmakom, dok su buckaste lepinjice mamile uzdahe.

Recept za film iz 1970-ih: zulufi, frizure kao Braća Bajić i Duško Lokin, zvoncare i mnogo duvanjenja, i to da se vidi kako žar pada sa cigarete posle prvog, slasnog, uvlačenja dima, pada žar i progoreva kockasti stolnjak, ih...!

U ovom filmu je glavni junak – epoha, scenario se ne trudi da komplikuje ali ni da bude razumljiv, ovo je Veliki san Negotinske krajine, film bestidno računa da će dosijeiksovski (videti Tirnanićeve eseje o ovoj seriji) otvoreni kraj – "hobotnica je večna, nikad nećete videti vanzemaljca i Prvog udbaša" – spasiti film od kučina u koje će se neminovno uplesti posle prve polovine, pa se ide na opšta mesta „1968. je bila farsa“ i „svi smo mi ozna“, s tim da je ubačena popularna žvaka o zaklanim domaćinima. Iako se na špici veli da je film rađen po „motivima proze Živojina Pavlovića“ (piščev sin je reditelj, ćerka ima finu epizodu, zet takođe), to je u stvari lažno obaveštenje. Živojin Pavlović nije pisao udbaške travestije, a ne verujem ni da bi prihvatio ovo zezanje s milionima zaklanih domaćina. Motiv lapota, pak, o čemu Pavlović senior jeste pisao, ovde je nakalemljen, da bi valjda simbolizovao gerontokratiju Titovog dvorskog perioda u SFRJ, šta li, fantazmagorične scene koje (navodno) progone bolesnog Blagoja Jotića (Miki Manojlović), efektne su vizuelno, ali ipak deluju kao strano telo u kempovski prešarenoj sedamdesetaškoj epohi. Manojlović tokom celog filma kašlje i pokušava od starijih (po rangu) od sebe da sakrije dijagnozu, i dok to uspeva, mlađi saradnici ga se plaše i cvikaju kao miševi, ali čim osete krv, šutnu matorog u ropotarnicu istorije. U filmu glume i Filip Šovagović i Petar Zekavica, Jugoslavija je to, pa prvi govori hrvatski da ga cijeli svijet razumije (Janez Vrhovec za sirotinju), a Zekavica, kao „slovenački kadar“, ima odličan akcent za Rusosrbina, ali slovenački bih mu popravio, zar samo „anpak“, tovariši scenaristi, kamo ostale slovenske besed, hajde bre?! 

Timotijević je kao sin Aljoša neprepoznatljiv zbog maske, izgleda kao Hulk, možda je i nahisnhronizovan, Nada Šargin je fatalna žena iz nekog film noara, i na kraju se pokazuje da je ona – naravno – bila mamac (kada je vidimo da se ljubi s Milojem /Bjela/, jednim od najviših udbaša). Boris Milivojević je opet u tajpkastu kao debeljuškasti trapađoza fotoreporter. Jovo Maksić je pljunuti Robert Šo s onim zulufima i opet je odigrao odličnu ulogu, on je jedan od retkih glumaca koji se - za sada - opire stavljanju u fah.

Jugoslav Bucalo u izvedbi Radivoja Bukvića izgleda kao mešavina Frenka Zape i Vinsenta Galoa. On je novinar u kožnjaku kaki boje, frizura mu je kao kod Ismeta Krcića, a batine trpi kao amerikanski privatni detektiv, što znači posle svakih je sve poletniji i zdraviji. Već od polovine filma je nemoguće uhvatiti smisao, jer dve smrti –  jedno samoubistvo srednjoškolskog profesora, navodnog pedofila a drugo leš šefa lokalne udbe – iako svako ponaosob puslica za razradu, labavo su prilepljene, prosto se gledaocima ostavlja da drkaju na borosane i pušte svojoj tabloidnoj mašti na volju, dok im se zamazuju oči rekonstrukcijom epohe u vidu nameštaja, bakelitnih telefona, duvanjenja, duvanjenja, MNOGO DUVANJENJA, kutije „57“ na sve strane, u stvari gledalac kao da je na tavanu pronašao stare komplete RTV Revije i Ilustrovane politike, pa se zaneo... (A kamo Čik?!) Ona mešavina jugo-jezika i dijalekata, ("alo, alo" slovenački, original hrvatski, đekna-crnogorski, nedovoljno uvežban zaječarski itd.) valjda je Mitin otisak. Trebalo je posvetiti se i zapletu u drugoj polovini filma, i možda pokazati levi nožni palac vanzemaljca, pa makar i u vidu kosaka nekog zaklanog domaćina. Ovako, to je samo stilska vežba iz maske, šminke, kostima za epohu koja će nam svima večito biti zanimljiva. Ali za poznog Vrdoljaka i Gagu ovo je Građanin Kejn.

LA PETITE BANDE (2022 French film)

 

 r.: Pjer Salvadori; ul.: Kolomb Šmid, Ajme Medvil, Pol Belhost, Redvan Selam, Loran Kapelito, Matis Klodion-Žine.

 *  *  *

Pjer Salvadori je „majstor inteligentne komedije“, glasi konsenzus o reditelju a napose u vezi ovog filma. Ova komedija jeste bila pametna, ali umela je da bude i prepametna, pa i naj-najpametnija, kada, na primer, švrća Eme (Pol Belhost) em postaje narator nečega što nije mogao da vidi i zna, em tumači dušu drugih likova kao da je Frojd, ili kada Fuad (Matis.Klodion-Žine) filozofira ovako o reci: "Numem da objasnim zašto volem reku, nema početak nema kraj, samo teče, ne razumem je, ali pomoću nje razumem sve ostalo što ne razumem!", što je vredno jednog semestra na Opštoj filozofiji (a i konačno skreće pažnju na ekološki klin u čorbi, to jest reku, zbog koje je navodno sve i počelo).

Ovo je omladinski film po svemu, za one omladince koji tek treba da probaju seks. Odrasli su dati kao  u crtanom filmu – njihovi glasovi su uglavnom mutni ili su to preglasna i nestrpljiva „upozorenja omladincima“, koji ta upozorenja ne uzimaju za ozbiljno već samo čekaju da se matorani ućute. Likovi iz petočlane Mlade bande su, koliko god se reditelj i scenaristi trudili, likovi-ideje, oni predstavljaju (poučno) popis trauamatičnih situacija u kojima adoslescenti i predadolescenti mogu da se zadese. Da vidi omladina, pa da se lakše nosi s problemima a bez mnogo popovanja. 

Umereno rasno politički korektan, s onim iznuđenim ustupkom u tome da jedino žensko mora da bude riđokos i pegav curetak, koja bira između dva Afrofrancuza. Ljubavni problemi – na nivou Ćopićevog romana Orlovi rano lete (bez zezanja, čitala nam učiteljica roman u nastavcima). 

Znači, zaštita ekologije i okoliš prirode su navodni okidač radnje, ali jes’ kurac. Potok, za koji su se klinci emotivno vezali kao da su đedovi koji su tu prali noge kao klinci, zagađen je toliko da ne smeš ni mali nožni prstić da met'eš u nj, pijenje izaziva povraćanje i proliv, opadanje kose i smrt, a kriva je Fabrika nečega u blizini, i ta zgrada je najverovatnije ucrtana kompjuterskom animacijom, liči na našu pokojnu "Utenziliju", ili britansku kolekciju dimnjaka od crvenih cigala iz XIX veka. 

Četvoro klinaca predseksualnog uzrasta (film je začuđujuće čedan, osim zatelebanosti nema nikakve naznake erotskog nečeg) reši da zapali fabriku, „jer to je jedini način“. U stvari, samo jedna članica (posle ćemo videti ni ona) ima ispočetka zaista ekološke motive. Antoan (Ejme Medvil) želi da pomogne očajno zatreskanom drugu Samiju da se približi žuđenoj devojčici Ket (Kolomb Šmid), pa predlaže da njih dvojica njojzi i drugaru Fuadu (Matis Klodion) ponude plan dizanja fabrike u vazduh, znajući devojčicin ekološki aktivizam. Ket, angažovana protestantkinja, iz keca se upeca i eto bande. Fuadov ćale je pandur u stanici policije (ima mentalitet ćaleta iz našeg Crnog talasa). Antoanov ćale je u apsu i viđaju se svaka tri meseca kada je poseta. Porodičnu situaciju devojčice ćemo otkriti na kraju (i to je bitno!), a Samijev ćale je neki šofer i čuvar skladišta. 

Plan je da napune kajak s 200 litara benzina i odnesu ga nekako u fabriku i zapale uzvor zagađenja. Punjenje kajaka je bilo prosto kao pasulj. Bilo je potrebno da vlasnika benzinske pumpe zamajavaju rezanjem ključa, Ket je maznula nečiju kreditnu karticu, kaobajagi su pumpali kajak, a zapravo su ga punili benzinom. Zabavno, zaista, ne znam koliko je to moguće izvesti u praksi. Kako god, tokom filma, klinci mogu s lakoćom da motaju oko malog prsta nervozne i umorne odrasle i da mažnjavaju lekove iz apoteke, benzin s pumpe, pojaseve za spasavanje iz policijskog skladišta... Ama puslica. 

Film, možda i nehotice, potkazuje šta je za sve nas ekologija –  tlapnja, apstraktna imenica, koja može da posluži za virtue signaling, za poetske samooptužujuće izlive o majčici Prirodi koju zloupotrebljavamo i o budućim generacijama itd., ali da čovek, u borbi za ljubav a protiv Smrti, nema vremena za takve bakrače kao što je priroda. Ona njemu, čak i u onim Fuadovim filozofiranjima velikog kalibra, služi kao pomoćno sredstvo za iskazivanje sopstvenog splina ili potragu za smislom. Ili zavođenje željenog seksualnog objekta. Priroda je nameštaj, čovek kad misli o njoj samo dobije neprijatan osećaj krivice, on već vojim postojanjem radi protiv prirode, normalan život zahteva da pravimo velike količine đubreta i sranja i pišancije, i najbolje je da ne mislimo kuda sve to ide, jer – računi, ljubav, bolesna baba, ispiti, komšije...

Plan da se zapali fabrika zagađivačica, naravno, pođe naopako, kajak pun benzina ostane u fabrici, a banda silom prilika –   pogledajte film – kidnapuje veoma, veoma antipatičnog direktora fabrike (dobro da nije crnac već izgleda kao negativac iz komedija Luja  de Finesa), koji do kraja filma ostaje vezan, popišan, usran i  omamljen, besan, očajan, to je najgora uloga koja se može zamisliti, može se meriti jedino s ulogom Klarena Biksa u Kolu sreće. 

 Ono što me je nerviralo od početka jeste narator koji to nikako ne može biti, naime peti član bande Eme. On se jada zbog bulinga a kao razlog za zlostavljanje, jadan, navodi „možda zato što imam kovrdžavu kosu... “ Jadničak. Ima dete dve užine i skupe patike, plave oči i kovrdžavu kosu. Zaista za žaljenje. Srce mi se pocepalo. Plavooki frćkavi mučenik, to je muka koja se jedva može podneti, nije bio blažen da bude crnče, nogah poput čačkalica a stomaka naduvenog kao balon, u letargiji zbog gladi dok mu muve sede na trepavicama, to se ne može ni prineti kovrdžavoj kosici&plavim okicama&pegicama, a usput on filozofira kao da je diplomirao psihologiju na Filozofskom faksu, zna motive svakog u školi, zna ono za šta bi amerikanskom psihoterapeutu bilo potrebno 10 godina rada i mnogo miliona dolara honorara... 

 On je regrutovan u bandu iz jednog – dozlaboga neuverljivog – razloga: da bi glasanje o sudbini kidnapovanog vlasnika fabrike moglo da se odluči --> uvek je bilo 2:2. 

Mali Eme ispaljuje džepne, nestorovićevske i pinkerovske mudrolije, kao da gostuje kod Jovane Jeremić i isprva fascinira ostatak ekipe. Uskoro se, međutim, pokazuje da je mali jedan Sotona iz Predskazanja, koji bi rođenu babu spalio da stekne frenda plus što je živa enciklopedija teorija zavere i travarskih i vudu recepata..

Treba da obrazložim ovo: „Film, možda i nehotice potkazuje šta je za sve nas ekologija..." Naime, pokazuje se da ni za jednog jedinog člana bande fabrika nije primaran motiv: Antoan želi da ga uhapse pa da se pridruži ocu. (Hm, zašto ne uzme cigle i ne porazbija šoferšajbne na policijskim automobilma i ne opljačka benzinsku pumpu, umesto da krade benzin na pametan način?!). Sami je, rekosmo, zaljubiška, Fuad rešava problem autoritarnog oca policajca, Eme želi da nađe prijatelje, a ni Ket, prividno uverena ekološkinja, nema fabriku na pameti, već to što direktor fabrike –  njen očuh koji joj tuče majku.

Ali, da ekologija ipak ne bi ostala samo prazna reč, reditelj se pobrinuo na kraju, kada Eme kaže: „Pa nije reka zagađena kao što pričaju. Evo ja popio 2 litra i plivao sam /bacio ga odbegli direktor/ i ništa mi nije...!“  I – odjednom počne da povraća a u rukama mu ostanu pramenovi (kovrdžave lepe) kose. I onda svi –   jer svi su bili skočili u taj potok da spasavaju drugara – primete crveni osip, a neki povraćaju kao u parodiji Isterivača duhova s Leslijem Nilsenom. Ta povraćka je očigledno šmrkom za pranje ulica  prskana.

*  *  *

Postoje dva urnebesna komična momenta u filmu, za urlanje od smeha, što se međutim nije dogodilo, jer ovaj film sam, kako rekoh,  gledao sam samcat u MTS dvorani, nema roditelja, nema dece, samo ja, s maskom, a meni nijedan vic nije smešan. Ali urnebesne su ove dve scene.

Banda sastavi preteće pismo izrezanim i nalepljenim slovima i pošalje ga policijskoj stanici, („Zatvorite fabriku, inače ne vraćamo dišu!“) U stanici se svi upišaju od smeha zbog obilja pravopisnih grešaka. Zelene nindže u potpisu su šlag na torti. „Pa jesam li vam ja rekao da ćemo imati i zelene radikale?!“, smeje se šef. Oni okače pismo na staklenu pregradu između kancelarija da uživaju. Kad, utom ulazi supruga fabrikanta da prijavi nestanak muža. Šef stanice prebledi. „Šta, nestao vam muž?!  Nema ga tri dana?!“ i očima daje znak kolegama da skinu ona pisma s pregrade, da žena ne vidi. To se može uporediti s onom urnebesijadom iz serije Urgentni centar, kada psihijatrijski slučaj koji se plaši ptica sedi na kauču, a prekoputa psihić (Adam Arkin) prebledi, jer je odbegli papagaj na naslonu kauča u kome sedi pacijent koji ništa ne sluti i priča kako umire od straha čim vidi nešto pernato...

Drugi  je komični odušak kada majka male Sotone, Emea, gleda sinčića kako ćakula s novim drugarima, pa plače od sreće dok to priča mužu: „Pogledaj ih kakvi su kao anđeli, baš mi je drago što nam je sin našao drugare da se druži... “ Na stranu to što je otac glupi barmen koji se ne brine što mu je sin izložen bulingu, već je komična naizmenična montaža majčinog piškenja od sreće i dijaloga klinaca anđela. „Da ga zapalimo živog... Da mu odsečemo uvo ili prst... Da ga ubijemo... “

Fabrikant ugiba u saobraćajki koju je izazvalo povraćanje nakon konzumacije zagađene vode.

Pošteno.

Film ne bi mogao bez neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Kajak s benzinom ostao je, dakle, u fabrici, a onda – zrak sunca, fokusiran kroz naočare (koje su pale fabrikantu kada su ga onesvestili), zapali travku u fabrici i – buuuum! Kompjuterska animacija je postigla da to izgleda kao bombardovanje Drezdena, ili Srbije i Čačka tokom Uskrsa 1944.

Znači, ekologija je bila klin u jednoj, sada je jasno, didaktičkoj psihološkoj čorbi za predadolescente, koji imaju raznorazne traume i nazovi traume, samo je pitanje koja će publika nalećeti na ovaj uradak. Bilo bi idealno da cela familija od babe za repu do mačora za hlače, dođu na matine, pa posle na ručak u Mekdonalds (hahaha), ali ne znam da li je to slučaj i u normalnijim zemljama od naše. U velikoj meri je film prepametan, baca gledaocima poruke u lice, na nekoliko mesta je overwrought kao da je triler za gospodu s tompusima, ponegde je i zaslađen (kada crnče poklanja papuće bosom Emeu). Ali lukav je u svakom slučaju. Branko Ćopić u hologramskom izdanju.   

COMEDY QUEEN (2022 Swedish film)

r.: Lana Senken; ul.: Sigrid Junson, Sofija Kambon, Elen Teure, Oskar Teringe, Igi Malmborg, 

 *  *  *

Pedagoški film na osnovu pedagoškog romana psihološkinje Jeni Jegerfelt, namenjen klincima u odrastanju koji se nose s tugom zbog smrti bliskog srodnika. Saša (Sigrid Junson) ostala je bez majke, koja se ubila zbog depresije. Njen otac (Oskar Teringe), inače pljunuti Stiven Ria, dobar je čova, na 'lebac da ga mažeš, popustljiv, ali podlegao je tuzi i plače toliko glasno u kupatilu da ga ćerka čuje. Saša ima samo jednu blisku (najbolju) drugaricu, Mertu (Elen Teure).

Ćerka s ocem posećuje psihoterapeuta dvaput nedeljno, samo da bi se s ocem svađala pred tolerantnom psihologinjom (da li je to kameo autorke romana?).

Saša odlučuje da potisne tugu tako što donosi rezoluciju od 4 člana. (Treba li reći da su članovi te rezolucije dati animiranim slovcima, kao u filmu Leto kada am naučila da letim?)

Rezolucija

Broj 1: ošišaću se na kratko

Broj 2: prestaću da čitam knjige

Broj 3: nikada se neću brinuti o drugom živom biću i

Broj 4: postaću kraljica stendap komedije.

Jer, majke se sećam s kosom (slika ide sa zida od plute u fioku), knjige su majci samo škodile, ja sam se brinula o majci pa vidi šta joj se dogodilo i – moram da nasmejem ćaleta.  Svaki sledeći član ove rezolucije je sve teži. Ćaletov aparat za šišanje se zaglavi od njene duge kose. Saša pokupi sve knjige u torbetinu i odnese ih u opštinski centar za davanje starih stvari, a veoma je teško odbiti dugo žuđeni poklon u vidu slatkog kučenceta. Otac i baka su strašno razočarani što je ona odbila poklon, misle da je nezahvalna, ali ona ne može da im kaže razlog.

Poslednji član rezolucije – da  postane ubedljiva komičarka – delovao je kao nemoguća misija do samog kraja. Jer, sve vreme nam se predočava da ona ama ič nema smisla za humor. 

Film je poučan i trudi se da nezaslađeno kaže stvari o okrutnosti dece u tim godinama, o fatalnom manjku komunikacije među ljudima, o tome kako je lako povrediti tuđa osećanja i onda kada to nemaš na umu (a kamoli kada imaš), o težini reči i o tuposti okoline. Velikim delom je ovo i reklama za Švedsku kao takvu, za njenu toleranciju, životni standard i pedagošku praksu. Diverzitet frca na sve strane, Indijka je nastavnica geografije, crnkinja je zvezda stendap komedije, a problem imigranata, obaška muslimanskih, ne vidi se. 

Saša ima priliku da proluftira svoju traumu, da realizuje svoje mušice zahvaljujući nesebičnoj ljubavi oca i bake po ocu. I zahvaljujući ljubavi Merte, najbolje drugarice.

Nemoguće je zamisliti srbijanskog roditelja sa svojom omiljenom tezom: „ja sam te rodio, ja ću te i ubiti!“ u ovom okruženju, osim u ludari, što je inače bilo rešenje za gastarbajtere koji su 1960-ih tukli svoje žene. Takođe je lako zamisliti batice u audijima s tamnim („ministarskim“) staklima kako dolaze u školu da pitaju „slušaj, momci, ko mi dirô dete?!“ 

Ishrana Šveđana je vrlo jednolična, sve neke kaše s jogurtom. Sve kašikom, ništa viljuškom.

Eh, da – hepiend na kraju, da li je moglo bez njega? Možda i nije, mada imam neke ideje... Ljudi su se kikotali Sašinom nastupu i njen ćale se, napokon, posle ko zna koliko vremena, iskreno nasmejao. A Saša, koja je donela i jedan nenapisani član Rezolucije – da nikada ne plače, proplakala je. I na kraju uzela kučence. To se kliče katarza...

Zanimljiva su uputstva one zvezde stendapa za uspešne viceve: „budi samokritičan, niko ne voli uspešne ljude, budi nemilosrdna!“

I Saša je smislila ovo za nastup: „Znate li kada ljudi najviše mrze da češete ekseme? Kada češete tuđe ekceme!“ (smeh) „Vi, tamo, vi baš imate mnogo ekcema...!“

Teško da bi naše kolmovane prosvetarke i tetke sa hladnim trajnama što bleje u rijalitije i besne zbog latiničnih grafita preko Konja imale strpljenja za ovaj film. Mislim da bi preko njega 'ladno presnimile neku staru epizodu „Ljiovisne“ ili „Kasandre“.

Ali, film je melem za šačicu preživelih liberala na planeti majmuna.

Ipak, nije imao kome od roditelja i dece da bude melem, jer i ovaj sam film – kao i Malu bandu dan ranije – odgledah sâm u sali. Manifestacija „Kid fest“ je lepo zamišljena, ima plemenitu ideju, onaj Uroš je sve to lepo razradio, ali kamo deca kamo roditelji?! Šta je ovo, ljudi? Praznina. Da li su sva deca ili prepuštena dilerima ili u limuzinama s tamnim staklima koje ih voze tih 149 m do škole? Nije valjda kriva ova apokaliptična atmosfera?

 

Vasa čkapi me posmrtno banuje, koji derpe

Koja moralna panika i manifestacija Virtue Signaling-a na Burundiju a ja - eto, i to je moguće - nadrljah posthumno, ni kriv ni dužan.

Neko je potegao tezu da se na Burundiju jebe keva neoprana Radiši (što je inače hvale vredna delatnost kada je reč o tom sadisti, kao i o Tičeru, maskiranim inkvizitorima na Be-Devedestvojci, Gagoderki i sličnim degenima duha i tela).

Vasa se stiso, hulahopkice mu se uvukle u guzu, oznojili mu se prstići u sandalicama i poručio je drugu Radiši "da niti će biti niti je bilo jebanja majki divnim iknivizitorima PPP-a vođe na vaspitanom Burundiju" i, valjda, obrisao moj post na Hajd parku iz davne 2017. Koja čkapi od novinara ( a time se hvali kao tramvajdžije i taksisti), somelijera, konzumenta rakištine na svom "Moneu" i zavidniku Teofilu Pančiću što nikada neće biti toliko načitan i slavan kao on.

I tako postah banovan posthumno - nakon mog samobrisanja - gore nego kao Pink. 

Inače me je hulahopka somelijer omrznuo kada sam nešto napisao o Filbiju, zbog čega se sam Filbi nije naljutio, ali Vasica voli da se voukovski vređa u ime drugih. 

Otišao sam s foruma, o tome sam ovde i pisao, jer mi je Gagoderka izvečeri pobrisala slike i post o Karaturkinji odbojkašici. 

Odjednom ispadoh kolateralna šteta u nekoj meni nedokučivoj moralnoj panici na Burundiju, koji je počeo da prdi kada PPP kine.

Tičer - šupi qrac, Juventus se dopinguje a amerikanski ragbisti su derpe, Vaso - šupi qrac, Toni Soprano nije evoluirao već je iskoristio dostignuća psihologije, što je pokazao briljantni dijalog između lika koga igra Piter Bogdanović i lika psihijatrice, Radiša - šupi qrac, mene si banovao jer sam napisao da je trener Partizana podneo ostavku, a od tog trenutka SVAKI DAN tvoj seksualni rob to isto piše da bi se pokazalo da vi možete a ja ne, Gagoderko bela maco - šipu qrac, upravnico konc-lagera mizandristo usrana. Vasa je nejebičar, puko ko zvečka posle korone.     

Night in Rethymno

 

Duvel in an Irish pub

 For the sake of Sweet Child Of Mine and that prize for play on a competition. 

Fuca u Retimnu

 

Posle utakmice Srbija - Švedska, premišljao sam se da li da gledam i ogled u Norveškoj. Prespavao sam prvi frtalj, a onda sam ipak krenuo prema mestu gde sam bio taličan protiv Švedske. Prođem, međutim, pored mesta gde sam nekad gledao kvalifikacije Partizana, ali gde u poslednje vreme ne vole srpske navijače. Utakmicu su pustili za Norvežane.

Sweets in Rethymno

Na Kritu imam nekoliko mesta za slatkiše. Šaljem im razglednice s Malte i iz Danske i Holandije, pa i Nemačke. Poydravimo se i častimo se kada se vidimo!

Danas me stigao umor posle besane noći pred put, pa sam prvo spavao a onda radio (poneo sam rukopise od kuće), kad vidi ti: posle podne mi stigne jedna lepa vest (to je sada već objavljeno-->/ nagrada je moja). Radim ja još i oko pola devet uveče odem na svoje omiljene kolače: 3 komada sada. Gazda me pozdravi i posle pošalje konobaricu s pitanjem:

          – My boss sent me to ask you if he can make a video with you as an advertising?

Pristao sam i sad sam nekom videu na kom žderem, nadam se ne kao prasac, ali verovatno da...

Osim ovog kolača s karamelom i mleramom, na drugom mestu sam postao ovisnik o – sutlijašu sa cimetom. Tek trećeg dana po mom dolasku su napravili novu turu.