Čujem da snima film, koji je tempirao za sledeću godinu, jer ova je rezervisana za onog Korejca i "Parazit", sprema, znači, film o pastiru koji ostavlja verenicu zbog ovce s kojom beži u Holivud da snimi "jedinstvenu ljubavnu priču", ali kada sazna za film Vudija Alena i vidi scenu s Džinom Vajlderom, izvršava samoubistvo ispred nevjorške kinoteke i biva proglašen - u urnebesnoj rašomonijadi u organizaciji CNN-a i FOX NEWS-a - teroristom odnosno najvećim iranskim disidentom! Jamačno pogađate koja je njuz stanica izabrala koju kvalifikaciju! Kameo pojava Kristijane Amampur već privlači ogromnu medijsku pažnju, scenario je inače objavljen na "Crnoj listi", ali - dosta sada o tome.
Film me nije razočarao. Autor je, naravno, morao da se dovija da koturove trake iznese diplomatskom poštom i u naraciji je koristio različite ezopovske metode, od metafore po prostornoj bliskosti, preko alegorije pod plaštom delirijum tremensa (prevreli kamilji jogurat) pa do šekspirijanskog "filma u filmu" da se Vlasi ne dosete. Tipičan izdanak moderne wok-priče, kroz delimičnu reciklažu out-of-age storije, s tim da se ovde jedan deda vraća u mladost i postaje sve detinjastiji (sjajan hommage delu Stivena Kinga!), i ta parodija uspelo krosoveruje u kritiku starosne segregacije savremenog iranskog društva, notornog po odsustvu mesta gde čovek može da cugne pivo posle 10 uveče i gde su punk i hard core koncerti skandinavskih bendova rezervisani samo za blaziranu podklasu sinova ajatolaha i pripadnika VEVAK-a (iranska udba). Iako mestimično zaslađen saharinom, više da bi bio palatabilniji umornoj zapadnjačkoj - pre svega festivalskoj - publici, nego što se reditelj iz okcidentalnih metropolitanskih hotelskih soba plaši da će ga stići ruka osvete iz matične zemlje, film pogađa u sridu što se tiče ljubavnih problema savremenih čobana, koje iz čamotinje vadi jedino internet s instagramom i Fejsbukom, kao svetlom na kraju tunela.
Naročito bih istakao dijaloge čobana o svetskoj politici i o položaju žena u iranskim gradovima na fonu njihovih seljačkih brakova na daljinu (jer su oni vazda na terenu). Čak su se dotakli - premda samo ovlaš - i nekih "visokih" političkih tema. Uvek kada slušamo te bračne dijaloge u istočnoevropskim i bliskoistočnim filmovima, počnemo da krindžujemo, jer je to obično bleda kopija dijaloga iz latinoameričkih sapunica, ili, pak, bajatih replika Marlona Branda iz filmova u kojima on nosi kožnu jaknu (napravljenu u Turskoj), ali ovde su dijalozi prirodni, oni teku, i nisu nimalo naivni. Prosto mi dođe da bindžujem iransku produkciju u ovom milenijumu, zajedno s finskim nezavisnim filmom i kurdistanskim andergraund filmovima iz turskog zatvora.
Film uspešno revalorizuje i kreativno primenjuje sve alatke moderne amerikanske bioskopske tinejdžerske i high energy komedije (premda se hiperaktivnost iranskih glumaca a bogami i naturščika može pripisati i kamiljem jogurtu kome je prošao rok trajanja, pa uz vutru dovodi do psihodeličnih efekata), a isto tako se u stilu art hausa i manjinska pitanja osvetljavaju izvan paske Političke Korektnosti kroz, na primer, ingenioznu metaforu o ugroženim vrstama koza (arapske koze importovane u stado persijskih koza) i koje zbog svoga porekla bivaju seksualno iskoriŠtavane.
Al Bahravi je možda i prešao svoj zenit, koliko vidim, sve više vremena provodi u svojoj kućici na jugu Francuske, ali osećam da ga tišti što mu među regalijama još fali taj prokleti Oskar (lepo veli jedna sapunica "i bogati plaču!"). Ovaj film je, slutimo, priprema za taj poslednji pokušaj. Iranski Almodovar, kako ga mnogi DorČolci nazivaju, jamačno u sebi ima snage za taj najposlednji korak. Navijamo za njega!
Pored mišićave režije scena na otvorenom i setne, gotovo borovčikovske režije urbanih scena strica glavnog lika, treba naročio istaći fotografiju Mohameda Jamšidija Dagestanija i hičkokovsku montažu Hašima Šorešija Mobaserija. Dagestani je sfumato tonovima oslikao seksualne maštarije zaljubljenih čobana, čedno defokusirajući eksplicitne slike nekih delova anatomije, dok je vetruštinu na spartanski škrtim ispašama prikazao kao da je učio od Kurosavine "Kagemuše". Montažer Mobaseri, pak, dijaloge je u kontraplanu snimio tako da to vuče na dijaloge Kerija Granta i Eve Marije Sant u "Severu-severozapadu", i čak je scenu erotske jurnjave dva napaljena čobana i jadne ovce po prašnjavoj visoravni prikazao kao scenu jurnjave aviona za gosin Grantom (brutalna porno simbolika, mogao bih reći!). Kamera je uspela da zarobi sav saspentni potencijal scena čobana u izmaglici prohladnih pustinjskih noći, čime je surova lepota pejzaža mogla da postigne sve simboličke benefite bez da bude puki landscapexploiton, čime se inače bez srama poštapaju i najnezavisniji andergraund reditelji današnjice (razumljivo: priroda im služi kao ekološka zamena za preskupe studijske digitalne specijalne efekte). Muzika Gorana Bregovića se ovde osećala potpuno kod kuće, baš je super legla. Najflambojantnije scene - flešbekovi glavnog junaka na detinjstvo u Teheranu - date su transgresivno drsko, npr. kroz virenje kroz ključaonicu kupatila u kome se tušira tetka i kroz fantazmagorične prikaze mini sukanja i disko klubova u pred-ajatolahovsko, šahovo vreme. Vrhunac politički kritičkog sarkazma se ogleda u tome što ujak glavnog lika - i s kojim se on sve vreme dopisuje preko Fejsbuka - ni u Malmeu, gde sada vodi sopstvenu palačinkarnicu&šavarma i kebab kiosk - ne može da vidi mnogo zgodnih riba na ulicama od tolikih zabrađenih tetaka i majaka što su došle iz Pakistana, Avganistana, Irana, Sirije, Libije itd. Genijalno! Najbolja kritika multikulti zabadanja glave u pesak pred promenom modne slike savremenih zapadnih metropola.
Već godinama, svetskim festivalima haraju filmovi o iranskim gej čobanima, rediteljima u turskim zatvorima, finskim taštama koje menjaju pol, o kurdistanskim frizerkama razuzadnog seksualnog života, kao i o avganistanskim trandža filatelistima što održavaju tajne kongrese s gruzijskim kamiondžijama.
Bila bi epska nepravda ne pomenuti i glumačke bravure i tu, pre svega, mislim na glumice, koje su imale težak zadatak, jer je film, kao i sva Bahravijeva dela, krcat golišavim scenama i scenama eksplicitnog seksa. Elaheh Taslimi, za koju je ovaj film označio prodor na Zapad, ima nekoliko vrućih scena, koje, međutim, izazivaju nedoumicu. Snimljene su pod čadorom, tako da liče na "kad bi Bora Todorović trpao Jelisavetu Sablić pod plaštom magnezijumskog foto-aparata", a sumnjam i na bodi-dublerku, tačnije dublera (verovatno zbog malog budžeta), jer u jednom cheat cut-u gledalac ne može da ne primeti dlakave muške nožurde.Takođe, scena udvaranja u vozu na liniji Teheran - Tabriz (između Faršida Dehravija i gospođice Taslimi) veoma je dubiozna, te izaziva asocijacije na film Soje Jovanović:
Ali to su sve minorne zamerke, koje, uostalom, nisu smetale ni festivalskim žirijima širom sveta.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment