Moj jutarnji smeh (Serbian 2019 film)

Odmah posle Ajvara - Moj jutarnji smeh.

Prepuna dvorana. Šta to bi? Čak je i u I redu bilo gledalaca, gužva je podsećala na FEST-ove projekcije...

Znači, statična video kamera, zašrafljena previsoko i malo u šreh, mokumentaristički pristup, s dosta tišine i mirovanja (mrtva priroda), kao direktan prenos rasta trave, u jednom trenutku je publika bila u nedoumici da li se "traka zaglavila".

Kada sam kupovao ulaznicu, za svaki slučaj upitah čiku na šalteru: "Je l' u 7 'Ajvar' a u 9 'Kako sam izgubio nevinost'?", a on zauze odbrambeni stav: "A ne, u 9 je 'Moj jutarnji smeh'!" i ja se tek tada setih imena filma.

Glavni lik Dejan živi s ocem propalitetom i majkom koja ga (Dejana, ne oca, ali i oca) izdržava. To se događa uprkos tome što je Dejan diplomirao istoriju i čak radi na određeno vreme u nekoj osnovnoj školi. U nizu dugačkih kadrova (kao snimljenih skrivenom kamerom) mi saznajemo da majku brine što joj je sin "usamljen", da je otac izgubljen slučaj i da oni žive u nekoj provinciji.

Majka vodi Dejana kod nekog "stručnjaka za gledanje u šolju, horoskop i provodažisanje", šta li, i taj je čika - Nebojša Glogovac. Odlična uloga, odlična scena. Glogovac je, kao i većina glumaca, primenjivao knjaževački akcenat, ali bi mu se povremeno omakao šumadijsko-vojvođanski dijalekt: na primer reč "zapostavim" nije naglasio zapoSTAvim, već po beogradski - zaPOstavim. I drugim likovima se umeo da omakne beogradski akcent, ali to je sasvim razumljivo: produkcija je bila vrlo siromašna i nisu imali para da angažuju onog čuvenog kouča holivudskog za južnjačke akcente, onog što je učio DiKaprija i Dejmona u Bilo jednom... i u Ford protivu Ferarija. Štedljivost u produkciji pokazuje se i u tome što se pominju palačinke, koje se uopšte ne vide, jer su - već pojedene! Ingeniozno rešenje scenariste i producenta. Najskuplji rekvizit koji je uništen u filmu jeste tiganj, na kome su zagorela jaja na oko. Opasan tiganj bio, ali sve za film. Drugi po redu rekvizit po skupoći bila je čajna kobasica, koju su metnuli u pantalone Filipa Đurića, glumca koji je glumio Dejana, u sceni u kojoj je imao erekciju. Ali od čajne klobase je blo koristi, valjda, pretpostavljam da su je u slast pojeli.

Znači, Dejanu se nabacuje koleginica iz škole, nastavnica nečega, zaboravih čega, a on je komično nespretan.

Smeh u publici tokom projekcije izazivali su i titlovi. Svaki put kada vidim te amerikanske titlove za evropske filmove, podsetim se koliko je engleski jezik zapravo nekulturan i nepodesan da izrazi dubinu vizantijske kulture i sav onaj srednjoevropski splin i francuski dert koji karakterišu veličanstvenu evropsku kinematografiju. Ubogi engleski titlovi kaskali su za jezgrovitim replikama glumaca i to je bilo tragikomićno.

U poslednjoj sceni žurke, Dejan zagine kod koleginice u stanu do 5 ujutro, kada se probudi, pa, onako bunovan, odluči da ide kući, iako ga koleginica moli da ostane. On ipak odlazi. Ona zaključava vrata. Vrata su bela, zgrada je neka novogradnja u provinciji, tipičan radnički stančič. Kamera je kao i uvek statična. Vrata gledaju u publiku, a publika gleda u vrata. Vrata kiklop s onom špijunkom. Prolaze minuti, sati, nedelje i meseci i godine. Iza mene se čuje ženski glas: "Marijana, u čemu je poenta?" a neka druga zbunjena duše, pak, pita: "Da nije prekid u projekciji?", ali onda se začu kucanje. Dvoranom se razlegao aplauz. "Bravo, Dejane!", reče sad muški glas. Dejan se ipak vratio da dospava do 8. Legnu njih dvoje. I leže. Leže oni tako, a onda Dejan ipak pruži ruku i pomiluje koleginicu. I padne i seks, jebote. Mada ima neka krv. Kako se ispostavi, s njegove kite. Kako, ne znam.

I - kraj. Upališe se svetla i  u dvoranu uletoše autori, reditelj i scenarista Marko Đorđević, kamerman, i dvoje glavnih glumaca, "nastavnica" i "Dejan". Imao sam utisak da samo ja nisam znao da će se oni pojaviti. Oni su na pitanja iz publike odgovarali iznenađujuće iskreno, kao prvi dobitnici nekog rijalitija, koji su se kanda navadili na tu emisiju, pa planiraju da ponovo učestvuju.

Film bi se mogao uporediti s gruzijskim komedijama iz postbrežnjevljevskog perioda i, kao što rekoh, s mokumentarcima koji eksploatišu simpatične čudake iz npr. "Kvadratura kruga" i slično.  Kamera je divljačka video kamera (u stvari, korišćeno je električno kuvalo), retro stil iz video spota "Boemska rapsodija", a kako je (i da li je) preneto na filmsku traku, ne znam, nisam uspeo da pronađem specifikacije. Kako god, želim uspeha filmu na festivalu u Roterdamu naredne godine i u možebitnoj evropskoj distribuciji (jer ovo juče beše tek treće prikazivanje u bioskopima, kako reče domaćin i urednik programa u DKC, film je zapravo distributersko i svako drugo siroče), a autorima da ih ne napusti nadanuće. Ovo je primer samoproduciranog filma koji će postati kultni, možda upravo zato što se autori tome nisu ni nadali. E sada dolaze prava iskušenja.

edit:
Zaboravih da prokomentarišem scenu u bolnici. Dejan je došao u posetu ocu koga su našli na snegu ispred kuće. I ta scena je statična, jedan kadar, kamera je visine prenosne pepeljare i postavljena je isped vrata bolničke sobe. Dejan stoji između dva kreveta, uzdužno postavljena uz zidove, levo mu je (nama desno) otac, a desno (nama levo) u krevetu oslonjena na jastuke sedi neka pojava, koja mi je zapravo sve vreme privlačila pažnju, nešto kao maskirani Majkl Mejers u jednoj sceni iz "Noći veštica ne znam koji deo", kao da je ta osoba imala čaršav preko grave i neke šalove i cevčice. Moguće je da je to bila glumica koja je igrala nastavnicu, zbog uštede. U sobi je bio još jedan krevet, od koga se video samo donji kraj. Na tom krevetu je treći pacijent slasno jeo bolnički obrok. Od njega se videše samo ruke, čanak s časnim obrokm, a posle se čuo i glas, starački muški glas, koji se raspituje za neku košarkašku utakmicu (sto posto naturščik iz rodbine). E sad, Dejanov otac podseća na Šijanovog omiljenog natruščika ("buši! hahaha" iz Ko to tamo peva i "piši propalo" iz Kako sam sistematski uništen od idiota), i ta scena u kojoj otac leži u krevetu i ćuti  pa se u jednom trenutku okrene prema zidu i počne da stenje, sto posto je bila omaž Šijanovom Kako sam sistematski uništen od idiota. Naime, onoj sceni smrti u bolnici kada je publici, gotovo submliminalnim kadrom od sekunde, prikazana predsmrtna defekacija (statim ante mortus cacatus). Ali ovde tog ne beše, ili kamera nije u'vatila. Mislim da se ona spodoba sa čaršavom preko glave u krevetu preko puta malo pomerala tokom te scene.