Realna priča

Džek Di sreće Soju Jovanović. 

Ili Suadu Kapić. 

Ili...

Ovaj film budi uspomene na „Nije lako s muškarcima“, na onaj period s početka 1980-ih, na Dušana Jovanovića (to je onaj čika s duvanski požutelim brkovima, koji je srečen Slovenec) koji piše komade o psihoanalizi u porodicama više srednje klase (još se na Krstu igra njegova Igra parova, toplo preporučujem [edit 7. II 2021. Naravno da je ovo "kvrc" i da je Igru parova napisao Matjaž Zupančič, jedan drugi srečen Slovenec, dok je Jovanović po pseudonimom napisao Egzbicionistu, koga takođe, nadam se, još mogu da preporučim u Ateljeu 212, kada jednom prođe ovaj večiti lokdaun. U međuvremenu su otišli i Neda Arnerić i Dušan Jovanović, tako da Igre parova više neće biti.]). Na vremena u kojima bi „Obični ljudi“ Roberta Redforda mogli da budu relevantni i za nas, a ne da izazivaju nerazumevanje, otpor, bes ili podsmeh, jer „koga se to tiče u ovim groznim nestašicama i inflaciji i ratovima?!“. Ali, Kičić je svesno izabrao nešto "lako", beogradski film do daske, ovo je povratak metropolitanskog White Supremacy-ja, još iz filmova koje je snimala prvobitna akademijina generacija i autor uostalom ne može biti prikladniji. Deda mu je lečio Tita, tata mu je bio TV i pozorišni režiser (još se igra Ljubavno pismo, predstava koju je režirao Branko Kičić i u kojoj je – dok se nije upustio u ovaj rediteljski debi – igrao i Gordan /preporučujem onima koji je još nisu videli, ja sam je po ko zna koji put video 30. XI/), a drugi neka snimaju filmove s dizelašima, kladioničarima, ijekavičarima, mafijašima...

Poslednji krik psihoanalitičke naivnosti na jugoslovenskoj televiziji, po mom mišljenju, bila je TV duodrama „Pat pozicija“, s Mustafom Nadarevićem i Radkom Poličem o sukobu mentaliteta: Bosanac versus Radenska♥♥♥, i koju dramu je, po tekstu Davora Korića, režirala Suada Kapić. Snimljena je 1987.

Ali, imamo Realnu priču. Sviđa mi se jedan rez – totalno Sojin rez – na početku filma, kada se Gordan i Nina natežu ko će da odvede ćerku babi, da li će stići na bračnu terapiju. Tn je Sojin rez, zato što je hičkokovski, ili almarevilski, ili džoržtomasinijevski, kako hoćete, i ne znam da li je to snimljeno s više kamera ali tako deluje. U drugim slučajevima kontraplan montaže, očigledno je da se ubacuju nesinhronizovani kadrovi (snimljenih iz leđa "iz off-a", to jest), što publika ne može da primeti osim ako ne prati usne otpozadi iz nezgodnog ugla (znači samo krajičak usana). Meni je to navika, još otkako sam "montirao" porodične filmove na tonskoj super osmici. 2005. sam hteo da upišem montažu na školi Dunav filma, Terza me primio, ali tada sam bio teška sirotinja i nisam imao gde da pozajmim 2000 evrića za školarinu pa sam posle mesec dana pokunjeno pokupio prnje.

Ali ovo je Soya film, znači Pudovkin i continuity, a ne „umetnički tok svesti“ našeg filmskog kluba koji prezire oštrinu.

Priča – za razliku od 90 postotaka naših filmova, koji su samo zbirka skečeva – ima sve: glavu, rep, tok, mini zaplete, komične oduške a i dva mesta za plakanje, a sve glatko i logično ide prema kraju, koji je lukav. To je vešt kraj, jer navodi publiku da pomisli da će se dogoditi jedan kliše – da će se posle audicije, s koje su otac i ćerka upravo izašli, začuti glas „gospodine Radisavljeviću, reditelj vas zove!“ s otužnim hepiendom "dobili ste ulogu!"– ali to bi bio toliko neverovatan kraj, da nas drugi sentiš kraj koji se desio  – progovaranje ćerke Vide – što je milion puta neverovatnije i štaviše sladunjavije, uopšte ne buni. Vrlo lukavo od dvojice scenarista.

Film je o glumcu, unekoliko bleskastom ali ne glupom, ambicioznom taman dotle da ne počnemo da navijamo protiv njega, u Hristovim (plus-minus) godinama, u klimavom braku s lepom ženom s kojom ima ćerku što u 4.-oj godini odbija da govori. To je Džek Di u raljama Soje Jovanović, Dušana Jovanovića ili Karanovića iz filma „Nešto između“. Kičićev lik je taman toliko samoironičan (što je inače retka pojava, jer naši glumci, osim ako nisu upali u cast type debila, imaju običaj da se izvinjavaju ako igraju budale!) da bude zabavan i taman toliko ušuškan u višu srednjeklasnost, da se to opasno približava kurcobolji kod namučenog gledaoca, koji nema dve babe i dve dede za ispomoć, a o bračnoj terapiji da i ne govorimo.

Ovo je prizivanje Beograda od pre Osme sednice. Danas je sramota biti lud ako si sirotinja. Novi brutalizam je na ulicama, a na pozorišnim daskama služi kao izgovor za golotinju i lak put do festivalskih nagrada.

Svetozar Cvetković otkako je pre dve godine naglo izgubio kosu počeo je da liči na Bondovog negativca Valtera Gotela. Uglavnom je igrao sasušenog eskimskog bakalara, ali je na kraju stisnutih usana psihoanalitički jebô kevu ćerki Nini. Katarina Gojković je uspešno popunila mesto Rahele Ferari u našem glumištu , to je započela u predstavi „Upoznajte moga tatu“ u pozorištu Slavija, a ovde igra ulogu tašte za koju je ipak još premlada, pa su je posedeli kao Mikija Rurkea u "Godini zmaja"; ali nema veze. Brstina (koji igra Gordanovog tatu) pomalo je nedorečen, nejasan, da li je on "samo" izlapeo? Nekako nisam osetio kod njega neku ljubav prema sinu, navodno umotanu u stalni kriticizam. To je valjda bio cilj, zar ne? Oliverić, koji bi trebalo da bude novi Brstina, prerano je osedeo i on pod hitno mora da počne da se farba. Epizoda mu ionako nije dala mnogo prilike, on je Ninin šef, i da je scenaristički par bio barokno ambiciozniji, mogao je film da nabudži i nekom romansom između njih na poslu... Ali, naši filmovi traju sat i po, knap! Jezdić kao policajac u bifeu benzinske stanice odglumio je straobalnu epizodu, takoreći kameo, horor-komika je to bila, kao uvod u scenu-plačku, u kojoj se čuje Divljanova pesma s auto radija a Gordanu pođu suze, a bogami i meni.

Film uspelo hoda na oštrici brijača Političke Korektnosti – scena s „malim čovekom“ i scena s „popunjenom“ socijalnom radnicom – i to je fino korišćenje iskustava nevjorške židovske škole stendap komedije, zaključno sa Luisom Sekeljijem (nedavno je imao evropsku turneju i na jug je stigao do Budimpešte).  

Gordanov Radisavljević ima neke mane, ali taman dotle da ne ode u crnu komediju „koja ne uzima zarobljenike“, već da postane verovatniji i bliži gledaocima. Sáma njegova pozicija, neuporedivo lakša od pozicije prosečnog nezaposlenog mučenika u publici, pametno je prikazana, gotovo bez stilizacije, tako da – nadam se! – više izaziva žal za boljom prošlošću pre Osme sednice nego što ostavlja ravnodušnom. Jer, Radisavljević u svakom trenutku može u još dva stana/dve porodice na ručak, i, uprkos nesuglasicama sa ženom, tašta ga gotivi, a tast je mudro uzdržan, dok, kako rekoh nedorečeni otac, svojim grdnjama samo proizvodi blago komični efekat.

Ninu Janković (još jedna nova Beba Lončar...) sam gledao u nekolikim pozorišnim predstavama, ona zrači lepotom američkih i francuskih komedija živih boja iz 1960-ih, krinoline i baletanke nekada, a sada zaposlena žena koja ne želi da se zadovolji klimavim brakom. Nebojša Ilić igra najboljeg druga, on je Čiko za Zagora, njemu je dato (možda?) da kaže nekoliko reči o ženskom rodu, koje bi glavnom liku kanda oduzele na harizmatičnosti i lajkabilitiju. Vojin Ćetković, kao cinični advokat, dopunio je njegovo antižensko izlaganje...Tako da feministikinje njima mogu da kopaju oči, a Gordan se izvukao s peticom iz vladanja.

Ne, ni na kraj pameti mi nije da autorima zameram eskapizam. Ovaj film je kao povratak u moguću bolju budućnost. Ovako isto su svi gledaoci mogli danas da se muče da nismo, kao za frulašom iz Hamelina, fiskalne 1987. pošli pacovskom rutom.

Stručno postavljen, montiran i ispričan, odglumljen bez šmire, s lepim dozama komike i šmrc delova, s Beogradom kao scenografijom u stilu Karanovićevog "Nešto između", ovo je povratak beogradizma, šumadijsko-vojvođanskog dijalekta. oooo-tegnutog akcenta i  svih padeža u srpski poseljačeni, podizelašeni, ijekavizirani, psovački, svi-smo-isti film, koji su jedno vreme u potpunosti preuzeli pajkićevski punoglavci, odrasli na antitioističkim vicevima plus dinaroidi s lovom ko zna odakle.  

Soja Jovanović, ako gleda odozgo, smeši se s odobravanjem.