Mikhail Tal. From A Far (2017 Latvian documentary)

Reditelj: Stanislav Tokalov

Kakva retka i neslatka limunada od "dokumentarca" i ne mogu da se načudim što je Taljeva fondacija podržala film i što se njegova ćerka u njemu pojavljuje. Ovaj film je još jedan primer da tehnika može da izvadi praznjikavost i da pokrije glupost i odsustvo supstance. To mi je inače palo na pamet dok sam gledao grčke turističke dokumentarce (pisao sam nešto o tome na xxz.magazin.com-u): naime, ode mladi Grk u Veliku Britaniju i završi film & TV school. Pošalje ga baba na studije, on nauči handycam, zna da montira, zna šta je muvajuća brza kamera, gledao BBC-jeve serije od 1990-ih pa naovamo, to jest zna kako da viškom krupnih planova pokrije manjkavosti scenografije i nedostatak statista, zna kako da tužnim licem i šugavim kučetom gane oko zapadnog posetioca filmskog festivala. Tako mladi reditelji snimaju filmove o "duhovnosti" - a reč je betonskom kiosku u okviru novogradje i u kom se prodaju bižuterija i pletene ponjave za turiste, dok jedna jedva pronađena zabrađena baba glumi prepotopske helenske čobanke, a jednu ovcu su doveli iz zoološkog vrta. Najbednija turistička propaganda.

E pa, ovaj film je uvreda za sve ljubitelje šaha što još pamte živog Fišera i Talja i Spaskog i koji su jači od IV kategorije.

Uradak počinje razgovorima s klincima na jednom od blic i rapid memorijala koji se godinama već održavaju u Taljevu čast u Rigi. Klinci nemaju pojma, ali to su deca, pa su simpatični. Pametno.

Zatim film krade, pardon, citira dokumentarac o Talju iz 1960.g., kada je pobedio Botvinika i postao najmlađi šampion sveta u istoriji FIDE: taj dokumentarac pokazuje dolazak Talja autom pred ulaz zgrade u kojoj živi, oduševljena gomila mu umalo ne prevrne automobil, a on se nekako iskobelja i sa šampionskim vencem ode do stana, i tu vadi ključeve, pa otključava li otključava (i u socijalizmu ima lopova, odlična H brava je to bila!), i napokon ulazi u stan, zastane u predsoblju pred velikim ogledalom i ogleda se, a onda uđe u neurednu radnu sobu (na velikom stolu je naravno postavljena šahovska tabla) i odlaže venac...

E, ta scena, s predsobljem i ogledalom, jedino je što vredi: naime, na kraju filma se Stanislav Tokalov dosetio da uđe u taj stan, koji je sada potpuno ispražnjen (čiji je, ne kaže se), jedino je ostalo ono veliko ogledalo u predsoblju. U njemu se ogleda jedan čika, koji zatim na sto postavlja neku ofucanu, penzionersku  šahovsku garnituru... A mi čekamo Taljev duh da se pojavi.

I to je to. Dosetljivo, ali dostojno 5-minutnog kućnog videa.

Ostalo je imitacija dokumentarizma, određeni matorci u mantilima, kao agenti KGB-a jebote, na klupama po parkovima nešto kao "evociraju". Dosadno i bez ikakve svrhe. Ništa suštinski zanimljivo ne kažu. Taljeva ćerka opisuje njegove poslednje trenutke, ali čemu to?


Ovo je zaista Talj izdaleka, onako kako ga može zamisliti neko ko pojma nema ni o čemu, ni o šahu ni o tom čoveku. Pravljenje "dokumentaraca" zaista liči na slikanje "idiotom" - sve što se usnimi na prvi pogled deluje "autentično" i zanimljivo. A ipak nije.

Kakva praznina od filma.